Ne kupujmo domaće

Za početak ćemo se vratiti nekih 15 godina unazad. Na početku svog evropskog puta te sezone Crvena zvezda sastala se sa estonskom Levadijom i u Beogradu je dobila na jedvite jade 1:0. Gol je bio produkt solo-akcije iskusnog Ognjena Koromana. Posle je Zvezda izgubila od prvaka Estonije u Talinu sa 2:1, ali je prošla dalje zahvaljujući sada već arhaičnom pravilu gola u gostima.

Sutradan već po prvom meču u Beogradu ljubitelji fudbala bili su nezadovoljni kvalitetom igre “crveno-belih” pa su novine od stručnjaka potražili objašnjenje za uzroke takve predstave. Milovan Đorić i Dušan Savić okrivili su odmah strane igrače. “Nisam video na terenu njih iako su bili u postavi”, rekao je jedan od dvojice bivših direktora trenerske škole FSS-a.

Neki od tih stranaca imali su zapažene internacionalne karijere, pa i dogurali do reprezentativnog statusa u svojim zemljama. Ali, do takvih visina nisu uspeli da dođu igrajući za Beograđane. Jedan od razloga bila je i izrazito negostoljubiva sredina.

Upravo je status stranaca u srpskom sportu tema ovog nepretencioznog teksta. Đorić i Savić nisu dva “rendom” navedena poznata fudbalska radnika, slučajno anketirana tada, nego permanentni delovi hajke na strane igrače u našem sportu. Zajedničko obojici je da su, što se struke tiče, dokazane neznalice. Klinci bi rekli “nemači pojma”. Obojica su štancali profi-licence za domaće trenere pa je jedno vreme srpska škola imala ubedljivo najviše polaznika u Evropi. Nikad manje registrovanih igrača, nikad manje klubova, nikad lošija demografska slika u Srbiji, ali i nikad više fudbalskih stručnjaka formalno najviše kategorije. Od Đorićevih “novih Murinja” odavno više nema nit raga ni glasa.

O Savićevim familijarno problematičnim ispadima ne bih ovaj put. Za ilustraciju prirode shvatanja ovog čoveka i njegovog sina Vujadina, takođeg bivšeg fudbalera, čitaocima ostavljamo dva primera. Prvi je Dušanov predlog da se ukine EGZIT. Drugi je izjava Vujadina da iz “moštiju” njegovog ujaka Giške Božovića, negde u Crnoj Gori, “teče čudesno miro”. A koliko je Dušan veliki stručnjak najbolje oslikava podatak da je godinu dana primao platu kao sportski direktor Crvene zvezde, a da nije smeo da se mesa u posao pošto je to bio uslov tadašnjeg trenera Slavoljuba Muslina.

Takav profil ljudi i stručnjaka uvrteo je sebi u glavu da treba goniti strance iz srpskog sporta zato što “oduzimaju mesta našoj deci”. Kako odmiče tranzicija, stranaca je sve više. Razloga je mnogo. Naša zemlja je sve otvorenija. Svet je postao globalno selo. Sport i sportisti su poznati kao prvi promotori, ali i korisnici globalnih kretanja.

S druge strane, hteli mi da pristanemo ili ne, naš izvor resursa talenata je manji. Isti oni koji bi da gone strance podržavaju opciju zahvaljujući čijoj vladavini ista ta “naša deca” sa roditeljima sve više napuštaju Srbiju. Godišnje ode i do 100.000 ljudi. Najviše bespovratno. Takođe, govorimo o vremenu gde roditelji previše moraju da rade da bi zadovoljili osnovne životne potrebe, pa su zato deca prepuštena Internetu. I posle se čudimo zašto ne odu na trening ili livadu nego čame igrajući igrice. A od onih klinceza i klinaca koji se, ipak, odluče za sport I treniranje možete zamisliti šta će da ispadne ako ih treniraju stručnjaci renomea i znanja jednog Đorića i obojice Savića.

U košarci je konkretno najviše stranaca u domaćem sportu. Faktički ni u osiromašenoj i nezanimljivoj srpskoj ligi nema kluba bez najmanje jednog ili dvojice stranih igrača. Duže od deceniju nemamo oba plejmejkera u timu, a da su to domaći igrači. Pritom, ničim izazvani, mi ljude iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore ili Severne Makedonije i dalje smatramo našima. Ne znam samo šta je rezon u svemu tome.

Nosioci ksenofobične kampanje koja je za sportiste u nas permanentna nisu danas samo “neznaveni” Đorići i Savići nego razni blogeri, vlogeri, jutjuberi, podkasteri, kurci, palci. U prevodu, ljudi koji imaju mnogo vremena da čavrljaju o sportu, a pritom ih vuče jak trip i da imaju šta da kažu. Kao refren zveče njihove reči da ovaj ili onaj Amerikanac “ne znaju ništa” ili da je “sramota da ih toliko plaćamo, a deca iz “Kvadrature kruga” gladuju ili i dalje idu pešicu u školu 28 kilometara”. Uzgred, koliko ste puta za Amerikance u košarci čuli izraz “crnci” koji je postao normalan? Suparnički navijači zbog velikog broja tamnoputih košarkaša u Partizanu ovaj klub nazivaju “Kamerunom”.

Koliko puta smo čuli da je Jam Madar “veliki talenat, ali je problematičan dečko koji narušava atmosferu u sastavu”? “Da je on toliki talenat, zar bi ga Makabi iz Tel Aviva tako lako propustio u selekciji tima”? Ako prihvatimo tu logiku, zašto se ne upitamo: ako je stvarno Nikola Jokić MVP, što nije ni sekund odigrao ni u Partizanu, ni u Crvenoj zvezdi, a o Realu ili CSKA iz Moskve da i ne govorimo? Kada se ovako poslože stvari, tvrdnje o Madaru deluju glupo, zar ne? I gde su dokazi da je on taj koji kvari ambijent u timu?

Stranac da 32 poena, proglašava se “statističarem”, “individualistom”, “uništava ekipu”, “običan skorer je”, “gleda da se proda”, “zauzima mesto u timu našem dragom detetu”. Domaći igrač da 32 poena, odmah ide opširan intervju sa slikama kao da odrađuje tokom utakmice kasting za novi nastavak “Top gana”, dobili smo novog Saleta Đorđevića, Predraga Danilovića, pokojnog Dražena Petrovića.

Igrač iz SAD postigne dva poena i ima četiri skoka “teraj to odmah odavde”, “gde iskopaše ovog drvoseču”, “jel ovaj košarkaš ili armirač betona, bre, šta je ovo”, “ko zna koliko je uprava uzela para za ovu kombinaciju”. Domaći igrač u dlaku iste statistike dobija epitete “pokazao je karakter”, “igrao je za tim”, “to što je on igrao, ne vidi se čitanjem statističkim parametrima”, “nije ni bitno koliko je koševa dao, u važnim momentima je odigrao onako kako treba”.

Na pitanje zašto nema istih aršina za domaće igrače i internacionalce najčešći su odgovori da je stranac doveden da pravi razliku, da je skupo plaćen i da on mora jednostavno da se više trudi pošto je to surovi profesionalizam kakav i naše momke očekuje kada pređu preko granice profesionalno. Ako se pažljivo razmotre ovi argumenti, videćemo da već “na prvu loptu” sva tri mogu da se odbace kao neozbiljni. Naime, ukoliko je stranac doveden da pravi razliku u klasi, znači li to da mi namerno pravimo prosečne igrače ostavljajući najkomplikovanije zadatke onima koje ne volimo, ali prosto moramo da ih dovedemo iz inostranstva?

U slučaju da kukamo na skupoću dovođena stranog igrača, postavlja se pitanje da li mi pravimo cenovnu razliku između njega i domaćeg talentovanog protagoniste? Nije mi jasno koji klub to nema para da plati jednog, a ima drugo. Važan je, valjda, kvalitet. Na primeru Crvene zvezde konkretno videćete da je Nemanja Nedović plaćeniji od većine igrača koji nisu Srbi. Novac je novac, njegova boja ne zavisi od boje kože ili jezika igrača.

Najzad, priča o tome da strani igrači moraju da prihvate pravila sve surovijeg sportskog profesionalizma tek “ne pije vodu” pošto to znači da domaći igrači nisu profesionalci nego neka raspojasana banda iz kafane koja na utakmice dolazi tek iz hobija. A svi znamo da nije tako. Ako si profesionalni klub, ako ti igrači primaju plate, premije i sve ostale ugovorne prinadležnosti, onda su svi oni profesionalci. Vidimo da ni uslov profesionalizma ne zavisi od vere, nacije, jezika ili rase.

“Pusti domaće igrače da igraju”, “hoću više srpske dece u timu”, “ajde malo nekog da razigramo i za reprezentaciju”. Koliko ste to tek puta čuli? A koliko su isti ti spremni da stanu iza svojih reči? Poput one krilatice “da mi je da vidim decu iz Partizanove škole da vode igru, pa išao bih da ih gledam makar u beton ligi”. Da li bi zaista onaj koji je izgovorio ovu rečenicu zaista išao?

Srećom, uz sve nevolje Partizan nam nije baš toliko loš niti je uništen toliko da se ganja po “beton ligi”, ali navešćemo još jedan primer “iz davnih vremena” koji je odličan test karaktera ovakvih pompeznih demagoga. Dakle, te 2002.godine Partizan je u poslednjem kolu slavio titulu protiv Javora. Ubedljiva prednost na tabeli, efikasna igra, slavlje posle pet godina (titula iz sezone 1998/1999 nije proslavljena zbog rata i agresije). Na stadion je došlo 3.500 ljudi.

