Ljubav je najviši zakon i treba joj se podrediti. Kada beba plače niko je ne pita zašto to radi, to je nešto što bebe rade. Isto je tako izlišno pitati nas zaljubljenike zašto volimo Partizan, to je nešto što radimo. I, nervira me ona floskula da treba samo još više voleti Partizan, jer Partizan se, kao i ostale stvari koje se vole, voli srcem svim. Manite me sa politički korektnim simpatisanjem crno-belih boja. Preko glave mi je političara „partizanovaca“ koji politički korektno, bili vlast ili opozicija, podilaze većinskoj strani brda.

Elem, ludost je ono što živimo. U upravama svih iole finansijski isplativih ili istorijski estetički zanimljivih klubova našeg sportskog društva sede nam ljudi za koje nisam siguran da imaju ikakve veze sa sportom. Boje njihovih partijskih knjižica su ono što ih preporučuje da odlučuju o sudbinama naših klubova, iako im srca nisu crno-bela. Dakle, strukture na vlasti su ono što diriguje naše živote. Imamo mržnjom prema vojnom klubu zatrovane medije, koji tako ponekad „od sporta nemaju ništa“. Imamo isti takav fudbalski savez, koji igrače Partizana zove u reprezentaciju tek kad ovi prestanu da budu igrači Partizana. Imamo sudijsku organizaciju u fudbalu koja delegira sudije koje su u stanju da krive prostor-vreme i zahvaljujući toj veštini uspevaju da sviraju penale za prekršaje van kaznenog prostora, da istu gol-aut liniju doživljavaju različito u zavisnosti od toga da li je asistencija iz gol-auta ili treba da se prizna gol kada lopta ne pređe celim obimom gol-aut liniju. Takođe znaju da nas je Bog stvorio savršene, pa tako savršeni držimo ruke uz telo i ,naravno, u prirodnom položaju. Iako je fudbalska pravila smislio čovek. Ipak jedino i preovlađujuće pravilo je da se sudi u korist kluba sa one strane brda. Sigurno da je glupo reći protiv Partizana, jer i to spada u njihivu korist. Prekopiranu situaciju imamo i u košarci. Poslednji primer svež u sećanju mi je da su ponekad sudije programirane da indeksiraju korake od nule ili čak minus jedan, pa su tako Amerikancu u crveno-belom propustili da izbroje četiri komada. Imamo političare kojima je samoljublje jedini savetnik u donošenju odluka, kojima je sopstvena promocija jedini cilj. Ekonomski aspekt naravno da postoji, ali ipak mislim da je zadojenost mržnjom glavni pokretač za ovu ludost koju živimo.

Ipak, ovaj tekst nije kritika, već pohvala ludosti. Nema poente kritikovati, jer čitav svet je lud. Vođa je slep, narod ga prati i skače za njim u provaliju. Narod veruje u sve što vidi u Dnevniku, u sve što pročita na društvenim mrežama. Onome koji najglasnije govori se najviše veruje. Koliko ljudi znate što aminuju svaku reč jednog moralnog gmizavca i ljudske gnjide? Koliko je tih istih što aminuju svaku reč jednog doktrora sa Alfa Univerziteta? Zašto bi se mislilo svojom glavom ili olupinom onoga što je ostalo od glave? Zar nije lakše da neko drugi odlučuje umesto tebe? Narod živi Utopiju i to ne treba remetiti. Lepo mu je da s vremena na vreme voli Ruse, pa Amere, pa Kineze, i da se busa u grudi srpske. Lepo je plaćati sve te narode da oni zaposle Srbe. Lepo je raditi za dvesta evra kod istih tih Kineza. Mi smo jedna zemlja otvorena za svet i volimo da pomognemo. Toliko smo bogati sa lepotom i znanjem da višak kadrova šaljemo preko da pomognu drugim zemljama. Obožavamo što sve poskupljuje u prodavnicama. Moj komšija je presrećan što mlekari zadnjih dvadeset godina prodaju mleko po istoj ceni i ja sam srećan kad u prodavnici poskupi, pa mi zafali para za čitav litar. Volimo i što nam crkva ima cenovnik za sve popove usluge i rado pomažemo tim ubogim slojevima. Imamo ogromno poverenje u lekare, ali ih štedimo, pa retko im idemo dok nije pitanje života i smrti, a i treba pomoći onima što žive samo od vradžbina. Itd. Itd.

Pohvaljujem ludost! Ona omogućava da budemo srećni. Čak i nesretni imamo iluziju sreće. Eto prilike već za sledeći derbi da doživimo orgazam. Ako uspemo, biće to vrhunac sreće, zaboravićemo sve i uživati čak par dana. Naravno treba dobiti taj imaginarijum od ekipe, ali pre smo uspevali, ima igrača u ovom sastavu koji su to uspevali, to je već dva od četiri faktora motivacije, tako da verujem da su dobre šanse. Na nama je da navijamo za najboljih jedanaest i podržimo ih.  Što kaže Erazmo: „Pljeskajte, pevajte, pijte!“. Ne umarajte se okolnostima, volite srcem svim, ostanite zaljubljeni, budite srećni, to je bar nešto što sam siguran da možemo.

„Juče sam voleo, danas patim, sutra ću umreti. Ipak rado mislim, i danas i sutra, na juče.“