Јучерашњим финалем купа спуштена је завеса на фудбалску сезону 2021/22 у Србији. Црвена звезда је победом над Партизаном одбранила дуплу круну освојену сезону раније и тако оставила црно-беле трећу узастопну сезону без освојеног трофеја, по први пут од распада ,,велике'' Југославије. 

Ова утакмица такође је означила крај другог мандата Александра Станојевића на клупи црно-белих, који је одмах након ње поднео оставку. Попут претходног и овај мандат је трајао нешто мање од две године, али се ту сличности завршавају. Први мандат Александра Станојевића у сећању навијача Партизана остаје као врхунац доминације коју су црно-бели имали на крају прве и почетку друге деценије овог века. Станојевић је након преузимања тренерске палице од Горана Стевановића у априлу 2010. довео клуб до треће везане титуле, затим је следеће сезоне у Хумску донео и четврту, уз освојен куп, а својим добрим радом омогућио је Партизану вишак од чак 10 бодова на челу табеле уочи зимске паузе у сезони 2011/12, пре него што је смењен из разлога који нису имали пуно везе са дешавањима на терену. На шест вођених вечитих дербија уписао је чак пет победа (од тога две на страни) и само један, по многима небитан пораз, јер је дошао у реванш мечу полуфинала купа и није био довољан да спречи пролазак Партизана у финале. Шлаг на торту свим успесима био је пласман у групну фазу Лиге шампиона, изборен након пенала у магичној бриселској ноћи са тимом који је реално био далеко испод реномеа такмичења у које је успео да се пласира. О подршци коју је Станојевић уживао најбоље говори протест навијача против управе након његове смене ,,због кршења статута клуба изношењем нетачних података о раду клуба“, након што су он и спортски директор Младен Крстајић (који данас фигурира као могући наследник Станојевића на клупи) изнели критике на рачун управе клуба предвођене Драганом Ђурићем.

Добра игра, резултати, трофеји, неподељна подршка навијача. Све то је имао Александар Станојевић када је први пут отишао  (боље речено када је отеран) из Партизана. Пуних десет година касније напушта клуб без иједне од тих ствари. Како? 

Саво Милошевић је напустио клуб након само шест кола у сезони 2020/21 и већ првог септембра Станојевић је сео на клупу Партизана. Без намере да се улази у баналне поделе Милошевић/Станојевић, врло је јасно да је у спортском смислу клуб изгледао дијаметрално супротно под вођењем ове двојице тренера. Милошевић је инсистирао на нападачком фудбалу по сваку цену, што му се много пута обило о главу, нарочито на тзв. ,,малим утакмицама“ у Суперлиги Србије. Са друге стране, Станојевић је подредио игру резултату и нашао ,,лек“ за мале утакмице, па је тако под његовом палицом оборен клупски рекорд узастопних победа заредом – 17 у периоду од октобра 2020. до априла 2021. Спорска политика је, такође се чини, била значајнодругачија: Милошевић је претежно форсирао појачања која су у Партизану требала да се развијају играчки, а онда да буду наплаћена (Садик, Асано, Бањак...), као и развој младих играча генерално, док је Станојевићев други мандат обележен повратком ,,деце клуба“, формираних играча који су требали да донесу резултате одмах и сад у походу на титулу и који тај клуб осећају, како је тврдио сам Станојевић, док су други тврдили да су та појачања истрошени играчи који се враћају у Партизан само јер више не могу да остваре уносан уговор у иностранству (Јојић, Миљковић, Фејса, Пантић...).

Од доласка Српске напредне странке на власт државно фаворизовање Црвене звезде попримило је незапамћене размере. У земљи у којој, према речима њеног генералног директора, Црвена звезда ,,мора да буде шампион“, аномалије као што су сезона 2016/17 могу да се десе само једном. Тога су свесни сви који иоле прате фудбал у Србији. Ту се крије и највећа грешка Александра Станојевића. Зарад нереалног јурења једне титуле, у борби која је све, само није фер и спортска, уништени су и овако једва започети темељи нечега што је барем личило на самоодржив систем: довођење талентованих играча од чије продаје би клуб могао да живи самостално, а не да зависи од државе и режима, док се фокус ставља на добре игре у европскимтакмичењима које би такође пуниле буџет и дизале реноме клуба. Суперлигашка борба против ветрењача ту би остала у потпуно другом плану. 

Уместо тога добили смо старачки дом ,,наше деце“ који чак није успео да пружи ни ту кратоктрајну сатисфакцију у виду једне титуле, штавише седам дербија без победе однели су и оно једино чиме су се навијачи Партизана поносили последњих година – пре Станојевићевог доласка Партизан је на 14 одиграних дербија од почетка сезоне 2016/17 имао скор од шест победа, шест нерешених резултата и само два пораза, а то је период обележен Звездиним фантомским головима и головима из аута. Навијачи Партизана осећају да су лоши резултати и лоша игра у дербијима легитимизатор титула вечитог ривала које се одучују далеко од фудбалских терена. Клуб који изгуби дербије онако како је Партизан губио 164. (ироније ради одигран управо након тог најдужег низа победа у историји клуба, који тиме прекинут и након тога заборављен) и 166. дерби, или игра на нулу у моментима кад јој је победа неопходна као што је био случај у 167. дербију, не може бити схваћен озбиљно када прича о томе да га системски спречавају да се окити трофејима.

А Станојевић је радио управо то. Причао. И у тим својим причама, чини се, отишао предалеко. Говорио је да Партизан неће играти утакмице у којима не ради ВАР систем, па их је онда играо. Свађао се са навијачима на стадиону. Пред важан европски меч држао је конференцију за навијаче, где су они могли да му поставе сва питања, толико је био резигниран ,,писањима на друштвеним мрежама“. Пред први меч са Спартом у шеснаестини финала Лиге конференције изјавио је да је ,,тренутно размишља само о Радничком из Крагујевца“, дуелу који је на програму био после меча у Прагу. И оно што је највећи проблем, ћутао је о регуларности првенства све док је Партизан био први на табели. Када је пред плеј-оф Звезда преузела лидерску позицију, онда је кренуо да бљује ватру: о ,,звездином пролећу“, о бруталној пљачки на рачун Партизана и о томе како му је председник државе обећао регуларно првенство, али је на пролеће неко одлучио да више не поштује реч председника државе. Веровао је у титулу, све док није престао да верује, па је онда опет поверовао. Његово брањење интереса Партизана пред камерама и на прес конференцијама доимало се смешно, без (дерби) резултата који би рекли много више од свих изговорених речи. 

Што се тиче Европе, Станојевић је у сезони 2020/21 предводио испадање у трећем колу квалификација за Лигу Европе од белгијског Шарлоа – истини за вољу након продужетка и то у само једном мечу у гостима, са тимом који је преузео мање од месец дана пре тог сусрета. У управо завршеној сезони Партизан је у Европи наступао од сјаја до очаја: у квалификацијама за ново европско такмичење Лигу конференције избачени су руски Сочи након пенала и португалска Санта Клара, што је велики успех, нарочито пролазак Руса који су у наставку сезоне постали вицешампиони државе. Пораз од Флоре из Талина у групи је брука која ће ову генерацију оставити црним словима уписану у историју клуба (прва победа Флоре у историји такмичења по групама у првом учешћу; једини клуб у сва три европска такмичења који није имао ниједног странца у екипи; члан 49. европске лиге по снази;), а Александра Станојевића означеног као потписника две од три највеће срамоте у тој историји, након оног испадања од Шамрок Роверса пре десет година. Ипак, упркос томе, група је прођена и обезбеђено је тек друго европско пролеће у овом веку. Дупла победа против Спарте из Прага је сјајан резултат који ће се дуго памтити, док је потоњи финалиста Фејенорд једноставно био превелик залогај за ову екипу. 

Након непуне две сезоне, без трофеја и без дерби победе Станојевић можда одлази, али проблеми у играчком кадру остају. Два најбоља овосезонска играча Рикардо Гомеш и Саша Здјелар сигурно напуштају клуб. Поред Гомеша, 12 других играча су повратници у клуб, а за многе се не зна како и зашто су се вратили и чему служе: Лукач, Брежанчић, Смиљанић... Капитално зимско појачање Фејса скупио је само 65 минута на терену у целој полусезони. Играчи који су требали да буду мотор овог тима, Милош Јојић и ЛазарМарковић, на мети критика су из различтих разлога: Јојић због незалагања и ноншаланције на терену, као и ужасне физичке спреме, а Марковић једноставно због лошег учинка, о ком довољно говори да је голман Црвене звезде Милан Борјан завршио суперлигашку сезону са више голова од њега (Борјан је дао један гол, Марковић ниједан). Подсетимо да су ова два играча враћена у клуб да буду носиоци игре, а сходно томе су и плаћени. Поред њих двојице, још осморици играча истиче уговор овог лета. Можда и једина добра вест су то што је сарадња продужена са Бибрасом Натхом и Слободаном Урошевићем.  

Неизвесно је каква будућност чека Партизан. Оно што је сигурно, међутим, је да је још једно некада велико име потрошено, чини се узалуд. Други мандат Александра Станојевића на клупи Партизана не може се оценити никако другачије него као огроман неуспех.