Kamen u vrtlogu vira

Ulaskom u tinejdžersko doba počeo sam da primećujem sve dublju vezu između mene i Partizana. Dakle, moje psihofizičko stanje vrlo često prati stanje u najvećim sekcijama našeg sportskog društva i obrnuto. Tako je i sada.

Najznačajnija sekcija Jugoslovenskog Sportskog Društva Partizan, naš fudbalski klub, nalazi se na rubu propasti – po peti put za sedam godina vladavine aktuelne uprave. Nakon odlaska Aleksandra Stanojevića, niko nije hteo da prihvati ulogu glavnog trenera. Totalni apsurd. Zamislite u kakvom se stanju nalazi jedan od najvećih klubova na ovim prostorima kada niko ne želi da dođe u njega… Što bi stariji ljudi na društvenim mrežama rekli: “PAMETNOM DOSTA”. Niz trenera je odbio da nas preuzme, a verovatno poslednji izbor svih je bio Ilija Stolica. Došao je pred sam početak priprema, tim je napustilo 12 igrača, a na pragu odlaska je Saša Zdjelar.

Stolica je trener koji gaji filozofiju napadačkog fudbala, nalik Barseloninoj “La Masiji”, ali verovatno je svaki poznavalac domaćeg fudbala svestan da je nemoguće uspostaviti takvu igru u domaćem fudbalu. Razlog za to su podloge na kakvim se lopta kotrlja i očigledna tehnička nepismenost većine fudbalera koji igraju na našim terenima. Na stranu to što je doveo igrače za koje se zaista može reći da su pojačanja (Andrade, Dijabate, Filipović…), potrebno je vreme za uigravanje tima, ali vremena nema. Šampionat smo počeli nikad ranije, ali nikad ubedljivije smo savladali ivanjički Javor na strani (0-4). Nakon te utakmice čitali smo hvalospeve na račun Stolice i ekipe, ali došlo je do hladnog tuša u vidu kiksa u narednom kolu. Remijem od 3-3 protiv Radničkog u Nišu smo ispali iz borbe za titulu, doduše mogli smo primiti šest poena na istom meču. Sezonu na JNA smo otvorili u trećem kolu protiv TSC-a našeg Žarka Lazetića. Kao što sam u samom uvodu nagovestio, moje psihofizičko stanje prati stanje u Partizanu. Samim tim, meč protiv TSC-a sam pratio u društvu svog najboljeg prijatelja uz flašu viskija. Obojica smo alkoholom lečili neke lične probleme, a igra Partizana je bila tu da upotpuni atmosferu. Na svu sreću još jedan kiks, za -4 u odnosu na komšinicu, pamtim samo kroz maglu. Od prijatelja koji su bili na stadionu čujem da su parapolicijske snage “vaspitavale” ljude koji imaju muda da glasno kažu šta misle o čoveku koji nam je postavio lopovčine, narkomane i zagovarače rata devedesetih u upravu. Naručenim tekstovima na više portala možemo primetiti da se i u samoj upravi nalaze dve struje, odnosno struja predsednika Vučelića i sportskog direktora Ilieva. Svaka novinarska, plaćenička, “šuša” ispira usta trenerom koji je jedini imao muda da proba da održi Partizan u živoru i time dodatno buši već klimavu Stolicu.

Nošen raznim dobrim vestima koje se dolaze iz drugog stuba JSD-a, odnosno fenomenalni transferi i igranje Evrolige našeg košarkaškog kluba, kapiram da mi je sve to bilo nezamislivo do prošlog leta. Toga ne bi bilo bez povratka najvećeg trenera koga evropska košarka ima, Željka Obradovića. Desetine Grobara prevrću očima na glorifikovanje toga u trajanju od godinu dana i stvaranje sasvim opravdanog “hajpa” oko košarkaškog kluba, dok je u FK stanje “mrtvo-duboko”. E, pa Željko je uspeo da probudi uspavanog velikana iz kome i ništa drugo da ne uradi, on je učinio dovoljno. Nažalost, nijedna legenda FK-a nema muda da isto uradi i uzme stvar u svoje ruke.

Svima je odavno jasno da nam bolje neće biti dok ne dođe do promene u vlastima Republike Srbije. Ogrejaće, obasjaće… Možda, ako isplivamo iz vrtloga u kom se nalazimo.Ostaje nam borba sa vetrenjačama uz ispijanje kvalitetnog alkohola!

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI