Feljton: Moja SP – od Pasadene do katarske arene (1)

​“Sine, Brazilci igraju najbolji fudbal”

 

Da se na ovom svetu poštuju neka pravila, fudbaleri ne bi morali da prekidaju klupsku sezonu i igraju Mondijal krajem novembra i početkom decembra, radnici ne bi ginulu kao na frontu u isforsiranoj izgradnji velelepnih stadiona u Kataru, a fudbalski publikum ne bi diskutovao o razmerama korupcije u vrhu FIFA-e. Ali, pošto svi znamo da je nešto debelo trulo naplaneti zemaljskoj, ovo leto provešćemo bez uobičajenog fudbalskog spektakla. Zato sam se odlučio da letnje, vrele sedmice prekratim podsećanjem na sva svetska prvenstva kojih se sećam. Nadam se da će vam ono što budem napisao u narednih nekoliko tekstova biti makar malo zanimljivo.

​Ako za ikoga može da se kaže da je odrastao 90.tih godina prošlog veka, onda to važi za generaciju kojoj pripadam. Benzin kupovan u plastičnim flašama za sokove, beskrajni redovi za brašno I jestivo ulje, trka do prve prodavnice skoro sasvim praznih rafova da se kupi šta god može za ionako bezvrednu roditeljsku platu, Nova godina bez jelke i lampinjona, televizija bez rokenrola, ali zato sa “Srećnim ljudima” i “Bingom” subotom i lokalnom tombolom nedejom, u tih nekoliko sintagmi može stati i način života i pop-kultura jednog odista ludog doba.

​U leto 1994.godine svet kao da se smilovao pa je nama dečacima i devojčicama u jednoj skroz izopštenoj i iznutra razvaljenoj zemlji pružio priliku da izbuljenim očima odgledamo zaista veličanstveno organizovani Mondijal. Najbolja 24 tima iz celog sveta okupila su se po prvi put nateritoriji Severne Amerike, a domaćin su bile SAD.

​Samo dve godine kasnije Amerikanci su potvrdili svoju globalnu dominaciju i u sportu pošto je Atlanti dodeljena organizacija jubilarnih OI. E, ali sa fudbalom bila je prava frka. “Mogu li Amerikanci da igraju soker”, epsko je pitanje koje već prelazi u stereotipe. Kako to da nacija koja ima možda i najzdraviji sportski sistem i ogroman populacioni potencijal hara na svim velikim takmičenjima u većini sportova, ali nikako ne razume onu igru koja je omađijala ceo svet?

​Upravo iz straha da će se na SP-u iskazati sve slabosti američkog pristupa “sokeru”, šampionat je dočekan sa velikom strepnjom. Ipak, Amerikanci su se svojski potrudili da sve protekne bez greške. Čak su tokom dana isle polučasovne edukativne emisije u kojima su se široki slojevi podučavali pravilima igre.

​Stadioni su bili puni, a prvi put su neke od utakmica velikog takmičenja odigrane na pokrivenoj arena, ako se ne varam u Detroitu. Jedina zamerka mojih nekoliko starijih prijatelja, koje sam, naravno, smorio pričama o fudbalu bila je što su stadioni bili preveliki pa su često kamere zbivanja naterenu snimale previsoko i udaljeno.

​Eh, ako su se Amerikanci učili fudbalu, ja sam se učio praćenju jednog ovako velikog spektakla. Koliko mi nismo imali pojma o tome šta se zbiva u svetu, najbolje će ilustrovati jedan primer. Naravno, i u toj situaciji sam ispao ako ne glup, onda sigurno naivan. Jednog nedeljnog popodneva na RTS-u se pojavila slika sa nekog prelepog stadiona. Na centru igrališta deca i mnogo, mnogo najrazličitijih lopti. Pomislio sam: to je to, najzad počinje šampionat sveta. Ali, nakon samo nekoliko sekundi opori glas komentatora RTCG-a najavio je – finale Kupa Portugalije.

​Drugi veliki problem bila je razlika u vremenu. Jeste počeo letnji raspust, ali, “crni sinko, znaš li ti koliko je sati, ajde, u krevet, molim te”. Ma, kakav crni krevet, gledamo sve utakmice, kad god da su. Čak i Saudijska Arabija – Maroko. Ništa se ne sme propustiti. Doduše, propustio sam prenos utakmice R Koreja – Bolivija i to će dugo godina zatim biti jedina fudbalska utakmica sa SP i EP koju ova luda glava nije ispratila, makar u snimku. Jeste bilo očajnih 0:0, jesu obe ekipe bile težak skup antitalenata, ali, ipak, i danas mi je krivo zbog tog propusta.

​Tih godina uspostavio sam sveto pravilo da kada krenu velika takmičenja, meni staje život. Tačnije, staje mi sve drugo u životu osim puke fiziologije. Čak ni Partizanove utakmice u drugim sportovima, na primer plej-of u košarci, ako su se “gađale” sa terminima ovih okršaja morale su da se sele na sekundarni kolosek moje sportske pažnje.

​Što se tiče samo takmičenja, navijao sam za Nemce. Dva su razloga mojih izraženih simpatija u tom dobu za ekipu “pancera”. Izabranici iskusnog vuka Bertija Fogtsa branili su titulu osvojenu pre četiri godine u Italiji, ali to me nije impresioniralo zato što se tog prvenstva ne sećam, a nikad me ne privlače favorite. Fora je bila u tome što je moj najbolji klub obožavao Holandiju, čak smog a zvali “Vidžge” zbog toga. Jasam udario kontru, pa navija za Nemce, u tom trenutku najveće rivale “lala”. 

Drugi razlog je Jirgen Klinsman. Pošto sam u školi uvek igrao u napadu, stalno sam se fokusirao na napadače. Čitav tinejdžerski period snimao sam samo ponašanje špiceva. Drugi su se divili umetnicima, plejmejkerima, vihornim krilima, alistvarno je retko ko voleo suvoparne strelce koji samo podmetnu nogu i daju gol. Ah, ta moja lenjost i želja da se nikada ne vratim pozadi…

​Nemački državni tim imao je izuzetno kvalitetnu generaciju, koju je jedan moj, isto tako stariji poznanik, prozvao “tim R”. Dosta igrača imalo je prezime sa zavšetkom na R – Hesler, Zamer, Helmer, Rojter itd. Naravno da sam očekivao da budu prvaci, nisam sigurno navijao da se vrate kući posle prvog kruga. 

​Ali, tu dolazimo do jednog neprijatnog iznenađenja već nastartu. RTS je priređivao specijalne emisije povodom Mondijala, a špica je bila takva da mislim da primitivnija nije mogla biti. Vrtela se neka lopta sa godinama održavanja prethodnih smotri i osvajačima titule uz neku intermeco muziku. Emisiju je vodio pokojni Vladanko Stojaković. Kako god da je to bilo, svakako je bilo bolje od ovog javašluka na nacionalnom jaDnom servisu gde pozovu nesretnog Vladu Čapljića ili Stevana Mojsilovića zvanog “Steva Struka” da pet minuta između “Selo gori, a baba se češlja” i reklama za “Arijel” nešto istrtljaju u stilu “danas svi igraju dobar fudbal” ili “mnogo se tamo ulaže u poslednje vreme”.

​Elem, u prvoj takvoj emisiji, ne sećam se ko je bio gost, razmatrao se nastup Nemačke pošto je “elf”, kao branilac titule, imao čast da otvori novu trku za Zlatnom Boginjom. Taj gost koga se ne sećam rekao je “Nemci imaju kvalite, ali mogu večeras da izgube od Bolivije”. Nisu baš izgubili odjužnoameričke selekcije, koja se od tada nije kvalifikovala na Mondijal, ali su na jedvite jade došli do tri boda (ovo je bilo prvo takmičenje gde se pobeda vrednovala toliko). Gol je dao upravo Klinsman I pokrenuo zabavu.

​U naredna dva kola nemačka reprezentacija prošla je solidno. Odigrali su nerešeno (1:1) sa iskusnim Špancima i u poslednjem kolu na pleća oborili slabašne Južnokorejance (3:2). Uzbudljivo je bilo u osmini finala gde su se namerili na Belgiju. U meču sa mnogo šansi Nemci su bili bolji sa 3:2 zakazavši susret sa tada izuzetno napaljenim Bugarima.​

​Nije bilo golova na poluvremenu, a onda je Lotar Mateus iz penala savladao Borislava Mihajlova. Ovaj čuvar mreže “junaka” ostao mi je, ni kriv ni dužan, u naopakom sećanju jer mi je samo njegova sličica nedostajala u albumu za kompletiranje kolekcije. A ni taj album nije bio originalan nego neki treš. Bilo kako bilo, Bugari se nisu dali I zahvaljujući Jordanu Lečkovu stigli su do najvećeg uspeha u fudbalskoj istoriji. Em su otišli među četiri najbolje ekipe, em su eliminisali aktuelne prvake sveta.

​Ta fama o Bugarima bila je zahvatila i našu zemlju. Štefka Kostadinova u skoku u vis i generacija Hrista Stoičkova, Radostina Kišiševa, Trifona Ivanova, Krasimira Balakova, Danijela Borimirova bili su tada planetarno poznati sportisti. Na čudesan način plasirali sun a prvenstvo u SAD pošto su u poslednjem kvalifikacionom susretu u Parizu načinili senzaciju. U meču u kome je domaćim Francuzima odgovarao I bod, Bugari su stigli “minus” i u poslednjim trenucima preko Emila Kostadionova stigli do velike pobede. 

​Ceo svet im se tada divio, ali ja sam ih tada otpisao za sva vremena. Francuska, moja omiljena država Francuska, plakala je te noći zbog njih. Ma, nema šanse da ih protežiram više nigde. A ni posle Nemaca nisu mogli dalje. U polufinalu su izgubili od Italijana da bi ih u borbi za treće mesto razvalili veoma dobri Šveđani Tomasa Ravelija, Tomasa Brolina, Martina Dalina, Henrika Larsona i Keneta Andersona. Do poluvremena smo naterenu videli “tri krune” i četiri gola u probušenoj bugarskoj mreži.

​Ako sam već morao da biram favorite među susedima, bili su to Rumuni. Tvrdim da su Georgi Hadži, Florin Radučoju, Dan Petresku, Georg Popesku, Tibor Selimeš, Marijus Lakatuš i Bogdan Stelea imali više kvaliteta od Bugara. Zastali su, međutim, stepenicu ispod njih. U četvrtfinalu na penale je bila bolja već pomenuta Švedska. Pre toga Anhel Jordanesku je saklupe predvodio izabranike u ludoj grupi sa SAD, Švajcarskom i Kolumbijom, a u osmini finala su se isprečili viceprvacima Argentincima.

​Da, to je tek luda generacija “gaučosa”. Dijego Armando Maradona je bio do balčaka u problemima sa drogom, ali Klaudio Kaniđa i drugari imali su itekako dinamita u nogama i bez najboljeg među njima. U grupi su se jurili sa Bugarima i superdebitantima Nigerijcima i Grcima koji su ostavili najgori utisak od svih učesnika.

​Svet je odista video jednu moćnu afričku ekipu koja je imala talenta na pretek. Jeste Kamerun oduševio pre četiri godine na “čizmi” plasmanom među osam, ali realno, da Rože Mila nije igrao fudbal dok nije dobio praunučad, koga biste se setili iz te ekipe? A od “superorlova” nemojte mi reći da i dalje ne pamtite DŽej-DŽej Okoču, Rašida Jekinija (ja sam ga tada zvao “Jenkini”), Danijela Amokačija, Emanuela Amunikea…

​“Superorlovi” su u brišućem letu stigli do osmine finala gde ih je zaustavila Italija. Iako su vodili protiv favorite do samog finiša, nisu izdržali do kraja. Iskusna ekipa Ariga Sakija najpre je izborila produžetke da bi u njima pokazala klasu i pokazala afričkom rivalu put kod kuće.

​Italija, ah ta Italija…Dajte mi za seminarski rad temu italijanskog fudbala 90.tih, mislim da ne bih umeo da se zaustavim. Zahvaljujući RTCG-u imali smo svake sedmice priliku da gledamo kalčo I mečeve italijanskih predstavnika u Evropi. Znali smo napamet, najpre, sastav neprikosnovenog i meni antipatičnog Milana, pa Intera, Rome, Parme. I, kao poslasticu, najvećeg, Juventusa. Ceo državni tim “azura”, sa svim karakteristikama, znali smo napamet.

​Ipak, krenulo je kilavo za Sakijevu škvardu. U prvom kolu odmah na početku gol Mata Hautona I poraz od R IRske. Bila je to luda grupa, jedina sa tri Evropljanina u njoj I jedina u kojoj su na kraju četiri ekipe imale isti broj bodova. Na kraju su debitanti Norvežani morali kući, a osim “azura” i “republikanaca” dalje je išao Meksiko sa ekstravagantnim golmanom Horhe Kamposom I fudbalskim inovatorom Kvatomokom Blankom. Iako prvi u grupi, Meksikanci su zastali već na sledećem koraku. Dalje nisu mogli preko Bugara.

​Ni Irci se nisu proslavili, u istoj rundi rutinski su ih izbacili Holanđani. Posle snimka te utakmice išli smo u lokalni kafić na sladoled, a moj drug je govorio kako je ubeđen da ništa ne može njegove ljubimce zaustaviti nap utu do pehara. Istina, taj pehar do danas nisu osvojili, a malo kasnije ćemo videti i koi m je oteo snove 1994.godine.

​Vraćamo se na italijanski put na ovom prvenstvu. Posle Nigerije na red je došla solidna Španija. Vodili su “azuri”, pa Španci stigli i na kraju je ipak bilo 1:2 za Italijane. Istim rezultatom, doduše, sa mnogo manje sekiracije pala je Bugarska u polufinalu i eto Đanluke Paljuke, Paola Maldinija, Alesandra Kostakurte, Franka Barezija, Roberta Donadonija, oba Bađa, Đanluke Vijalija i Roberta Manćinija na završnoj predstavi.

​Ali, eto tamo i Brazila koji se borio za to da postane prva ekipa sa četiri titule najboljeg na svetu. Starijima od mene, malo starijima, glava je zvečala od fraze naučene na času geografije – “zemlja kafe, sambe i fudbala”. Meni je glava zvečala od mog oca. U to vreme nazvao ga je cimer iz studentskih dana I kolega i pitao ga za koga navija, a on je odgovorio “šta me pitaš kada znaš, za neme Brazilci igraju najbolji fudbal uvek”. Onda poluokret pošto nam je fiksni telefon (“Iskra”, Kranj, razume se bio u hodniku) I sugestivno pitanje prema meni:”jel si shvatio ko je najbolji na svetu”?

​“A šta ako”…pitao bih ja. “Nema ako, prekidao bi on, što ne pitaš šta ako Amerikance neko pobedi u košarci ili Kineze u stonom tenisu. Tačka”! Dakle, to četvrtfinale bilo je okršaj u mojoj glavi između oca i najboljeg druga. Jedan je tvrdio da Romario, Beboto, Kafu, Rai, Tafarel, Mauro Silva, Marsio Santoš i ostali iz reprezentacije Karlosa Alberta Pareire jednostavno moraju biti prvaci, a drugi da će to sve da bude obojeno narandžastim bojama.

​Četvrtfinalni okršaj bio je zaista praznik za oči. I dalje mislim da je to bila najbolje utakmica na prvenstvu. Poveo je Brazil 2:0, Bebeto je drugi gol proslavio pokretima koji asociraju na ljuljanje bebe, pridružili su mu se saigrači. Bila je to originalna proslava rođenja njegovog sina koji se desio ranije tog dana. Ali, “lale” predvođene Rudom Gulitom, Frankom Rajkardom i Denisom Bergkampom ekspresno su se vratile tako da je usledio pakleni finiš. Onda je na scenu stupio Branko i uradio najbolje što zna. Iz slobodnjaka je “ošurio” Eda De Goja ( ja ga i dalje zovem “Fred”, a imao je brkove kao pevač Aca Ilić, Bože me prosti). To je rešilo epski okršaj.

​U polufinalu su “karioke” dobile Švedsku, jedinu ekipu koju ranije nisu dobili na turniru pošto je u grupi bilo 1:1 i onda dolazimo do kraja odnosno do Pasadene, pitorsktnog predgrađa Los Anđelesa. Prepun stadion, spektakl, a u tadašnjoj Jugoslaviji gluvo doba noći. Pisac ovih redova došao je sa rođendana jednog od drugara iz odeljenja, a pritom je već navukao gnev ženskog roditelja pošto je ušljepao ćevapima novu belu majicu i to na nekoliko mesta.

​Naravno da je usledilo višesatno ubeđivanje da utakmica ne može da se gleda i da je mnogo kasno za tako malecku decu da bdiju uz “kutiju koja zrači”. Bože, koliko je moja mama uložila truda da me odvoji od sporta I do džedžanja pred televizorom ili radijom. Nije mi jasno kako nije skapirala da je sve uzalud s obzirom na to koliki sam ja fanatik.

​Na kraju je presudio muški roditelj koji je, iako je završio svetsku književnost, mnogo više meni tokom života pričao o Draganu DŽajiću i Srbi Stamenkoviću nego o Migelu de Servantesu i Molijeru pa je rekao “aj još ova utakmica, pa mu ne daj sutra”. Naravno da moja sitora mama nije skapirala da odsutra nema Mondijala još četiri godine, pa smo kolektivno svo troje odgledali meč u Pasadeni.

​Utakmica je bila “ćorak”. Ništa - ništa 90 pa još 30 minuta produžetaka. Kako je meč odmicao, otac je govorio  da se plaši da ga Italijani kontrolišu. Naravno da je podlegao stereotipima i propaganda da “Italijani nemaju blage veze” i da se “večito provlače”. Vremenom sam postao toliki protivnik te bezvezne priče da sam krenuo da navijam za njih. Ali, otom-potom. Još koja godina me deli do perioda kada su mi omiljena boje bile “azurne”.

​Nekako su se finalisti došlepali do penala. I dalje pamtim prečku preiskusnog štopera Milana Franka Barezija, kog smo svi dobro urezali u sećanje po besprekornoj igri u defanzivi u klupskim okršajima. Titula je otišla u Brazil, po četvrti put. Severna Amerika nagradila je Južnu. Italijani su popadali nateren, ali I ovo što su postigli bio je veliki uspeh za njih u naponu snage.

​Te večeri sam shvatio da je SP moj neizostavni drug kroz život. Taj drug se pojavi na svake četiri godine i zajedno provedemo po mesec dana. To je zaista mesec opsesije gde se u mom životu ništa ne dešava. Samo fudbal. Gledanje utakmica i praćenje vesti o tome. Posle SAD, za četiri godine usledila je Francuska.

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI