Odlazak najvećeg

Omerović, Stanojković, Novak, Milanič, Petrić, Vujačić, Bogdanović, Mijatović, Šćepović, Zahović I Krčmarević. Ovako je izgledala prva postava Partizana koje se sećam. Ispostavilo se da je po kvalitetu ovo bila verovatno najjača ekipa “crno-belih” nakon čuvenog briselskog finala Kupa šampiona iz davne 1966.godine.

Arihtekta tog veoma ozbiljnog tima i projekta koji je sigurno imao lepu perspektivu i u evropskim okvirima bio je Ivica Osim. Ime i prezime koje u fudbalskom svetu, makar u granicama Jugoslavije znači mnogo više od pukih biografskih podataka. Vrsni reprezentativac, nosilac srebrne medalje sa EP 1968.godine u Italiji bio je i ostao priznat kao najveći stručnjak u istoriji fudbala jedne zemlje koje više nema. Trener svih trenera!

‘ Teško je pisati išta o čoveku tolikog znanja i takvog srca u momentima kada je to srce prestalo da kuce. Praznik rada ove godine zagorčala nam je vest koja se raširila globalnim selom u prvim popodnevnim časovima. Nema više Ivice Osima. “Štraus za Grbavice”, nadimak koji je stekao iz igračkih dana, otišao je sa ovog sveta, kojem je toliko toga podario, u Austriji, u Gracu.

Igrajući za Željezničar, punih deset godina, od 1959. do 1968.godine stekao je status legend nama partizanovcima omiljenog sarajevskog kluba. Iako je sasvim sigurno simbol istorije trofjnog kolektiva sa “Grbavice” nije u njegovom dresu dočekao jedinu titulu prvaka Jugoslavije, do koje je Željezničar došao 1972.godine.

Zato je zlatne stranice Željezničara obogatio 13 godina kasnije kada je klub doveo do polufinala Kupa UEFA, što je fantastičan uspeh. Sve su velike priče dramatične, pa tako i ova. Željezničar je u polufinalu sustigao minus iz prve utakmice na svojoj “Grbavici”, ali je rival, mađarski Videoton, do okršaja sa slavnim Realom iz Madrida u velikom finalu stigao golom u poslednjem trenutku. Jedna od nepotvrđenih priča kaže da je u tom trenutku na tribinama izdahnuo navijač domaćina.

Uspeh u Kupu UEFA lansirao je karijeru Osima u trenerskom smislu u veliku orbitu. Već 1986.godine preuzeo je reprezentaciju Jugoslavije. Bila je to prilično uparložena ekipa koja je klizila između velikih razočarenja kada bi se javnost ponadala da može nešto više da učini na međunarodnoj sceni i katastrofalnih poraza.

Osimov mandate na čelu “plavih” karakterističan je po tome što je on, to možemo sada slobodno reći, promenio tok istorije. Nije slučajno navedena 1968.godina kao odrednica revolucionarnih promena u fudbalu. Najveća stvar na svetu vrlo brzo je od improvizacije i šarmantne igre počela da se gleda kao taktički sistem i za uspeh nije više bilo dovoljno prodati fore sa malog fudbala nego se moralo raditi na snazi, brzini, taktičkim zamislima.

Za ovih više od pola veka Osim je jedini u istoriji naše reprezentacije, ma kako da se zvala, bio selektor državnog tima koji nije doživeo neuspeh u kvalifikacijama za velika takmičenja ili mu se ekipa mentalno nije raspala još pre nego što je to takmičenje postalo. Uspeh poslednjeg jugoslovenskog nacionalnog tima na SP u Italiji 1990.godine, plasman na peto mesto, najveće je ostvarenje do kog smo bili kadri da dođemo u modernim fudbalskim kretanjima.

Naravno, ni ovog puta nije moglo bez drame. U četvrtfinalu eliminisala nas je Argentina, na penale. Tada još zvanični prvak sveta provukao se na jedvite jade. Narodski rečeno, Tomislav Ivković je začarao svoju mrežu šuterima “gaučosa”, ali on nije mogao da odbrani toliko penala koliko su njegovi saigrači promašili. Posle utakmice Osim bukvalno nije spavao. Ispredale su se legend o tome u koliko je flaša viskija pokušao da utoli ogromnu tugu.

Bez drame nije mogao ni sledeći ciklus kvalifikacija, ovoga puta za EP u Švedskoj 1992.godine. Zapravo, bio je to period kada su sve naše životne drame polako prelazile u tragediju. Što bi fudbalska reprezentacija bila izuzetak i zašto ne bi podelila sudbinu svog naroda?

Tokom briljantno odrađenih kvalifikacija, paradoksalno se raspao tim. Najpre su otišli Hrvati I Slovenci, da bi samo nekoliko meseci pre šampionata otišao Osim. Ciklus se završio tako što je u istoriju otišla i selekcija Jugoslavije tako što su samo nekoliko dana pre početka smotre Starog kontinenta u zemlji “tri krune” stupile sankcije SB UN. Iako su se u tom trenutku nalazili na teritoriji Švedske, ostaci ostataka “plavih” pod vođstvom selektora Ivana Čabrinovića, ranije Osimovog zamenika, prinuđeni su da se vrate u zemlju iz koje su došli, a koje više nije bilo na mapi sveta.

“Ovo je neka moja privatna odluka, to je moj lični gest, vi ga možete protumačiti kako god hoćete, ja neću da govorim radi čega i da objašnjavam, vi vrlo dobro znate, ali ako ništa drugo i ono što je jedino, ali ako ništa drugo, bar da se vi setite da sam se rodio u Sarajevu, a znate šta se dešava. Toliko”, rekao je gušeći se u suzama Osim podnoseći ostavku na mesto “kormilara” reprezentacije u Beogradu.

Za neke je simbol Sarajeva Valter, zbog kultnog filma, za neke ćevapi. Iskreno, Slaviša Perić-Valter je rođen u Prijepolju, a ćevapa ima svuda i ne moramo se uopšte složiti da su sarajevski najbolji. Ali, Osim je jedan i jedini. Jedan od najvećih sinova grada na Miljacki. Neko ko je sa njim bio I u njegovim najtežim danima.

Dete iz radničke, železničarske porodice, rođen tu, odmah do stadiona gde su se “čule sve sirene kad mašina tvoja (Željezničarova) krene” on je nekako bio deo porodice svih navijača tog kluba. Potomak Čeha, jednog od mnogi stručnjaka koji su dolazili tokom austro-ugarske okupacije ne bi li uneli malo svetla u “tamni vilajet”, izdanak onih koje su starosedeoci pogrdno nazivali “kuferašima”, on nije igrao po Smetaninoj Vltavi nego je visoke tonove u svojoj igri oplemenio Štrausovim valcerom na Dunavu.

Kada je reč o Partizanu, on ga je vodio samo jednu sezonu, poslednju u inače “krnjoj Jugoslaviji”. Verovatno da ne postoji trener koji se više spominje po učinku, a da je samo jedno leto držao tim na okupu. Osim je napravio takvu selekciju igrača koja je bila konkurentna prvaku Evrope i sveta, Crvenoj zvezdi.

U toj sezoni odigrana su četiri “večita derbija” i Partizan nije izgubio nijedan. U spektakularnom finalu Kupa Jugoslavije prigrlio je trofej. Titula je izmakla zahvaljujući stupidnom sistemu bodovanja koji je bio jedinstven u svetu fudbala (u slučaju nerešenog ishoda izvodili su se penali) i raspadu zemlje pošto su kako se rat razbuktavao, u finišu sezone odustajali klubovi iz Bosne I Hercegovine pa sve utakmice u šampionatu nisu ni odigrane.

Osim je pravio tim za velika dela. Svi igrači koje je doveo bili su, kako rekao kasnije, “pažljivo odabrani za klub veličine Partizana”. Bile su to nadolazeće nade svetskog fudbala koje su puni procvat u karijerama tek trebalo da dožive. Nažalost, sudbina je tako htela da ni njihov ni Osimov procvat ne gledamo u Partizanu. Rat je, definitivno, najgora stvar u životu.

Onog časa kada ga je uprava dovela na Stadion JNA, tadašnji sportski direktor Nenad Bjeković je rekao “tek kada sam prisustvovao Osimovim treninzima, shvatio sam koliko ništa ne znam o fudbalu”. Bjeković je bio ranije trener Partizana, a složićemo se da ne pati od manjka sujete.

Govoreći o tome kako se pravi tim veliki “Švabo” je objašnjavao novinarima veoma plastično svoje shvatanje. Napunio bi čašu pićem do pola, naglo je podigao, tečnost bi nadošla, ali se ne bi prosipala, pa je vratio nazad i tako nekoliko put. “Eto, to vam je, gospodo, jedan tim. Kada idemo u napad, svi nadiremo, kada se vraćamo unazad, svi se vraćamo”. To je, ujedno, i tajna uspeha Partizana. Onog tima sa početka teksta. U situaciji kada marketing “crno-belih” gotovo da nije ni postojao, kada je Zvezda bila prvak sveta i kada je imala podršku kompletne republičke privrede, pa je mogla prstom pokazati na svakog igrača i dovede ga u svoje redove, Osim je pronašao modus da joj parira i nadigra je.

Prinuđen da ode iz pakla balkanskih ratova, fudbalski hleb sticao je u Grčkoj, na klupi Panatinaikosa kao decenijama ranije slavni Stjepan Bobek i u Japanu gde je radio kao selektor I trener DŽef Junajteda. U Japanu je doživeo moždani udar. Jedna od anegdota kaže da ga je pozvala supruga, kada je došao sebi, i prvo pitanje je bilo “kakav je sladoled” pošto je srušio ližući sladoled. Duhoviti “Švabo” nije se dao, odgovorio joj je:”Sladoled je bio sladak, kakav će biti”?

Sudbina je htela da izdahne ne u Japanu pre 15 godina nego juče u Austriji, u Gracu, gradu gde je punih osam godina vodio mali Šturm i doveo ga do učešća u Ligi šampiona. Tu je pokazao svu raskoš svog stručnog potencijala. Tu je, ujedno, ispoštovan do kraja.

Malo i bezdušno bi bilo svoditi Osimov fudbalski uticaj samo na trenereske štosove i taktiku. Kada je trebalo napraviti FS Bosne i Hercegovine kako-tako funkcionalnim, to nije bio nimalo lak zatatak. Bošnjaci, Srbi i Hrvati su se svađali. Šta bi oni drugo znali da rade? Onda se pojavio Osim, kao neosporni autoritet i presekao situaciju. Niko nije stigao da kaže ni “ali”, a kamoli nešto radikalnije.

Kada je trebalo da trpi udarce, trpeo ih je dostojanstveno. Nikada niko neće zaboraviti poniženje u Zagrebu, prijateljsku utakmicu reprezentacije sa Holandijom, kada je domaća publika zviždala Jugoslaviji, okretala zastave naopako ne bi li pomogla “lalama” i rezala petokrake na njima. Osim se na kraju okrenuo i ironično aplaudirao najmilitantnijima u publici. Bio je to njegov odgovor svima. I tada i uvek je sa terena odlazio dostojanstveno.

Tako je otišao i sa životne scene. Daleko od trenutnih sukoba balkanskih plemena i daleko od kaljuge fudbalskih zbivanja među njima. Ni 30 godina posle njegovog odlaska iz Partizana nismo našli trenersko ime dostojno njegovog, a ogromno je pitanje da li ćemo ga ikada naći. Ali, to nije tema ovog teksta.

Putuj, “Švabo”, neko te je dobro upamtio!

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI