Dobar dan i svako dobro. Najzad lep dan u Beogradu, a i u okolini, da ne kažem u selu pokraj - slobodan dan, malo kafa, malo rakijica i odmor od tenzije, ludaka. Ko je na šta pao, kako aparat ne daje ništa nikad, kako ih radnici kladionica nasilno uvlače u vrtlog kocke i slične neverovatne stvari.

- Sav brz, dvadesetak godina, obučen lepo, sve ok na njemu izgleda, deluje čisto, ništa pocepano na njemu, sve dok smrad ne počne da se širi. Jezivo se širi i ja ne znam, zaista ne znam kako ti ljudi ne osećaju sami sebe - NEVEROVATNO.

Ulazi u loka,l urla kako priča, javlja se ljudima koje zna, čuje se u drugoj prostoriji. Kuca brzi tiket, minut kasnije govori koleginici "storniraj pa opet kucaj, pa opet storniraj pa uplati to za manje para" i tako pet minuta sve vreme URLA on tako, jednostavno priča. Izvinite na izrazu, ali STOKA.

Koleginica pokušava da mu objasni da to ne ide tako i da je sve ok samo neka smisli kako će i šta, nije ni završila rečenicu, on je već počeo da drži predavanje i viče:

:TONOM SAMO ŠTO NE ULETI RUKOM KROZ STAKLO, GLAVA MU VEROVATNO NE BI PROŠLA:

“Ti si tu da radiš, ja kažem storniraj ti storniraš ja kažem otkucaš, ti otkucaš.”

Sedim pored i ne verujem šta se dešava i šta sve ljudi sebi dozvoljavaju. Ulećem u konverzaciju k'o tviteraši kad objašnjavaju kako Mask nije dizajnirao i nema pojma ni o čemu. Samo sam mu rekao da ne viče i da se smiri, a dečko mrtav ladan kaže:

“Šta ti 'oćeš, nemoj da te nabodem” i nastavlja da lupeta i dalje, nažalost ne psuje jer - jebi ga - onda bi morao izaći.

I u tom trenutku kroz glavu prolazi dilema da li ustati i izaći iz kaveza i, jebi ga, da ono vidiš da l’ moš’ ti njega nabosti, gurnuti ga uz ulazna vrata i mlatiti ako ga udariš kako valja prvi, al’ realno koga bih ja mogao tući sa svojom građom sirijskog azilanta, što bi rekli braća Kulen i Zli Max, a i nasilje nije rešenje kao ni alkohol. Mada, volim ga.

I da završimo s klincem koji smrdi kao leš i mangupira se neosnovano: otkuca mu koleginica tiket da ga skine sa K, izađe on i pri izlasku na njeno zdravo i nemoj više dolaziti kaže  - "MRŠ!".

- Deda čovek, mada to je teško reći za njega, jer je to uz sve viđeno jedna ljudska splačina, ima 300 godina - Judin ortak takoreći, no dobro. Ne čuje, ne nosi slušni aparat što bi bilo logično, ali njega to ne sprečava da svaki dan, baš svaki dan dolazi do našeg lokala - i uvek je pakao sporazumeti se s njim. Moraš da vičeš da bi te čuo, ne napiše kako valja, napiše iste tikete, onda kad mu otkucaš kaže "pa isti tiket si mi kucala(o)"... Jednom rečju - pakao. On čovek toliko zna da iznervira i zbuni da je to neverovatno. Takva situacija se desila pre neki dan. Napiše jedan par na papirić, dva ili tri puta i piše sve za četiri hiljade. Lepo ga pitam "kako mislite za četiri hiljade", pošto nikad ne uplaćuje toliko pa sve za četirsto. Aha ok, "ali ovo je sve isti par, pa da da branim", kaže on. "Pa kako branite kad vam ništa nije počelo?" "Pa lepo." Ok. Da se ne pravim ja pametan - to već traje i traje, otkucam ja to brzinski, dam mu, on ode i sedne.

Sluđen od njegovih suludih kombinacija i gluposti, ja mu pare nisam ni uzeo. Vidim manjak u kasi hiljadu i dvesta tačno. Priđem pitam da li mi nije dao novac, a on mi kaže da nije. "Nisam, ne bi' ja tebe." I da mi hiljadu I dvesto dinara, odem ja u kavez, on trabunja nešto.

Prolazi neki minut, ja na pauzi za šankom pušim cigaru, što bi rek'o Crveni u južnom vetru, kad eto njega: “E vala nek ti je nazdravlje mojih 800 dinara”. Reko molim?! "Da, da, nek ti je nazdravlje" i kreće da pominje: “Nek su ti svi živi i zdravi u kući” iliti u prevodu kune!

Ja šta ću, lepo otvorim vrata reko: “Doviđenja, prijatno.”

Inače gospodin “Judin drugar”, kad god je tu, priča naglas o svojoj ženi, deci, sinovima i sve u negativnom kontekstu, iako ga niko ništa ne pita.

-Gospodin, odelo skoro uvek ili trenerka, voli da peva - nosi blutut zvučnik sa sobom, priča na spikerfonu, udeljuje nam komplimente, donosi med iz svoje firme, naručuje kafu, časti drugare, al’ kad treba da se plati piće - op, moraš gledati da slučajno ne ode i kad ga opomeneš, odnosno kažeš "izvinite gospodine “T”, imate da platite", on samo kaže “Ma da, da znam, znam, nisam ja ni mislio svašta”. Čuj nije mislio, ostao dužan masu puta. Ne zamerite, ovakve situacije se i ne mogu opisati rečima baš lepo. Posao nije težak, a para je laka dok gledaš poštara kako spava na ruletu ili pada sa stolice mrtav pijan i čim se probudi kaže “Fu, fu, fu”.

Hvala za pažnju, živi bili, živeo REFLEKTOR I NEK SIJA!