Po navici kada se u Srbiji izgovori nešto ovako pomisli se na nešto što nas je krasilo poslednjih skoro 30 godina. I ne, nije greška da se isto i sada izgovori za nas ali kada se pogledaju trofeji i medalje osvajane u poslednjoj deceniji ipak neko drugi može da dobije isti nadimak a kada se pogledaju rezultati svih reprezentativnih kategorija onda ruku na srce može a i mora jedini da ga nosi. 

Španija je uspela ono što smo uspeli i mi u nekim novijimvremenima i od uvođenja "moderne košarke" a to je da spoji svetskui kontinentalnu titulu u muškoj seniorskoj konkurenciji. One koji su pored njih sada i nas devedesetih imali tu privilegiju ne želim da spominjem jer je to baš daleko prošlo vreme a i sam tekst neće biti posvećen toliko njima koliko nama i dokle smo došli, koliko smo omašili sa očekivanjima i šta sada da radimo.

Crvena furija ima sistem koji su praktično prepisali od nas, dodatnosu ga unapredili, sproveli ga u delo i rezultati su vidljivi. Pre početka prvenstva a i posle prve faze ih niko nije video kao kandidata ni za bronzu a kamoli za viši plasman. Posle poraza od Belgije(pazi ti ironije) sam prvi bio mišljenja da će im osmina finala biti krajnji domet jer su se ukrštali sa grupom smrti gde ko god da je bio četvrti će biti tvrd orah i na kraju je i bilo tako. Sa turnira su izbačeni Litvanci posle produžetaka gde su pokazali karakter ali ruku na srce i uz veliku sreću. Ali sreću treba i zaslužiti a kada se sada podvuče crta zaslužili su je. No, dosta o njima...

Svi sa kojima sam imao priliku da razgovaram su složni u jednom a to je da je ovo veliki neuspeh, možda i veći od onoga 2005. I da, slažem se s' tim što nam ovo nije ciklus ka kome smo težili ka medalji nego je i plasman na svetsko i na OI. Stoga, namareprezentativni ciklus nije počeo u avgustu nego ranije nego još prošle godine u novembru. Pobedom nad Letonijom i tada neočekivanim porazom od Belgije. Nakon toga su došle dve relativno lake utakmice protiv Slovačke a onda početak leta i dva poraza-Letonija i ponovo Belgija, ovaj put u Nišu gde se igralo uhali koja je ostajala bez struje dva ili tri puta, iskreno se ne sećam tačno, a mislim da nije ni bitno gubiti vreme na tehničke detalje i lošu organizaciju koja nam nikada nije bila strana. Ono što je meni ostalo upečatljivo posle ta dva poraza su reakcije svih iz saveza pa i selektora koji to nisu doživeli kao Bog zna kakav neuspeh nego se fokus i dalje bacao na sada već malo je reći neuspešno završeni Eurobasket ali kao nekakva uteha ostaju te dve pobede u avgustu nad Turskom i Grčkom i hajde da kažemo da ovo nije bila kompletna katastrofa.

Ono što jeste katastrofa je da se niko nije pozvao na odgovornost a tu pre svega mislim na selektora reprezentacije Svetislava Pešića. Odmah želim da se ogradim od priče da treba da se snosiodgovornost i podnese ostavka jer mislim da bi to sada tek bila katastrofa jer novembar kada nas čekaju dve jako bitne utakmice u plasmanu na SP nije daleko a ko god bi eventualno došao ne bi uzimao vruć krompir u ruke nego bi imao problem da sastavi tim(nešto što će i Pešić imati) a kamoli da taj tim načini da izgleda kao tim. Na stranu to što igrači iz EL neće moći da igraju a Partizan i Zvezda imaju po bar dvojicu koji bi i te kako mogli da pomognu nego što postoji mogućnost da ni EC igrači neće želeti da budu deo te priče i katastrofe koja može da se desi a da ne govorimo o eventualnim povredama koje bi mogle da ih zadese. No, da se vratimo na čoveka koji je pre početka izjavio da nismo u krugu favorita na EB. Svi smo maltene jednoglasno posle pročitane izjave bili mišljenja da on to radi kako bi skinuo pritisak sa igrača i to jeste pametno u određenim situacijama ali se ovde pokazalo kao kontraefekat.

Spisak

Svi smo još od zimus znali da se na najboljeg spoljnog igrača neće računati jer kuburi sa povredom kolena već godinama ali smo istotako znali da imamo materijala koji će moći da pokrije njegov nedostatak u vidu Nedovića, Avramovića, Gudurića, Marinkovića, Anđušića, Dobrića, Jaramaza, igrača evroligaškog kalibra koji supokazali da umeju, pokazali formu, pokazali volju. U kvalifikacionom ciklusu je prvi otpao Avramović koji je imao povredu ruke koja je sanirana međutim nije dovoljno tako da je knjiga spala na ostale gorepomenute. Onda je izašao širi spisak gde je izostavljen Anđušić što je pravo selektora da izostavi bilo koga ali izostaviti nekoga ko je pokazao formu i da ume da pogodi kada zatreba za razliku od svih osim možda Nedovića je bila katastrofa. Ono što je još veća katastrofa je da niko živ od novinara nije našao za shodno da selektora i pita zašto njega nema na spisku. To se valjda ne sme? Da li se pitanja pre same konferencije znaju unapred kao kod predsednika države ili se niko nije setio?

Pripreme

Nedelju dana je prošlo od početka priprema kada je sa spiska otpao i dugogodišnji kapiten tima. Opravdano ili ne, došao nespreman na pripreme ili ne, nije ni bitno. Ono što boli i nešto što nije praksa a ni normalno je da se sa spiska uklanja neko ko je bio okosnica tima godinama unazad, tj. deceniju i više. Da li je bilo svađe, da li je Karidošao i rekao mu da ne računa na njega jer ima MVP F4 EL što je skroz legitimno opet nije bitno, bitan je način na koji se to uradilo. Nije bilo konferencije gde se to pojasnilo. U stvari, bilo je ali pet dana nakon skraćivanja spiska gde se objasnilo malo je reći ofrlje kako je do toga došlo a valjani razlog nije ni iznet. I gle čuda, novinari opet nisu postavili konkretno pitanje za novonastalu situaciju nego se prebacilo na ostatak priprema i dve utakmice koje su nas čekale u avgustu. Pripreme su završene, utakmice su dobijene, euforično se otišlo u Prag i očekivanja su bila velika.

Konačni spisak

Iz nekog razloga se selektor odlučio za spisak 6-6 (6 niskih i 6 visokih) igrača iako se znalo da će košarka na turniru biti brža. Ono što je nateralo njega da napravi takav sastav jeste Milutinov koji "nije imao mesto u avionu" a zapravo je bio bolestan. Da li je kovidili ne nije ni bitno ali se njegovim dolaskom i zakasnelim ulaskom u turnir videlo da to nije isti Nikola koga smo pre petnaestak dana gledali kako jede Turski reket a i lepo se nosi sa Janisom u Beogradu. To je verovatno i bio razlog da se pozove Ristić koji opet, nije ni imao neku preterano jaku ulogu u Pragu a budimo realni nijeni morao da je ima a nije ni bilo potrebe da ide ako mene neko pita a ne pita. Jer ko smo mi da nekome ko nam je doneo poslednje svetsko zlato pre 20 godina govorimo koga treba da zove na evropsko prvenstvo a koga ne? Bez trunke ironije to pišem. Svi imamo mišljenje a Srbija je poznata po tome da volimo da selektiramo i krojimo tim po nekim svojim kriterijumima a neretko da to radimo i klupski obojeni što je posebna vrsta ludila od kojeg bolujemo. Nedović je takođe bio rovit i mi smo praktično sa 9 igrača otputovali na EB što i nije bio problem s obzirom na grupu u kojoj smo bili ali opet i posle te grupe trebaju utakmice da se igraju a kockanje sa trojicom u rotaciji je stavljanje svih žetona na jedan od 36 brojeva na tabli što se kasnije nažalost pokazalo i tačnim.

Grupna faza

Nakon žreba za EB smo svi konstatovali da je grupa čak i lošija od one koju bismo sami birali da možemo. Protivnici nisu postojali i svi su dobijeni ubedljivo ali ono što je meni zapalo za oko jesu lošija druga poluvremena od prvih gde se video ili pad forme ili pad interesovanja pa je samim tim bilo i dosta oscilacija a to se kasnije pokazalo i kao glavni faktor poraza od Italije. 

