U eri polarizacije koja često svoje granice ne nalazi čak ni u elementarnim vrednostima racionalnog bića, i koja se vodi idejom da možeš biti i najprljavije govno u borbi protiv nekog, dok god tog nekog kvalifikuješ kao dovoljno lošeg, pravdajući time sopstveni smrad, biti čovek nije izazov, već jedini mogući put ka zdravom razumu.
​„Elita“ ove zemlje, svesna načina na koji je došla do pozicije da se tako nazove, čast retkim izuzecima, kao svoj ključni cilj, svesno ili nesvesno, radi na tome da se put do te „elite“ relativizuje u moralnom smislu. Da se pučanstvu izjednači put do uspeha starlete koja se jebe u rijalitiju i mladog naučnika koji je stvorio uspešnu kompaniju. U tom izjednačavanju i relativizaciji svega problematičnog glavni saučesnik predstavlja narod. Većinska Srbija. 
​Pravdoljubiva većinska Srbija bez osećaja za pravdu kada se radi o ličnom ćaru. Uvek obespravljena od strane nekog imaginarnog neprijatelja, koji po potrebi „elite“ dobija oblik. Omiljena meta su tkz. drugosrbijanci, skloni autošovinizmu i pišanju po svemu srpskom bez nekog reda i povoda. Većinska Srbija ne voli drugosrbijance, a drugosrbijance mrze sve što na sebi ima srpskog traga. Ove dve grupe, od kojih su ovi drugosrbijanci brojčano mizerni, ali sa značajnim medijskim uticajem, često „ratuju“ u suočavanjima raznolike tematike. Od Ukrajine do zadruge. Jedni uvek nalaze seme izdajništva u stavovima drugih, a drugi uvek nalaze način da se zgroze nad nečim (najčešće bez nekog smislenog razloga) što dolazi iz tabora većinske Srbije. 
​Jedino zajedničko za obe ove grupe je da vole nju.
​Ona im je slaba tačka. I baš kada imaju priliku da sva divljaštva, nečovečna ponašanja i mentalitet krda, nad kojim drugosrbijanci toliko lamentiraju, kritikuju sa konkretnim primerom, oni nekako propuste priliku. Kako zgodno... Moja teorija je da su obe strane ideološka deca udbe, i da su kao takvi na zajedničkom cilju sluđivanja naroda, kome umesto hleba i igara daju neprijatelja i borbu. Ovi sa potrebom da pobede bar negde su tkz. prvosrbijanci jer su im životne pobede retke, a ovi sa potrebom da uvek budu drugačiji i zbog toga napadani su drugosrbijanci. 
​E o toj borbi je reč.
​Kada u borbi između košarkaškog trenera i kriminalca pobedi kriminalac, zar se treba čuditi kriminalnoj atmosferi na utakmicama. I opet su u ovoj borbi, ujedinjeni u nepravdi bili i oni većinski, tkz. krezubi, i ovi manjinski iz kruga dvojke.
​Postoji li tačka, za ovu većinsku grupu, sastavljenu i od prve i od druge Srbije, u kojoj kažu dosta?
​Zapravo ne. Verovanje da će se frustracija uzrokovana pobedama na terenu izlečiti pobedama van terena dovela je do toga da umesto košarke gledamo sve ono što se priređuje od kad je spregom države, dakle Vučića i izdajnika unutar kluba, oteran najtrofejniji trener u istoriji jednog kluba. Fikcija da je jedan trener kriv za nezdravu atmosferu, a da je sa druge strane sumnjivo lice faktor mira i stabilnosti nije uspela da utiče na stabilnost ničega sem straha. Strah je stabilizovan. Počele su pobede na domaćem terenu, i neuspesi na evropskom koje srpska javnost maskira u vanvremenske poduhvate vredne divljenja. Rekao bi čovek, kao da nemaju tu u blizini neki primer kako se, sa koliko para i koliko često igralo to evropsko takmičenje. Ali sportski mediji u Srbiji su jedan glib, ukrašen gomilom umašćenih papira za motanje bureka, beskičmene strukture, o njima drugom prilikom. Cela ta većinska Srbija, koja u sopstvenoj ideološkoj papazjaniji gazi po svim normama sporta, nema problem ni sa čim, dok god je ona prva.
​
​Zapravo ih je najbolje opisati jednim likom iz Maratonaca. Scena u kojoj se Mirko Topalović suprotstavlja publici u bioskopu. E to je ta većinska Srbija koja se suprotstavlja zdravom razumu i osnovnim sportskim postulatima. 
​- Tišina, sad malo ona. 
​To je Vučić rekao i pustio malo nju. Nebitno što kao ni u filmu, ni u realnosti, sem željom da bude bitna, ona to ničim i ne zaslužuje. Ona je njegova, i bez obzira na njen moral, on insistira da sad malo ona svira. Može mu se... Može se i njima.Većina su, zar ne...
​Ono čemu svedočimo je uništavanje sportskog duha i sporta kao veštine koju odlikuje viteštvo u borbi i koja zavisi isključivo od sposobnosti suparnika na terenu. I to nema veze sa nama, i ako smo mi kao klub najzaslužniji za taj njen panični i iracionalni strah da se ne sme izgubiti čak i po cenu drmanja koševa. Sad je njeno vreme. Vreme u kome trener koji je toliko puta obradovao naciju, doživljava salve bljuvotina, o staklenim flašama da ne govorim . 
​Ta njihova mahnita potreba da se svaki neuspeh pripiše nekoj nepravdi je i glavna karakteristika većine ovog naroda, na moju veliku žalost. Da se bude neobjektivan u pravdanju svega, da se sve opravda i realtivizuje, da se uđe u blato i mulj. Da se razlika između laži i istine pomeri do tačke da je istina samo ono što kaže ovaj naš. Koji je dobar zato što je naš, a ovaj vaš je loš zato što je vaš. 
​Taj intelektualni posrtaj i pristajanje na uslove pobede koji nemaju veze sa čašću je njihov, zapravo njen pečat. Ona jeste menjala adrese, ali njena je ćud takva već neko vreme.
​Ona nam je dala ono što jedino i zna. Spremnost na nemoral zarad ćara. 
​Njihov najveći problem i jeste mentalna gimnastika u kojoj svoje novo nedelo moraju opravdati nekim našim, prethodnim, fiktivnim. Razloga ponestaje, a atmosfera u društvu se i pomera ka tome da kad igraš protiv Partizana možeš biti govno i bez nekog specijalnog povoda, jer eto oni su nekad i tako ranije. Probajte, onako sa strane, isključivo fenomenološki, posmatrati tu argumentaciju. Ovaj model ponašanja se poklapa u potpunosti sa modelom ponašanja vladajuće stranke. Za sve što ne valja, kriviš i pominješ ove pre tebe. I gle čuda, i ovde se nespojivo u Srbijici spaja, i opozicija i vlast. I opozicija koja ima sjajne dokaze o nedelima vlasti u sportu ćuti. Ćuti, jer zna. 
​Većinska Srbija ne može oprostiti istinu o njoj, kao što ni Mirko ne može da podnese istinu o Kristini. Ona je slaba tačka, i ona je poštena čak i dok vežba za film. Kriv je uvek neko drugi. U ovom slučaju, možemo za kuma smatrati velikog Duleta Vujoševića koji je posle toliko vežbanja za film od nje napravio jednu vrhunsku glumicu, i dalje ograničenu nedostatkom talenta da se vine u evropske visine, ali neprikosnovenu da se nedostatkom morala promoviše kao kraljica domaćih okvira. Često se desi da se plemenite namere autora ne završe srećnim krajem. Kako god bilo, ona će se njega sećati zauvek, tu dvojbe nema. 
​
​Sa druge strane, moglo se i nešto drugo naučiti od Partizana. Kako kad si pošten i kad si vitez, nije bitno kako se zoveš i iz koje zemlje dolaziš, ljudi će navijati za tebe protiv svojih zemljaka. To je košarka. Veći je uspeh imati te ljude iz Fuenlabrade protiv Huventuda nego svi trofeji koje smo osvojili. Partizan sam uvek i doživljavao kao nadnacionalni entitet, a Fuenlabrada je samo najlepši dokaz svega toga. Kada sport pobedi podele. To mu je valjda i neki cilj, bar je tako nekada bilo... 
​

​Ali i ova naša borba, nas kao navijača Partizana, treba da bude primer. Obaveza svakog navijača Partizana je da pre svega bude gospodin, da ima u vidu da ga sa neba gleda Duško Radović, gde zajedno sa Zoranom Radmilovićem i Borom Todorovićem, gleda svinjarije ovih preko puta i uz čašicu nekog dobrog pića konstatuju – seljačka posla.... 
​Mi trčimo u širinu, to je tako uvek bilo, tako će i ostati.Nemojte da pljujete igrače na klupi, da ih gađate urinom, ili prskate protivpožarnim aparatom, ne drmajte koševe, ne ubacujte kokice niti staklene flaše. Zamislite da ovu rečenicu stvarno neko može da kaže navijaču Partizana. Naravno da nema potrebe, jer su razlike između nas i onih koji su skloni ovakvim potezima u nekoliko evolutivnih koraka. Samo mi možemo da porazimo sebe, prihvatajući model ponašanja onih nenaviknutih na svetske sportske visine, i generalno na civilizovano ponašanje. Naši trofeji nisu samo pozlaćeni pehari, naši trofeji su ti ljudi za primer i na terenu i oko njega. Ti ugledni, fini, pošteni, nenametljivi ljudi koji su toliko puta bili na krovu evropske košarke da se to više i ne doživljava kao nešto što se treba pominjati. 
​
​Slabost karaktera uvek teži da sebe opravda. Ako pođemo tim putem, onda smo isti kao oni koji čak i svoje malobrojne istinske legende sa terena psuju,a dive se onima koji su im podarili nešto čega bi se svako pošten stideo. 
​Vama koji ćete ići na utakmicu u Pionir mogu da poručim isto što bih rekao i svojim sinovima. I sada kada razmislim o tome – Pa, da li je išta važnije i da li išta lepše može da izađe iz jedne sportske manifestacije ako ne pouka i lekcija onima koji su nam najbitniji. Taj primer čoveka koji u teškim vremenima, i nemogućim uslovima, uprkos svemu ostaje ono što jeste i u šta veruje. Baš zato što u Partizanu može da se pogreši i ko je kakav igrač, baš zato...Kao što je rekao veliki Željko, sine, najvažnije je da budeš čovek!
​