Rođen sam u najgoroj godini u istoriji naše zemlje, tako kažu za tu famoznu '93. U provinciji provincije. Za naše mesto su čuli samo oni koji idu na crnogorsko primorje i to ako ne zaspe posle pauze koju obično prave na Zlatiboru.

U sred ratova, sankcija, nemaštine, izolacije, provincijalizam je dolazio do izražaja u punom obimu. Ni tv programa, sem Radio televizije Beograd, ni bioskopa, pozorišta, bilo čega normalnog što je mladom organizmu bilo neophodno za razvoj i socijalizaciju. Od malih nogu, uz oca, u našoj kući od društvenih aktivnosti bilo je bitno samo da se sport prati, ostalo usputno. A sport se pratio preko uglavnom čuvenih ''odloženih prenosa'', a najvećim delom preko Radio Beograda.

Stvar kućnog vaspitanja i porodične tradicije je bilo navijanje za Partizan. I sa očeve i sa majčine strane familije. Deda, otac moje majke, sa fenomenalnim fotografskim pamćenjem u velikom zanosu mi je konstantno prepričavao istorijske utakmice uglavnom fudbalskog kluba Partizan. Znao je sve postave napamet, godine, strelce, koliko je gledalaca bilo na stadionu, prostim rečnikom – čovek hodajuća enciklopedija. Ljubav prema klubu je formirana i samo je rasla svakom novom pričom iz starih dana.

Slušajući radio prenose zamišljao sam igrače, dresove, akcije, vizualizovao golove, stadione, more navijača... U svim tim pričama, logično često se pominjao najveći rival. Protivnik sa druge strane Topčiderskog brda, crvenih dresova, samo nekoliko stotina metara udaljenog od voljenog nam Hrama. U mladom mozgu, ta razdaljina je izgledala kao da su zidovi njihovog severa i našeg juga razdvojeni jednom uličicom. Istorijsko rivalstvo prepuno sjajnih utakmica, igrača, golova, koševa, trofeja... Maštao sam o pobedničkim golovima, utakmicama prepunih naboja i borbe,praćenih sjajnim i gromoglasnim navijanjem ljudi.

Sve je to bilo sjajno i bajno u dečijoj glavi, do prvog derbija koji sam gledao ispred TV-a. Čuvena neodigrana utakmica gde su navijači protivničkog kluba uleteli na teren jureći naše igrače i trenere da biju, gde je Tumbaković dobio fine batine. Tada sam već najvećeg rivala počeo da percipiram drugačije, uglavnom sa blagom negativnom konotacijom, njihove navijače kao neobuzdanu svetinu i masu.

Godine su prolazile, u školi standardne podele, mi u manjini naravno, na fizičkom smo jedva imali da napravimo ekipu partizanovaca kada se delimo u fudbalu 4+1. Ako neko nije u školi, ništa od te podele.Zadirkivanja, pred i posle utakmica, slavlje pobeda, tugovanje zbog poraza, pobede našeg kluba, titule, porazi, sušne godine, bojkoti naših navijača, razne podele, godine bez pobede u rupi, formiranje dinastije košarkaške ekipe, dominacija u vaterpolu,sve je išlo svojim tokom. Ali navijačko rivalstvo se nikada nije prostiralo na nešto više od sporta. Bilo je tuča, nervoze, ljutnje, ali nikada za to povod nisu bile druge stvari osim utakmica i sportske podele.

Onda su naišle godine apsolutne sportske dominacije Partizana u svim sportovima. Nizale su se titule u košarci, rukometu, u vaterpolu je čak osvojena i Liga šampiona nakon nekolio decenija čekanja, a apsolutni bol za našeg najvećeg rivala je bila naša dominacija u fudbalu. Ređali smo titule kao na traci, igrali Ligu šampiona, igrali Ligu evrope, a na čelu Zvezde je biio čuveni komedijaš Vladan Lukić koji je počeo sa svojim čuvenim saopštenjima i tih godina se nekako diskurs u javnosti promenio. Na svaki pobedu Partizana ili poraz svog kluba, da bi prilrio sopstvenu nespobnost, počeo je da štancuje saopštenja kojima je javnost bila zasuta i time umnogome počeo da utiče na javno mnjenje i da poziva na ''navijačku mobilizaciju'' kako bi se njihov klub odbranio i zaštitio od ''zlog komšije''.

Kada su videli da takav narativ prolazi u njihovoj navijačkoj masi, odlučili su da eksperimentišu još malo, pa su vodeći se onom starom izrekom: ''Najveći trik koji je đavo napravio je da ubedi ljude da ne postoji'', košarkaški klub iz predgrađa prekrstili, a svoj originalni klub, našeg starog rivala upokojili. Ostaće zauvek zapisana rečenica prvog čoveka kluba: ''Znate, FMP-u niko ne može da zabrani kako će da se zove'', a koju su navijači našeg najvećeg rivala odlučili da ignorišu, a sve zarad uzdizanja lažnog kluba sa njihovim imenom i radi pariranja Partizanu.

Da bude još neverovatnije, sve se to desilo za vreme bivše ''zle vlast'' koja je uništavala njihov klub, pa tako pamtimo i PP aparate ubacivane na teren i prekidane utakmice kako bi se Partizan pobedio, a sve uz blagoslov izvesnog D.Đ.

Vremenom situacija se sve više zaoštravala, a Partizan, njegova armija navijača i ljudi po klubovima su se lavovski borili da se odupru novoj sili pojačanoj sada sa novom NARODNOM vlasti koja je bila protiv svega što je izdajnička demokratija donela i ostavila ovoj državi.

Videvši da svrgavanje Partizana s vrha ide malo teže, jer to znači i rušenje jednog sistema koji je godinama i decenijama građen, dešava se ključni događaj koji označava preokret u svemu. Čuveni ponoćni upad tadašnjeg prvog potpredsnika Vlade sa svojim saradnicima u njihov klub, svrgavanje uprave fudbalskog kluba i postavljanje svoje, simbolično, a i faktičlki predstavljalo je početak operacije koju je veliki Dule Vujošević predvideo još tada, a to je – Jedna država, jedan narod, jedan vođa, jedan klub. Oni su tu kasnije pridodali i jedna vera, jedno pismo, jedno razmišljanje, a pre svega JEDNA STRANKA.

Pogurani strašnom medijskom mašinerijom, kreirali su javno mnjenje kako su hteli, a Partizan predstavljali u negativnom kontekstu uvek kada su bili u prilici, pa čak i kada nisu imali povoda izmišljali su i trovali, a sve zarad kontinuiteta negativne kampanje protiv svega što nisu ONI. Prva žrtva te navijačke ostrašćnosti jednopartijskog naroda bio je naš proslavljeni košarkaški trener , koji se nije libio kada god je imao priliku, javno da kritikuje vlast i nepošten odnos prema Partizanu. Ta čuvena izlaganja su bila jedina prava kritika vlasti tih godina. I to oštra. Kada je on ''pao'', sve im je krenulo kao po loju. Medijska iživljavanja, jutarnji programi, pretnje prvog čoveka države da nećemo imati sponzore, pretnje oduzimanjem stadiona, krađe na utkamicama, sklanjalice, disciplinovanje Partizanovih navijača, sve znate i sve ste upućeni. Glavna propagandna mašinerija su komentatori sportskih televizija, čiji lik i delo sami poznajete, koji apsolutno subjektivno i histerično prenose njihove utakmice. S vremena na vreme se zapitam da li je ovo moguće i gde idu granice njihovih prenosa. Posle toliko godina njihovog specijalnog rata i dalje ne mogu da se naviknem i pomirim da živimo u takvom društvu i državi.

Operacija im je, gledano sa ove vremenske distance i u kontekstu sadašnjeg društvenog poretka i odnosa u državi, USPELA.

Zaista je naš narod toliko podeljen u svim pogledima, a da danas navijač Crvene Zvezde prestavlja osobu koja čita razne svinjofmrere, smećegrafe, blicz portale, gleda PINK, smatra da je samo jedna vera prava, mrzi Partizan, podržava osobe sa poternica i osobe koje su ostavile narod sa KiM bez krova nad glavom i bile osumnjičene da su organizovale ubistvo prvog demokratskog premijera u istoriji ove države, a sve zarad toga da unište Partizan. Prema takvim osobama više ne može da se govori o sportskom rivalstvu.

Poznato je da su istorijska rivalstva širom sveta počivala na dubokim političkim, verskim i raznim drugim podelama, ali vremenom, te podele su se gubile, pa sada ima primera da ljudi navijaju za neki klub kada bi to nekada ranije bilo nezamislivo. Samo mi idemo u rikverc. Pokušavaju da nas izoluju, generalizuju, marginalizuju, da nas sateraju u ćošak, da stave tačku na ''crno beli svet''. Takva propagandna delatnost i želja za uništenjem najvećeg rivala, ne može se više zvati sportskim rivalstvom. Mi se borimo za opstanak, a oni nastupaju osiono i gordo sa pozicije moći.Što bi rekla stara narodna poslovica: Mogu oni kako 'oće, ali ne mogu dokle 'oće.

''U mračnim vremenima, najbolje se vide svetli ljudi'' E.M. Remark