U timu nijedan stranac. A igrali su fantastični momci. Saša Ilić, Vladimir Ivić, Igor Duljaj, Goran Trobok. Zvonimir Vukić, Danko Lazović. I sve to za 3.500 ljudi. Nigde stranaca, nigde “prenadbuženih plata”, slavi se šampionska titula, besplatan ulaz, majsko Sunce, najlepše Sunce.

O odnosu prema Partizanovoj deci i ko im je sve od “mudraca sa istoka” zviždao, psovao im celu familiju i sve svece u crkvenom kalendaru možda drugi put. Partizanovom detetu skidana je na atletskoj traci šampionska traka od strane huligana. Na koji način se onaj naš virtuelni navijač Partizana u pocepanoj trenerci i sa semenkama među zubima pobunio i zaštitio javno to dete? Ali, njega pasivnost neće sprečiti da i dalje laprda o potrebi da se deca forsiraju.

Kao dva posebno bitna uzroka ovom fenomenu sportske ksenofobije na našem prostoru izdvojio bih aktere i opšti kulturni ambijent. Što se tiče aktera, ovde već dugo vlada kultura nezameranja. Zato smatram da je osnovni razlog za pljuvanje po strancima upravo težnja za nezameranjem domaćim igračima. Taj Danilo Anđušić, Aleksa Avramović, Nemanja Nedović ili Slobodan Urošević živi ovde i živeće na istom mestu, najverovatnije, i po završetku profesionalne igračke karijere. Hteo – ne hteo, on će naići na sadržaje i komentare o sebi i svojoj igri. Ako ne sam, drug će mu to proslediti.

Sutradan će taj novinar koji je to napisao u tekstu, morati istog tog Anđušića/Avramovića/Nedovića/Uroševića da moli za intervju, ekskluzivnu vest o tome u koji klub odlazi ili će se ogrebati za put od par dana kod njega na Azurnoj obali ili Floridi. Taj “cenjeni stručnjak” koji nema šta da radi pa brblja po podkastima sutradan će biti selektor ili predsednik saveza pa će mu neko od njih ustrebati za reprezentativne akcije. Na kraju krajeva, u ljudskoj je prirodi da najviše i najbolje žele svojoj deci pa zamislimo da neko permanentno pljuje Anđušića kao Madara, a da taj Anđušić za 20 godina bude prvi trener tima u koji treba da pređe sin ovog “pljuvača”.

S druge pak strane, čisto sumnjam da Fuseni Dijabate ima nameru da nauči ovaj prelepi srpski jezik da bi slušao šta na spejsu ima da kaže neki Samo Dejo ili Samo Levo. Ili da Matijas Lesor pomno čita kako ga pljuju što je imao loš tajming za skok. Oni će otići iz Partizana bez ikakvih zamerki na blogove i vlogove zaludnih ljudi. Zato je mnogo lakše pljuvati Dijabatea nego nekog polupismenog štopera.

Kada je reč o kulturnom ambijentu, mi svi plaćamo danak raspleta naše krize i lošeg prestrojavanja na kraju prošlog veka. Mi smo ksenofobni zato što smo ispustili korak za savremenim svetom. Sva istraživanja govore da se migranata najviše plaše oni delovi sveta koji sa njima nisu imali iskustava. U Nemačkoj je najdesniji deo populacije na istoku zemlje, koji je zbog posledica zaostajanja Nemačke DR lišen velike imigracije. Na razini EU najviše migrante pljuju zemlje bivšeg istočnog bloka poput Mađarske, Slovačke ili Poljske. S druge strane, tamo gde ima najviše migranata poput Belgije, Švajcarske ili Danse, antiimigrantski narativ je dosta manje zastupljen.

U najvećim svetskim klubovima stranci uopšte nisu tema. Koliko domaćih igrača nosi igru madridskog Reala, Baskonije ili čak Fenerbahčea iz tradicionalno konzervativne Turske? Mislim da to nije tema u njihovim medijima. Samo se još u ovako regresivnom društvu prebrojavaju krvna zrnca.

Na kraju, ovo je, barem za mene, pitanje identiteta JSD Partizan. Čak i u doba najjačeg šovinizma pre 30 godina, mi smo sačuvali svoj multinacionalni i multikonfesionalni identitet. Partizan je i crn i beo. Nama se ne sme dogoditi transparent da Alen, Fuseni ili Rikardo “nisu naša bratija” samo zato što se ne zovu Milisav, Jabučilo ili Gvozden. Na novim generacijama navijača je da održavaju taj duh i plamen buktinja na našem grbu.

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI