Krenuli smo sa novom rubrikom pod nazivom K(L)ošarkaške priče gde ću svakog ponedeljka da vam napišem po nešto iz sveta košarke, nekada evropske, nekada NBA, nekada istorijskog tipa, a nekada ću se dotaći aktuelnih tema. Biće tu i reprezentacija kada za to dođe vreme i imao sam spremljen tekst o NBA zvezdi iz 90ih ali sam rešio da ga ostavim za naredni ponedeljak i da se bavim ovim datumom koji je vezan za KK Partizan. Verujem da svi znate šta ćete čitati...

Dok pišem ovaj prvi i uvodni deo sve vreme razmišljam da li da se dotaknem prvo lepog ili ružnog sećanja na ovaj datum i hajde da idemo po redu što se kaže. Kada se spomene 2010. godina svi po navici odmah pomislimo na tu ekipu koju je Dule sklepao tako što je doveo do tada nepoznatog Boa Mekejleba iz turskog Mersina i Robertsa iz Zvezde koji je bio bar kod nas poznat kao neko ko je rođen povređen i da je pitanje kako će i da li će uopšte igrati. No ekipa je igrala kako je igrala, tim je funkcionisao sjajno a ono na šta želim da podsetim je tim koji je tada igrao i šta je tome prethodilo. TNT nas je napustio, Tepić u Panatinaikos, Veličković u Real i Tripković u Huventud. Da ne zaboravimo i Aleksa Marića koji kada sam čuo da dolazi, rekoh ko je ovaj sunce ti poljubim, sa čim mi idemo u USA da igramo protiv Finiksa i Denvera?

No ekipa je bila ova:

Roberts,Sinovec, McCalebb, Kecman, Milošević, Rašić, Lučić, Mitrović, Božić, Marić, Balaban, Veseli, Đekić, Vraneš.

Spekulisalo se tada da je ekipa jedna od najjeftinijih koju je klub imao do tada i da je budžet bio samo 2 milione eura jer su ekipu činili neprovereni stranci i golobradi klinci uz Kecmana i Rašića kao i Peru kapitena i da neće stići daleko a došla je posle potpunog remonta tima za koji se verovalo da može da ode daleko. Tada se već videlo da je klub na staklenim nogama jer su svi koji su mogli otišli i da se bliži kraj jedne ere i dominacije kakva nije viđena na ovim prostorima. To će se ispostaviti i tačnim 4 godine kasnije baš na današnji datum ali malo više o tome u nastavku teksta.

Mislim da nema potrebe da se priča o toj sezoni kako je protekla i kako se završila. Tripla kruna, F4 gde sa neuporedivo jačim Olimpijakosom igraš na jednu loptu i onda ti je Čildres nakon promašaja hale Teodosića(ruka im se osušila obojici) ubaci za produžetke...jbg potrebna je sreća za to. E to se desilo ubrzo nakon onog što je bilo na današnji dan pre 12 godina i svi možemo da se složimo da to i nije bilo znanje Duleta Kecmana nego iz očaja ali ušla je. Pravo pitanje je da li bi tu Kecmanovu trojku menjali za to da Teodosić pogodi obruč i da dobijemo Olimpijakos a posle kockali da se izgubi finale ili biste ostavili da bude ovako? Ja bih da ovako ostane bez obzira što je ono daleko veće takmičenje.

A onda idemo 4 godine kasnije i na ono što pamtimo po lošem kada je današnji dan u pitanju a to je puna Arena, utakmica koja odlučuje ko će u EL naredne sezone, Bogdan koji na 1 razlike vodi loptu i daje je Tepiću koji promašuje a ona pada u ruke čoveku koji je zapečatio sudbinu kluba koji je već krenuo nizbrdo a to je Nolan Smit. Kao što rekoh pre, klub je bio u problemu i to je bilo očigledno svima osim pojedincima koji sadašnjeg Bogdana, Milutinova, Lovernja i sadašnje njihove plate porede sa onima koje su imali ovde no to je više za Kovin nego za ovaj tekst. Klinci su bili supertalentovani i to se videlo odmah kada je počela prva utakmica u sezoni koja će se kasnije ispostaviti kao katastrofalna ali ne i za njihove karijere što opet može da se pripiše čoveku koji ih je praktično i napravio dobrim ljudima a o košarkašima da ne govorimo jer je suvišno. Tadašnji sastav:

Tepić, Aranitović, Lovernj, Pavlović, Vesterman, Marinković, Dalo, Milutinov, Milosavljević, Bogdanović, Gagić, Musli, Šalić, Kinsi, Bezbradica, Bertans.

Imali smo Sašu Pavlovića i Tepića kao iskusnije, Gagija kao kapitena i ostale koji su mnogo obećavali a imali smo i Nolana Smita koji je možda ovoj generaciji onemogućio da se naredne godine bori za ono što je bilo 2010. No, sudbina je takva a i budimo realni pre ili kasnije bi se one godine do ove desile tako da je to njegovo samo ubrzalo proces.

Sve ovo pišem kao neki podsetnik da posle tih godina uspeha ali i padova imamo trenera na klupi koji zaslužuje poštovanje pre svega jer nas je pre 30 godina kao novajlija u ovom poslu odveo na krov Evrope. Naravno uz pomoć jednog koji trenutno vodi klub koji je on vodio pre našeg. Takođe trojkom. A opet pišem 5 dana nakon trojke primljene od Burse u neshvatljivo izgubljenoj utakmici u punoj Areni. Da ne stajem na muku...

Želim samo da vas zamolim za strpljenje. Ni ona 2010. nije došla iznenada nego kao plod nekog rada. Nije ni Željko instant trener kao što nije ni Dule bio. Niti smo mi instant klub kao neki drugi. Taj isti Dule govori da je Željko idealan da se ovo sve digne na viši nivo.

Da, nije nam svejedno i boli do koske. Ali verujte mi igrače i trenera boli više. Sve su dali za ovo.

I treba im podrška jača nego ikada.

I jedva čekam plejof ABA lige da se nerviram ponovo. Ali znam da ću se radovati na kraju i vi sa mnom.

Srećan vam Kecman, a Nolan se ne ponovio.