Godina na izmaku na ličnom planu, bar što se tiče moje najveće opsesije, bila je fantastična – ispunjen je prvi cilj, a to je petocifreni broj pređenih kilometara. Prvi put sam vozio do nekih destinacija, tačnije bio sam u mestima u kojima nisam bio biciklom, već kolima. Nažalost, neke od njih nisam stigao da posetim, ali to sam sebi ostavio kao amanet za neke buduće dane.

Ono po čemu ovu godinu neću dobro pamtiti je gubitak poznanik sa kojim sam imao povremenu komunikaciju i čija smrt me šokirala, isto kao i jednog dobrog biciklistu koji nije imao (ne)sreću njegovog prijatelja da završi u bolnici samo sa povredama.

Dobro znamo da je saobraćajna kultura na ovim prostorima blago rečeno katastrofalna – šoferima smetaju biciklisti i pešaci, pešacima smetaju vozači i biciklisti, a nama na dvotočkašima smetaju obe grupe. Suština svega je da nijedna od ove grupe ne poštuje propise u saobraćaju, ma koliko se svi kleli da ih poštuju.

Nažalost Balkan nije mesto gde je ovaj sport razvijen u tolikoj meri kao u Španiji gde postoji pravilo da se poštuju biciklisti. Ovde čak ni osnovno pravilo da vozite na rastojanju od metar i po kada obilazite biciklistu se ne poštuje i to uglavnom u gradskim sredinama u kojima da budem iskren i ne preferiram da vozim, ako u pitanju nije završavanje neke obaveze. Budući da živim u gradu od sto hiljada ljudi u kojima po glavi stanovnika ima isto toliko broj automobila, često sam dolazio u situacije da nastradam, mada ruku na srce i na pravdi Boga i ja nisam “cvećka” u nekim momentima.

Dešavalo se da vozač u rikvercu ne gleda da mu idem u susret, neko kada otvara vrata ne vidi u retrovizoru da prolazim, a čak sam bio i svedok kada je čovek povređen u takvoj situaciji. Takođe, veliki problem su i vozila koja su parkirana nepropisno - tačnije ulaze u drugu traku na bulevarima ili ulicama. Ali definitivno najveći problem kada je u pitanju biciklistička kultura na nivou grada je nedostatak biciklističkih staza.

Dovoljno sam svestan da i putevi nisu ništa bolji, ako krenete od toga da se „nema para“ čak i za njih, vozim redovno i znam kakvo im je stanje, ali za to smo sami krivi. Ipak nedostatak puta za bicikliste i moranje istih da voze po kolovozu u slučaju kada postoje nesavesni vozači dovodi u veliki rizik sve učesnike saobraćaja. Ovde jedino postoji izuzetak za bicikliste koji voze brže od trideset kilometara na sat, pa mogu da voze, mada ponoviću opet kada počnem sa treningom, najveća preokupacija mi je bezbedno izađem iz grada i vratim se kući čitav.

Ovim putem, svima koji vole da bicikl bude glavno prevozno sredstvo pozivam da učestvuju na takozvanim „kritičnim masama“. Možda će to promeniti mišljenje ljudi iz vlasti, možda će vozače naterati da pomisle da je to ekološkiji i ekonomičniji način transporta, pogotovo u momentima kada se nalazimo u verovatno najvećem zagađenju vazduha u poslednjih par godina.

I za sam kraj, želim vam da imate petocifreni broj pređenih kilometara u novoj godini, što više sunčanih i lepih dana za „teranje“ točka, da vas prehlade i povrede zaobiđu, takođe i probušene gume i ostali problem sa našim “najboljim” prijateljem, nova prijateljstva i uspomena i da jedina slatka muka bude – dokle ćemo danas voziti. Naravno pazite uvek na vaši i bezbednost drugih i srećna nam nova 2023. godina, braćo i sestre biciklisti!