Naš Partizan je ponovo u Evroligi, a trener je Željko Obradović. Zvuči kao tinejdžerska fantazija, zar ne? Nije fantazija, već realnost. Partizan je učesnik najelitnijeg evropskog takmičenja nakon punih OSAM godina. Alo, JEBENIH OSAM GODINA!

Par dana pred 22. godišnjicu od osvajanja Evrolige u Istanbulu naš Partizan je odigrao svoju poslednju evroligašku utakmicu protiv Galatasaraja. Kako obično biva, sudbina- stara proverena kurva...Namesti ona sve po svome dovoljno da nam zagorča život. Utakmica sa Galatom je odigrana upravo u dvorani gde smo prvi i poslednji put osvojili ovo takmičenje u čuveno dvorani Abdi Ipekči. Nakon te utakmice, pa sve do danas nas je pratilo prokletstvo Nolana Smita. Znate sve, da ne dužim... Prosto postoje stvari o kojima je bolje ne govoriti.

Dragi, dokoni čitaoče, kada bi ovako „na keca“ krenuo da razmišljaš šta ti se sve dogodilo tokom prethodnih osam godina, šta bi ti prvo palo na pamet? Verovatno je nemoguće sve važne stvari koje su nam se dogodile tokom tog dugog perioda staviti na papir, ali da probamo. Kada je Partizan poslednji put igrao Evroligu mogli ste kupiti dve pice za par hiljada bitkoina, telefoni na tipke su još uvek bili standard, svi smo skidali muziku u mp3 formatu na naše telefone sa vrlo malo memorije, nije postojala nikakva pandemija i tako dalje... Da ne zvučim kao neki boomer, iako osećam dozu nostalgije za tim vremenom i sobom kao trinaestogodišnjakom koji tek otkriva svet oko sebe.

Prvo brijanje paperjastih brkova, prve veće simpatije, prva razočarenja... Sve su to normalne stvari za nekog tih godina i naravno sve to utiče na naš dalji razvitak. Nije dobro privativizovati ovakve tekstove, ali može mi se. Svoje najosetljivije pubertetske godine sam proveo uz Partizan koji je hodao po oštricama brijača. Najlepši dani Srednje škole u kojoj sam upoznao čoveka za koji se kao jednako kao i ja pali na Partizan, igrao on protiv Šljonska ili protiv Barselone.

Sve je počelo Vučićevim progonom Duleta Vujoševića na koji je nezamarljiv broj ljudi koji sebe nazivaju Partizanovcima prećutao. Jebo vas Vučić u dupe. Nakon teranja Duleta Vujoševića, sramoćenja i svakodnevna ubijanja košarkaške insititucije su se nizala kao na traci. Oko kluba su se nagnjezdili razni lešinari, bili smo na korak od ispadanja iz lige, ali nam se u jednom ukazalo svetlo na kraju tunela u vidu još jednog debelog maestra u vidu sina Milke Džikić. To je bio samo tračak nade, klub je i nakon Džileta bio u indukovanoj komi.

Svi dobronamerni Partizanovci, čuvari vatre, nisu dozvolili da se šest buktinja sa našeg grba ugasi. Svaki čovek koji se jednako ložio na mečeve sa Zelenom Gorom i ostalih cipiripi timova, svaki igrač koji je pošteno iskrvario za crno-belu svetinju, bio on kvaliteta Vrabca ili Kevina Pantera, svaki trener koji je dao sve od sebe na toj klupi. Ni korona nas nije ubila.

Ne zamerite na ovim pomalo patetičnim i konfuznim rečima, ali emocije i slike se nižu u glavi. Sa sigurnošću mogu reći da sam u periodu OD-DO igranja Evrolige postao čovek. Hvala Partizanu što mi nije dozvolio da budem razmažen i pohlepan. Volim ga zbog toga još više!