Tek sad shvatam veličinu Željka Obradovića i njegovu ljubav prema Partizanu, tj. njegovu odluku da se vrati ovde. Ne znam koliko mu je teško bilo da prelomi da se posle takve karijere vrati u svoj Partizan, posle putovanja od preko trideset godina, gde je nanizao takve uspehe, da mu ljudi aplaudiraju i ustaju gde god se pojavi, od Španije do Turske. Ne znam, ali hvala mu.

Znao je da dolazi u najveci mulj naše košarke, znao je da ga sa druge strane čeka najveća štetočina, sa sve svojim ovcama, koje rade po mehanizmu iste te štetočine i rade po naređenju. Čast pravim navijačima najvećeg rivala, pričam o onima koji su za malo ćara, okrenuli leđa i svojim legendama, što ne bi jednom Željku Obradoviću? Ali ono što nije znao, verovatno, je da će ga napasti svoji. Okej, jasno mi je da društvene mreže nisu nikakvo ogledalo realnog stanja, jasno je da svaka slina danas mozes da napiše šta hoće, ali je svakako tužno čitati te bljuvotine. Željko nije savršen i to je svima jasno. Pravi greške ove sezone i o tome treba da se piše i da se komentariše. Nije on amnestiran od toga, niti bi trebalo da bude. Ima jak i skup tim, ima podršku svojih navijača.

Meni se lično dosta toga ne dopada i meni je juče stvarno bilo teško gledati utakmicu. Prvi razlog je igra Partizana - ja zaista ne vidim kako je moguće da igrači bilo šta igraju i budu koncentrisani, ako igraju ovoliko koliko igraju, kao na primer LeDay koji je igrao 37 minuta ili Nunnally 38, Lessort skoro celu utakmicu.

Ali tako je kako je, ostavljam stručnijima od sebe da to komentarišu, ja imam neko svoje mišljenje o tome, i to je to. Drugi razlog zašto mi je teško su tribine Arene. Pričaću o svom sektoru odakle posmatram utakmice, a ako grešim vi me slobodno ispravite, ali mislim da ne grešim Na Partizanovim utakmicama se skupilo toliko nekog otužnog sveta, punog negative i bez ikakve želje i morala da svoj tim pogura ka pobedi. Malo je bolje kad se pobeđuje, ali mislim da je ovo prava slika. Negativa, bol u falusu da se peva i pomogne igračima, jebanje majke, i tako dalje.

Ja ne mogu nikoga da nateram da radi drugačije, ali bih voleo da znam šta se desilo sa Partizanovom moćnom publikom, koja je svoj tim vraćala sa minus dvadeset i koja je posle poraza ostajala u hali po sat vremena, da pokaže da je poraz ništa u odnosu na ljubav prema klubu. Željko Obradović se vratio i za mene postao besmrtan, šta god uradio. Razumem vas ako vama to nije dovoljno - isto šelim titule, kao i vi, ali i ako ih ne bude, ja znam kako ću! Sve dok je tu, ja ću se osećati ponosno kao i do sada, jer znam da stariji kapiraju, ali mislim da ce mlađi tek u budućnosti skapirati koliko je značenje imena - Željko Obradović. Znam koliko teško padaju porazi i koliko je teško gledati loš ili bolje rečeno, Partizan koji ne grize, ali znam da će se pevati druga pesma samo ako li pobedimo narednih par utakmica. Mi ne možemo da utičemo na roster, minute, povrede, zalaganje pojedinaca, ali možemo da budemo oni pravi na tribinama, kao pre.

Ti si za mene besmrtan. Moje mišljenje ne može da se promeni.