​“Da li će sada uslediti novi preokret Hrvatske”? “Ne boj se, neće”.

Da se na ovom svetu poštuju neka pravila, fudbaleri ne bi morali da prekidaju klupsku sezonu i igraju Mondijal krajem novembra i početkom decembra, radnici ne bi ginuli kao na frontu u isforsiranoj izgradnji velelepnih stadiona u Kataru, a fudbalski publikum ne bi diskutovao o razmerama korupcije u vrhu FIFA. Ali, pošto svi znamo da je nešto debelo trulo na planeti zemaljskoj, ovo leto provešćemo bez uobičajenog fudbalskog spektakla. Zato sam se odlučio da letnje, vrele sedmice prekratim podsećanjem na sva svetska prvenstva kojih se sećam. Nadam se da će vam ono što budem napisao u narednih nekoliko tekstova biti makar malo zanimljivo.

​Kada je došao šampionat sveta u Francuskoj 1998.godine, već sam debelo zagazio u navijačke godine. Fudbal i svet oko sebe sam i dalje upoznavao, što svi, a da često nismo ni svesni, činimo dok smo živi, ali daleko od toga da je bilo puno nepoznanica pred ovo izuzetno kvalitetno prvenstvo.

​Između finala u Pasadeni i završnice SP-a na tek izgrađenom Stadionu Francuska u Sen Deniju protekle su četiri godine. Za to vreme mene je debelo uzdrmao pubertet, prvi put sam se zaljubio i to do ušiju, počeo sam i da se brijem, doduše, veoma nespretno, onim starim dedinim žiletom, pa je prvo brijanje imalo frustrirajući ishod – više posekotina nego dlaka.

​Za to vreme odvijale su se veoma burne kvalifikacije. Prvi put sam ih pratio i znao kolike su kvote za svaki od kontinenata na putu do Francuske. Fokus je, naravno, bio na evropskoj zoni. I dan danas pamtim četiri para baraža na “starom kontinentu”: Mađarska –Srbija , Italija – Rusija, Hrvatska – Ukrajina (tokom prenosa utakmice u Zagrebu prvi put sam čuo glas GojkaAndrijaševića) i R. Irska – Belgija.

​Tada sam već uveliko čitao sportske novine, pa sam tabele kvalifikacionih grupa pasionirano pratio, a budući da se Jugoslavija vratila u međunarodni sportski poredak i kultna radijska emisija “Vreme sporta i razonode”, tada još u životu i sa očuvanim velikim delom auditorijuma, posvećivala je veliku pažnju borbama za spektakl u Francuskoj. 

​Uočavao sam da tada i matori ljudi prate utakmice reprezentacije. Oni koji nisu imali pojma da navedu ni polovinu učesnika elitnog ranga takmičenja, a kamoli da saopšte imena igrača Železnika, Obilića, Sutjeske, Vojvodine, Proletera itd. Voleli su u kafani da dave zapažanjima o selektorskoj taktici. Poslednji put sam kod tog tipa ljudi u tom ciklusu video toliku posvećenost. 

​Uglavnom, sva iščekivanja su bila opravdana, Francuska je na veličanstven način organizovala najveće svetsko fudbalsko takmičenje. Ovde moram da naglasim da sam od najranijih dana sebe definisao kao velikog frankofila i to iz mnogih razloga, od kojih su neki tradicionalni, porodični. Svejedno, čak i bez moje frankofilije svet je video šta znači fantastična organizacija jednog ovakvog prvenstva. Pritom je kvalitet bio odličan. Možda nikada u istoriji nije bilo toliko reprezentacija na vrhuncu moći.

​Opet sam navijao za Nemačku i opet su “panceri” zastali u četvrtfinalu. Da im gorak ukus dodatno bude neprijatniji u ustima pobrinuo se kuriozitet – ponovo ih je eliminisala balkanska reprezentacija. Ovoga puta “proklizali” su “panceri u sudaru sa Hrvatima. Zapravo je selektor Bertgi Fogts sve vreme vodio istu generaciju fudbalera sa manjim doradama. Ova ekipa se oprostila na sraman način dve godine kasnije, na EP-u u Belgiji i Holandiji, kada se videlo da je iz nje isceđena suva drenovina. Sa njenim odlaskom u fudbalsku istoriju prestao sam da navijam za Nemce.

​Uglavnom, četvrtfinale sa izrazito motivisanim Hrvatima bila je velika nemačka pogibelj. Posle trijumfa nad izabranicima žovijalnog Miroslava Ćire Blaževića u četvrtfinalu EP-a u Engleskoj, kontinentalni šampioni su zastali pred istim rivalom na istoj stepenici, ali na Mondijalu. Bilo je ubedljivih 0:3, premda su “panceri” u finišu igrali sa igračem manje.

​Oh, kako je ta hrvatska generacija, prva posle raspada Jugoslavije, bila motivisana. Zvonimir Boban, Aljoša Asanović, Robert Prosinečki i imenjak mu Jarni, pa još ol-raund Mario Stanić imali su sve što im treba, kvalitet, uigranost, koncentraciju, borbenost i ogromnu želju da se upišu u sve fudbalske almanahe. Možda im je jedina šupljina i to velika bio Dražen Ladić na golu.

​Namerno sam iz nabrajanja asova koji su “šahovničarima” doneli bronzanu medalju izostavio jednog, za mene posebnog Davora Šukera. Centarfor koji je bukvalno na svakoj utakmici reprezentacije postigao gol, bio je prototip napadača tog doba. Često sam pokušavao da skinem njegove poteze, a jednom sam najboljeg druga, koji je bio golman predriblao u školi kao on Andreasa Kepkea u Engleskoj 1996.godine, dao mu gol i proslavio ga kao veliki Šuker, bukvalno, moj miljenik u toj ekipi.

​Hrvati su počeli bledunjavo, na poluvremenu prve utakmice sa Jamajkom bilo je 1:1, a “rege bojsi” su bili debitanti i, malo je reći, zabavni i nonšalantni. Na toj utakmici Prosinečki je postigao izvanredan gol i to bi bilo sve od onog što mu je “mama rođena u Čačku”. Grupu su okončali kao drugi zbog poraza od Argentine u poslednjem kolu, ali taj poraz im nije teško pao.

​U osmini finala igrali su sa Rumunima, koji su u grupi bili prvi, zahvaljujući sjajnom preokretu u susretu sa jakim Englezima. Rumunski tim je nakon dva kola pobedama nad Kolumbijom i “gordim albionom” imao šest bodova, igrači su se zaista osećali fenomenalno u Francuskoj, a da bi naglasili duh jedinstva u ekipi ofarbali su se u žuto, zadavši meni novi zadatak što se tiče izgleda. 

​No, nakon toga više nisu zabeležili trijumf na šampionatu budući da su u dve utakmice u kojima su bili favoriti prošli kao bosi po trnju. Dobro, remi sa autsajderom Tunisom bio je bezbolan, ali onda je Hrvatska pobedila golom Šukera iz penala i zaustavila onu generaciju o kojoj sam pisao u prošlom nastavku. Tako su se Georgi Hadži i društvo oprostili od velikog takmičenja.

​Posle Rumuna u brišućem letu Hrvata naišli su Nemci pa domaćini Francuzi, koji su uzleteli poput pravih “galskih petlova”. Tu utakmicu gledao sam sa dva druga u posebno pripremljenom ambijentu. Iako frankofil navijao sam te večeri za Hrvate, kontrirajući ovoj dvojici.

​Šuker je opet dao gol, taman da ceo svet pomisli da hrvatskom čudu nema kraja. Ali, tada je na scenu stupio neko kog ću tek zavoleti u dresu velikog Juventusa, štoper Lilijan Tiram. Ovaj čovek, igrajući u reprezentaciji Francuske kao stub defanzive, postigao je samo dva gola. Oba te večeri za preokret.

​Pred kraj utakmice oponašajući tadašnje domaće komentatore upitao sam drugare “da li će sada uslediti preokret Hrvatske”, a kao iz topa je istom bojom glasa stigao odgovor jednog od njih:”neće, ne boj se”. I nije bilo više preokreta, konačan rezultat 2:1. Francuzi u finale, a Hrvati u borbu za treće mesto.

​Uteha je to bila i njima, ali i meni. Njima zato što su se domogli medalje, prve u istoriji hrvatskog fudbala, a meni zato što su posle “moje” Nemačke” nadigrali i Holandiju istog mog druga koji je rekao da neće načiniti preokret protiv Francuza.

​Holandski tim iz 1998. godine za mene je najbolji koji pamtim. Bila je to praktično generacija Ajaksa koja je tri godine ranije postala prvak Evrope. Na to treba dodati brzonogog Marka Overmansa i već prekaljenog asa Denisa Bergkampa. “Lale” su u zahtevnoj grupi sa Belgijancima, Meksikancima i Južnokorejancima bile prve. U četvrtfinalu u jednoj odličnoj utakmici bili su izabranici Gjusa Hidinka bolji od Argentine 2:1, a čovek odluke bio je upravo pomenuti Bergkamp, svima nama poznat i po strahu od letenja avionom. “Neleteći Holanđanin” poslao je “gaučose” selektora Danijela Pasarele kući i zakazao susret sa još jednim južnoameričkim gigantom – Brazilom, u polufinalu.

​Brazil je važio za prvog favorita turnira. Ekipa je bila miks asova sa prethodnog Mondijala, Rai, Kafu, Karlos Dunga, Tafarel, i nadolazećih asova od kojih se izdvajao Ronaldo, ili što bi se reklo “originalni Ronaldo”. Ima ljudi koji će reći da je nekadašnji as Barselone, Real Madrida i Intera najkompletniji igrač u istoriji fudbala. Svakako je jedan od najvećih koji je hodao fudbalskim tepisima.

​Sam okršaj “karioka” i “lala” ponovo je, kao i četiri godine ranije, bio najlepši na turniru. Mislim da je to jedna od pet utakmica koje pamtim kao najbolje, a svake sedmice odgledam desetak mečeva. Nizali su se napadi i kolosalne šanse na obe strane, Brazil je dugo vodio, Holandija je izjednačila pa je sve rešeno penalima. Brazilci su imali deblje živce za belom tačkom i još jednom su ostavili “oranje” tužnim i eliminisanim.

​Prethodno je Brazil igrao veoma dobro. U grupi nije bilo problema sa Škotskom (istina pobedili su “suknjice” autogolom), Marokom i Norveškom (dozvolili su sebi luksuz da u završnici puste “vikinge” da naprave preokret i plasiraju se dalje). U osmini finala naleteli su na mnogo hvaljeni Čile Ivana Zamorana i Marsela Salasa, ali ni tu nije bilo poteškoća za branioca svetske titule. Danska ih je čekala u četvrtfinalu, bila je “tvrd orah”, ali ništa više od toga.

​Kada govorimo o Dancima na tom prvenstvu, oni su bitni iz dva razloga. Ekipa kojoj su ton davali braća Laudrup, Fleming Povlsen, Stig Tefting, Patrik Šjemberg, Gabrijel Hajnce, Jes Heg, Peter Šmajhel i još neki ponovo se pokazala kao takmičarska i uvek nabrijana da pomrsi račune mnogima. Drugi razlog je što su oni kao od šale nadigrali nikad jaču Nigeriju u osmini finala.

​Onaj ko, poput mene, nije spavao gledajući okršaje vrhunskih sportista na OI u Atlanti 1996. godine, dobro je zapamtio šarm nigerijske zlatne medalje. Bora Milutinović sastavio je i sa klupe predvodio odista moćan tim. Uz one koje smo spomenuli u prethodnom odeljku feljtona, navešćemo još neke, u međuvremenu stasale. Tu su bili Selestin Babajaro, Tijani Babangida, Taribo Vest i Nvankvo Kanu. Vesta ćemo pobliže i upoznati, koju godinu kasnije, kada je fenomenalno plesao odbranom Partizana.

​U grupi im nije bilo ravnih. U dinamičnoj utakmici pobedili su iskusnu Španiju i Bugarsku da bi na kraju prepustili bodove Paragvaju kako bi upotpunili evropski debakl u “grupi smrti”. Ali, po izlasku iz te grupe, “skalp” su im uzeli momci sa severa Evrope, ostavivši fudbalski svet da tuguje za većim uspehom verovatno najjače afričke reprezentacije u dosadašnjoj istoriji.

​Dok pomenuti Španci, svima pa i meni dosadni, ponovo nisu ništa uradili na velikim takmičenjima, iako je Havijer Klemente predvodio ekipu dugo neporaženih, dotle su Italijani na čelu sa Čezare Maldinijem igrali romantično. Najpre su sustigli u prvoj utakmici sa Čileom dva gola zaostatka i izborili remi, a onda su nadigrali Kamerun i Austriju. U osmini finala su Dino Bađo, Đanfranko Zola, Bobo Vijeri, Demetrio Albertini, Luiđi Di Bjađo i ostali “azuri” rutinski prošli Norvešku, da bi u četvrtfinalu sa domaćinom odigrali bez golova. Sreća je i ovoga puta sa “bele tačke” odlučila da im rivali budu bolji, pa su ponovo ostali tužni.

​Francuska je pre njih, isto zahvaljući sreći, imala uspeha sa neugodnim Paragvajem, koji sam upamtio po golmanu Hoze Luisu Čilavertu, Gamari, Akunji i još nekim mahom disciplinovanim i prljavim defanzivcima. Uglavnom, u osmini finala francuski asovi nisu imali šanse da umuljaju loptu umrežu vratara, koji je bio poznat po tome što je umeo i iz slobodnih udaraca da da gol. Tek u produžecima je Loran Blan postigao tzv.”zlatni gol”, koji je, po pravilu uvedenom tih godina, rešavao utakmicu. Inače, od tog pravila su upravo “trikolori” imali najviše koristi.

​U suštini, Francuze su mnogi potcenjivali, pogotovu naši ljubitelji fudbala. Dejan Savićević im je, po dolasku jugoslovenske reprezentacije u svoju bazu tokom prvenstva, poručio da se uzalud nadaju velikom rezultatu. Na kraju se to osvetilo Savićeviću pošto je naš državni tim, sedmi na rang-listi FIFA u tom trenutku završio takmičenje u osmini finala.

​A ni dotle se nisu pretrgli Jugosloveni po učinku na šampionatu. U bledim partijama savladani su Iran i SAD, a u susretu sa Nemačkom u Lansu “plavi” su vodili i sat vremena bili bolji. Na kraju, od 0:2 Nemci su na silu i uz upornost stigli do remija, koji im je omogućio prvo mesto u grupi i lakši put kroz eliminacije. 

​Jugoslavija je u Tuluzu udarila na snažnu Holandiju, koja je u finišu prvog dela igre stigla do vođstva golom Bergkampa. Start drugog poluvremena bio je furiozan. Najpre je Slobodan Komljenović izjednačio da bi ubrzo Jap Stam oborio u kaznenom prostoru Vladimira Jugovića. “Da, da, gospodine Jap Stam, vukli ste našeg igrača za dres, lepo se vidi na televizijskom snimku”, urlao je hrapavi glas ludog Miljojka Pantića, tada zaduženog za mečeve “plavih”.

​Dosuđen je penal, ja nisam smeo da ga gledam, izašao sam u hodnik smešten između dve sobe u kojima su bili televizori i, naravno, na oba se pratila istorijska utakmica. Predrag Mijatović, tada na vrhuncu karijere, klupski prvak Evrope sa Realom i “srebrna lopta” za prethodnu godinu imao je plan da savlada visokog Edvina Van Der Sada, tako što će loptu hitnuti pod prečku. Ali, umesto mreže zatresla se na taj Vidovdan prečka koja mi i dalje zveči.

​U finišu susreta Edgar Davids je savladao Ivicu Kralja i odveo “lale” među osam najboljih ekipa na svetu. Uzalud je golman Jugoslavije pokazivao rukom, kao skretničar, defanzivcima da izađu i blokiraju opake šuteve Holanđana. Nije imao ko da ga čuje.

​Kao posebno čudo ovdašnjih ljudi ističem ljubav prema engleskoj reprezentaciji. Jedno je Premijer liga, mada sam, kao i mnogi iz svoje generacije, stasavao u doba maksimalne romantizacije Kalča na našem prostoru, a nešto sasvim drugo “gordi albion”. Toliko su ljudi navijali za Engleze da mi je prosto bilo neprijatno da se umešam u razgovor sa njima.

​Istina, Engleska je u Francusku došla sa solidnim timom, predvodili su ih tada veoma nadahnuti Majkl Oven i Dejvid Bekam. Uz, naravno, Alana Širera, “fudbalskog firera” i mnoštvom radnika grdnih faca, stasalih mahom u radionici ser Aleksa Fergusona u Mančester junajtedu. No, engleski državni tim štucao je već u grupi. 

​U osmini finala bio im je kraj puta. Porvali su se muški sa “gaučosima” Čamota, Ortege, Almeide, Batistute i mnogo romantika, koji su na terenu mahom delovali apsolutno rašarafljeni uprkos borcima u vidu Čamota i Simeonea. Bio je to napet meč, rovovska borba. Uvek kada igraju Englezi i Argentinci, to je na terenu pogibelj. Ovo ga puta bilo je izvanrednih 2:2. Tako smo došli do penala, koji poslovično ne odgovaraju ostrvljanima, tako je bilo i ovog puta. Čini se da u paklenoj konkurenciji 1998. godine objektivno nisu vredeli za više od osmine finala.

​Putujući bitnim arterijama završnog takmičenja došli smo do same završnice. Do podele medalja. Do onoga za šta su takmičari odnosno ekipe došli u Francusku. Bronzanu medalju, rekosmo već, zdušno su prigrabili Hrvati, a u finalnom okršaju o pobedniku su imali da odluče branioci svetske titule i domaća selekcija.

​Pre te utakmice, prvi put sam na televiziji u filmu “Anđeli čuvari” ugledao Evu Hercigovu u ot u trikou, pa sam i po tome upamtio ovo SP. I ne samo po tome. Sećam se otvaranja, mašine i roboti bili su glavna ideja i na ovoj, ali i na završnoj ceremoniji ovog takmičenja. Ideja organizatora bila je da u prikažu auditorijumu pod kojim uslovima se fudbal može razvijati u budućem milenijumu.

​“Jedva sam čekao da počne fudbal. Od ove ceremonije me boli glava. Kakvi crni roboti, kakvi bakrači”, požalio nam se u školi naš vrli nastavnik tehničkog obrazovanja. Izgleda da se kod nas moderni tokovi nisu baš tako lako primali kao u šljaštećem Parizu.

​Finale je odigrano u Sen Deniju, predgrađu poznatom po mauzoleju francuskih monarha. Nekoliko godina pre SP-a Francuzi su odlučili da sazidaju ovde nacionalni stadion na kome će igrati njihova reprezentacija. Napravili su tada veliki korak. “Parku prinčeva” potamnela je slava. Sadašnji stadion PSŽ-a bio je poprište fijaska iz prethodnih kvalifikacija, u kojima “galski petlovi” nisu uspeli da sa Bugarima izbore ni povoljni remi, pa je državni tim jedva čekao da pobegne na novo zdanje.

​No, da ne davim više, pređimo na finale. Sve svetske kladionice davale su izrazitu prednost Brazilu. Sumnjalo se u kvalitet ekipe Zinedina Zidana, Biksanta Lizarazua, Kristijana Karembea, Fabijana Barteza, Stefana Givarša, Marsela Desaija, Didije Dešampa, Alana Bogosjana, Didijea Dešampa, Jurija Đorkaefa.

​Sa druge strane, za “karioke” je rečeno da imaju najbolji tim u prethodnih nekoliko decenija, što zaista zvuči zastrašujuće. No, stvari se nisu povoljno razvijale po Brazil ovoga puta. Naime, neposredno uoči finala svetom je odjeknula vest da Ronaldo, prava lokomotiva ove ekipe, nije u stanju da igra. Utisak velikog broja ljubitelja fudbala je da je taj izostanak prve zvezde svetskog fudbala u poslednjoj deceniji XXI veka i dalje misteriozan, odnosno nerasvetljen.

​Prava zvezda finala bio je Zidan. Možda najveći mozak među igračima koje sam gledao, istinski plejmjejker i čovek koji je ponekad delovao trapavo na terenu, bio je pravi vođa ove generacije “trikolora”. U tom susretu dao je dva pogotka, a tačku na trijumf i prvu titulu prvaka sveta u istoriji francuskog fudbala, kao kontrast ćelavom “Zizuu” stavio je vižljasti i dugokosi Emanuel Pti.

​Slavilo se te noći u Sen Deniju, slavilo se ispod Trijumfalne kapije, slavilo se od Nice do belgijske granice. Doduše, odmah, iste večeri ljudi su vrteli glavom govoreći kako Francuzi mogu da osvoje nešto samo kada se igra na njihovom terenu. Demanti je stigao samo dve godine kasnije. Te 2000.godine u malo izmenjenom sastavu “galski petlovi” su “kljucnuli” titulu evropskog prvaka objedinivši najvrednije pehare.

​Iskreno, i meni su utisci sa tog takmičenja više nego dobri. Trofej najboljeg na planeti vratio se u Evropu. Šarenilo sveta ponovo je zasjalo pred mojim očima u punom sjaju. Bio je to onaj period života kada vam je sve lepo i kada vam se čini da je sve nadohvat ruke. Ne manjka ni samopouzdanja, ni vedrine. Možda je upravo zato ovo SP u Francuskoj za mene toliko opasano nostalgijom.