E, tu dolazimo do te utakmice koju smo otvorili odlično. Marinković za koga sam bio od objavljivanja skeptičan se pokazao kao jedini koji je pouzdan ali lošom odbranom i faulom pri polaganju je zakucan za klupu a odmenio ga je malo je reći haotični Gudurić koga ne želim da krivim za neuspeh jer su svi bili loši osim Jokića koji kao i u Denveru ne može sve sam. Ono što su mogli je da prekinu sa zonom koja se forsirala i 16 pogođenih trojki Italijana od kojih je bar 10 bilo kao na takmičenju u trojkama bez da se i ruka podigla. Znamo kako se utakmica završila ali želim posebno da se osvrnem na nju zbog stručnog štaba.

Svaki put kada režija upali kameru okrenutu ka našoj klupi vidi se Pešić koji pokazuje rukama i govori kako napad da se odigra a ostatak stručnog štaba ima ulogu istu kao i npr. Ristić koji sedi sa peškirom oko vrata. Da li se plaše da išta kažu selektoru ili im je zabranjeno? Meni je nemoguće da niko od njih koji nisu preterano iskusni nije video da zona buši nas a Italija nas buši preko iste i da li je moguće da niko nije prišao Kariju i rekao "Izvinite coach, ne bih da mračim i da se mešam u Vaš posao ali i moj posao je da nešto radim ovde umesto da sedim kao i Nemac koji je doveo ženu i dete na utakmicu pa bih da Vas pitam da li možemo da igramo čoveka i napravimo 4 faula da im ruke bride do Božića ili da probamo da ubacimo Nikolu pošto od kada nije u igri mi gubimo?"

Da ne bi ispalo da je sve negativno, ipak se videlo ko je ko i koliko Nikoli Jokiću znači igranje za reprezentaciju i da se nije štedeo ni sekund pa čak ni protiv Holandije koja je da budemo iskreni zalutala na turnir. Nadam se da će i na naredna okupljanja da se odaziva i da će okolnosti biti drugačije pa će moći da uzme i neki timski trofej jer za svojih 27 godina može samo individualnim da se pohvali a verujem da bi sve ove titule koje ima menjao za klupsku ili reprezentativnu. Siguran sam u to.

Ono što je naš sistem koji smo imali do sada krasilo je da taj 12. pa i 11. igrač bude neko od koga se očekuje mnogo u narednih 10 i više godina. Ristić ma koliko bio neko ko je odigrao solidno to nije. Zašto nije tu bio npr. Koprivica i zašto to niko nikada neće pitati selektora?

Zašto se selektor nije vratio sa ekipom za Beograd nego produžio kući u Minhen?

Zašto to niko ne pita?

I da se vratim na početak...Španci su od nas preuzeli sistem. Sistem gde se regrutuje po 500 klinaca svaka 3 meseca i selektiraju za mlađe kategorije. Real, Barselona, Valensija, Huventud, Baskonija...sve su to timovi koji svake godine imaju po bar jednog klinca koji će biti reprezentativni kalibar i što se i ove godine videlo. 

A imaju i trenere koji hoće da rade sa tom decom što mi više nemamo.

Imaju i centre u kojima se radi sa tom decom što mi više nemamo.

Pored stranaca imaju i svoju decu kojoj veruju što mi više nemamo. Imamo strance a deca odlaze u NBA gde se prodaju kao alva a time i roditelji leče svoje komplekse koje vuku decenijama i rođenu decu prodaju za šaku semenki. 

Sistem nam je na aparatima i to treba da se kaže bez uvijanja u oblande. Da li ćemo uspeti da ga oživimo? Nisam siguran a ni optimističan. 

Odrastao sam u sistemu gde se na reprezentaciju gledalo kao na svetinju i gde se sa jednom nogom odlazilo na poziv. Toga više nema i druga su vremena, znam ali pitanje patriotizma ne poznaje za vreme nego za elementarno vaspitanje koje izgleda više nemamo. 

Ne bih da mračim ali ako ne odemo na SP a ni na OI sledeće okupljanje će biti kada će okosnica ovog tima imati po 30 i više godina. Zato gospodo iz Saveza, prst na čelo i lopatu u šake pa kopajte inače će "Zemlja košarke" biti nešto čega ćemo se sećati sa osmehom na licu dok gledamo klipove na Youtube. 

Izvinjavam se na dužem tekstu ali ovo mi se skuplja mesecima a Eurobasket je bila višnja na vrhu torte.

Od čega je torta sastavljena ne bih.