“Dobar dan, ja bih želeo da rukovodim našim Partizanom”.

“A šta Vas, gospodine, kvalifikuje kao potencijalnog kandidata za mesto čelnika Partizana”?

“Pa, ja volim ovaj klub, a mislim da je ljubav u životu najvažnija”.

“A da Vas pitam, volite li Vi sebe”?

“Oh, kakvo je to pitanje, pa svako bi trebalo da voli sebe”.

“A možete li Vi da živite i prehranite se, obučete i napunite rezervoar Vašeg automobile od te svakodnevne ljubavi prema samom sebi? Možete li da platite komunalije? Ili sebi, na primer, uplatite letovanje tako što Vam sa kartice ljubavi prema sebi hotelijeri skinu izvesnu dozu ljubavi i tako naplate ugodno sunčanje na plavom moru”?

“Pa, kakva su Vam to pitanja, gospodine? Ko još valja takve budalaštine”?

“Nisu to nikakve budalaštine. Samo Vas pitam, ako ne možete ni bajat hleb kupiti ljubavnim apoenima, kako mislite da vodite klub? Da li će od Vaše ljubavi Dijabate sutra da nahrani sebe posle treninga ili kako će u butiku Čaki Urošević da kupi nove trenerke? Koliko Vaše ljubavi ste spremni da izdvojite za dolazak pojačanja u ovom prelaznom roku, a na koliku svotu klub može računati na leto, kada se sklapa ekopa za novu sezonu? Da li se od Vaše neizmerne ljubavi prema Partizanu može izgraditi stadion ili se uložiti više u naš “Zemunelo”? Da li Vašom ljubavlju možemo platiti sve nagomilane dugove ovog ubogog kluba”?

Naravno da je ovo nadrealni dijalog jednog večitog optimiste zaljubljenog u crne I bele boje jednog kluba, nama najdražeg, i realiste koji je tu cinički da ga ohladi kako ne bi previše poleteo. Doista, savremeni fudbal je postao biznis i to nije nikakva novost. Fudbalski klub je samo formalno i zakonski anahrono udruženje građana kao neki fan klub Grete Garbo ili udruženje za zaštitu čaplji sa Tise, a zapravo je ogroman novac u opticaju čak i na osiromašenom srpskom tržištu. Budžet Partizana iz prve sezone igranja Lige šampiona i dalje je san za Vojvodinu ili TSC, ali je za potrebe “crno-belih” danas to smešan iznos.

Ako smo već kod ljubavi prema klubu koja, kako pesma kaže, “ne može da prestane”, ona se jedino materijalno može valorizovati kroz broj plaćenih ulaznica. Ponajbolje sezonskih karata, posebne vrednosti za klub, pošto se njima pokazuje odanost. Računa se da pretplatnik ne bira utakmice i da će tokom duge sezone, ako ne na svim, prisustvovati na ogromnoj većini Partizanovih utakmica. Osim toga, pretplatnici daju siguran novac u klupsku kasu.

Problem je, međutim, u tome što naše podružnice muče velike muke sa posetom. Ovde je, naravno, izuzetak košarkaška sekcija. Ništa manje muka u projektovanju budžeta ne zadaje ni cena karata. S obzirom na platežnu moć naših građana, jasno je da spadamo u onaj broj klubova koji se na ovaj način ne mogu preterano ovajditi. Dakle, direktan procenat novca od koga živi klub, a koji zavisi od ljubavi navijača prema njemu srazmerno je mali u globalnim okvirima I to je koliko hladna toliko obeshrabrujuća činjenica.

U praksi se sve svodi na jednu moju, veoma oporu misao da lik koji zamišlja da može uspešno da rukovodi klupskim finansijama nema pojma o čemu priča. On bi da upravlja jednom desetinom miliona evra još preko toga, a kada povede klince na stadion, ako ima za karte nima ni da im kupi semenke ili kiselu vodu. Nije ovo nikakva hiperbola, pogledajte malo kvalitet trenerke ili zuba onih koji levo ili desno od vas na stadionu tako besede.

Ako ste pomislili da je ovo odbrana statusa quo u FK Partizan, onda ste se malo zajebali. O Miloradu Vučeliću i Milošu Vazuri mislim sve najgore i to sam govorio još dok su se po društvenim mrežema “grobari” raspravljali ko pruža otpor naprednjačkoj oligarhiji u državi, a ko je ponizan pred njom. Zamislite da Ostoja Mijailović ili Vučelić po ijednom pitanju pruže onom nesretniku otpor?!? Ili još gore, zamislite čestitog “grobara” da se opredeljuje između te dve opcije. Između kanapa za vešanje ili skakanja u mutno Dunavo.

Uvek kada mi neko spomene paralelu sa Crvenom zvezdom pa kaže da su I tamo naprednjački predatori, moj odgovor nije klasičan. Ne kažem “baš me briga, ja ionako ne navijam za njih”. Moj stav je da naša pozicija nije ista. U naprednjačkom shvatanju sporta bitno je da Zvezda osvoji titulu, “sve drugo su sitnice”. Dakle, naprednjak u Zvezdi je tu da otima trofeje, u Partizanu da kolaborira sa režimom. Možda je paralela sa dobom nacističke okupacije preterana. Svejedno, reći ću da su u doba okupacije tokom Drugog svetskog rata I folksdojčeri u Banatu i nedićevci radili za Treći rajh. Radi se, međutim, o poretku u kome je nemačka nacionalna manjina bila povlašćena, a za Srbe je bio spreman “Jasenovac”.

Dakle, složili smo se da ova uprava ništa ne valja i da je poželjno da joj što pre vidimo leđa. Onog našeg navijača sa početka priče izbacujemo iz svih kombinacija pošto nema u džepu para ni za nove trenerke, a kamoli za finansiranje transfera nekog novog “bugarskog Bebeta”. Ali, zamislimo sada hipotetički da postoji neko ko bi stvarno pomogao klubu.

Recimo ovako, jednog tmurnog dana, baš kao što je ovaj u kancelariji Vazruinoj u Humskoj ulici broj 1 pojavi se lepo obučen gospodin sa stilom. Srpski jezik govori perfektno, sklapa rečenice kao Ivo Andrić iako je dugo godina već uspešan poslovni čovek u SAD. Beli zubi, negovana koža, očešljana kosa, ne bazdi na beli luk iz tek sažvakane pljeskavice. Da se tu zaustavimo na ličnom opisu, da ne bude kao u emotivnom omažu Slobodana Georgieva o Zvezdanu Terzuću.

Gospodin je, osim što je pošteno stekao novac, genetski predodređen da bude “grobar”. Sin partizanskog generala (“Lika dala devet generala, a heroja ne zna im se broja”) vođen na Stadion JNA toliko puta još kao dečkić, u krv su mu ušli akordi Partizanove himne. Kada je video da se nije ispunila maksima Dobrice Ćosića “socijalizam i budućnost jedno da su”, okrenuo se drugoj koncepciji i otišao na taj “tru(h)li Zapad”. Sada se vratio u otačastvo da pošteno uloži novac, a gde bi drugo do u JSD Partizan.

Ima dobre namere i, što je još bitnije, ume da sluša i uči. Tako je naučio da biti predsednik ne znači biti raspojasani kabadahija. Davaće pare za funkcionisanje, plate, premije, ono što je potrebno za transfere, za terene, za omladinsku školu. Neće se treneru i sportskom direktoru mešati u posao. Neće nametati transfer-politiku, a neće ni insistirati da sin njegovog šuraka mora da igra iako ni aut kršteno ne ume da izvede. Zamislite, našao se najzad lik koji će isplatiti do poslednje pare i dugove svojih nevaljalih prethodnika. Znam, nema takvog ni u opisu braće Grima, ali zamislite makar još za nekoliko redaka ovog teksta ta takvo nešto odista postoji.

Tu tek nastaje drama pošto aktuelna ili bilo koja prethodna uprava ne voli baš toliko Partizan koliko svoje džepove. Zašto bi Vazura svoje ili dilove vlasti koja ga je postavila ugrožavao abdikacijom u korist poštenog čoveka Partizanove DNK u sebi? Kod nas uprava ima sve moguće poluge ne samo upravljanja nego i izbora unutar kluba.

Kada se niko spolja ne bi mešao, nijedna uprava nikada ne bi pala. Kod nas je sistem izbora doveden do apsurda. Izborna Skupština je postavljena naglavačke tako da umesto da delegati biraju vođstvo, uprava bira deputate.

Prema strukturi delegate, jedan deo daju sadašnji igrači i veterani, drugi radna zajednica, a treći navijači. Nije ovo toliko loš koncept, ali kada se malo pobliže objasni kako sve to funkcioniše u praksi, onda shvatite da je sve zabluda. Od par hiljada živih nekadašnjih I sadašnjih fudbalera Partizana na sastanak povodom izbora skupštinskih poslanika dođe jedna ili dve desetine. Maltene broj glasova jedva da premaši broj delegate. To znači da tu oni sami sebe biraju, a pritom se dovedu samo oni podobni aktuelnoj upravi.

Što se tiče radne zajednice, tu su stvari još lakše odnosno nakaradnije postavljene. Pošto je klupska finansijska situacija hronično nikakva, onda se najviše zakida na platama kuvarica, konobara, baštovana i ostalih. Kružile su jedno vreme potresne priče o problemima prilikom plaćanja dažbina tih ljudi. A svi znamo da se siromašnim ljudima veoma lako manipuliše. Isplate se pred zbor na kome se biraju delegate dve ili tri zaostale plate, zapreti se gubitkom posla u slučaju “pogrešnog glasanja” i mirna Bačka.

Najzad, navijači. Taj deo je najveća enigma. Svi smo mi navijač Partizana. Ali, da li je veliku većinu nas iko pitao da li smo saglasni da nas neki likovi predstavljaju u klupskom parlamentu? Da li mi uopšte znamo njihova imena, a kamoli koja im je delatnost? Dapače, jedino se ne zna na koji način i kojim brojem glasova su izglasani predstavnici klupskih pristalica u Skupštinu. NJihova imena tradicionalno se samo dostave nadležnim telima za verifikaciju.

“Ko Vas je glasao? Nama su samo rekli da smo Vas izabrali”, izreče, ako sam dobro upamtio redosled reči, a smisao svakako jesam, Jarić T. Živadin, malerozni autoprevoznik u kultnoj jugoslovenskoj seriji “Kamiondžije”. Otprilike to je i smisao klupskih izbora u Partizanu. Ko je birao rukovodstvo? Pa, sami sebe biraju u krug.

Sada je, valjda, svima jasno šta je poruka pesimističkog teksta. Možete imati najbolje namere, možete se dokazati u svojoj delatnosti koliko hoćete, ako Vazura udari rampu, a vrhovni vožd sa Andrićevog venca mu i dalje “drži leđa”, nema te sile koja ga može transportovati u rukovodeću fotelju na Topčiderskom brdu. Zato svako kada ima na umu promene na bolje mora da shvati da one nije da su baš nemoguće, ali su teško ostvarive.

Do tada, uživajte u prelaznom roku koji to baš i nije. Posle njega sledi nešto još gore, sledi blato srpskog fudbala. I ono fizičko, golim oko vidljivo i ono metaforičko i ne toliko teško razumljivo.