​“U Srbiji će se živeti bolje kada Crvena zvezda postane prvak”, siguran sam da se mnogi navijači Partizana sećaju reči predsednika SD Crvena zvezda Nebojše Čovića iz dana kada je trofej za njegov privatno-državni projekat bio misaona imenica.

​Sigurni smo da su novčanici Čovića i članova njegove porodice, računajući i (bivšeg) zeta, nekadašnjeg sportskog funkcionera, za koga niko u ovom trenutku ne zna gde se nalazi, u značajno boljoj situaciji nego od trenutka davanja te izjave. Nahrupilo se i mnogo trofeja u narečeni privatno-državni (kvazi)sportski projekat u tom intervalu. 

Ono na šta još mala grupa navijača “crno-belih” ukazuje, ali sve manje ima ko da ih čuje jesu okolnosti pod kojima je uspon Čovićevih kroz lavirinte srpskog sporta ostvaren. Jedan čovek koji je bio na braniku Partizana oteran je zbog slobodne reči ne iz kluba nego iz zemlje. 

​Zvuči nepojmljivo za zemlju koja se diči kandidatskim statusom za ulazak u EU da se zbog slobode govora trener jednog sportskog kluba, pa još višegodišnjeg dominantnog šampiona otera najpre sa posla, a zatim mu se zabrani da radi u toj državi. Ozbiljno narušenog zdravlja Duško Vujošević je trenerski hleb zarađivao jedno vreme u Rumuniji, a iz Partizana ga je ispratila jedva poneka desetina najodanijih vernika. I to dovoljno govori o našem mentalitetu i zašto nam je u životu tako.

​Posle deset godina pustoši, vlast je i dalje čvrsto u sedlu. Možemo mi da pozivamo u drečave studijske prostore opozicionih televizija podobne analitičare koji će nam nekako nacrtati da je, makar u Beogradu, situacija takva da su “pata-karte”, ali u stvarnosti je lični režim još jednom u Srbiji trijumfovao i mnogo je korisnije suočiti se direktno sa istinom nego bežati u sladunjave iluzije.

​Uostalom, čovek koji hipotetički gledano nije imao pojma da su pre osam dana održani izbori u da je na njima opet ista pesma otpevana, mogao je da se uveri da se ništa nije promenilo ovog vikenda. U hladno prolećno veče završene su utakmice “večitih rivala” u poslednjem kolu regularnog dela domaćeg šampionata. 

​Trener Radničkog 1923 Nenad Lalatović posle susreta sa svojim bivšim klubom istakao je da bi voleo da u sledećoj rundi, po svemu sudeći odlučujućoj za titulu državnog prvaka, Crvena zvezda deklasira Partizan sa 3:0. Šef stručnog štaba Čukaričkog Saša Ilić, pak, nakon susreta sa klubom čija je živa legenda, istakao da je Partizan bio bolji rival i da nije zadovoljan igrom svog tima.

​Obojica stručnjaka rekla su još par rečenica, prigodnih za ovakve situacije kakve su konferencije za novinare nakon sveže završenih utakmica, dok su još vrele glave, i to je sve. Saša Ilić je dodao da je mladi, još tinejdžer Bojan Kovačević, još u desetom minute utakmice, verovatno, zaslužio neopreznim startom direktan crveni karton, ali da mu je sudija Novak Simović “progledao kroz prste”. I to je sve.

​Sve izrečeno iz usta oba trenera otišlo bi niz vetar već sutradan. Jedino bi frustriranog Lalatovića na nekoj od narednih utakmica bilo kog tima koji vodi sa klupe prozivali još žešće navijači “crno-belih”.

​Međutim, sutradan se desila jedna situacija koja je neuobičajena u svetu fudbala. Uprava Čukaričkog naprasno je raskinula ugovor sa svojim trenerom, koji ih je u prvenstvu pozicionirao ubedljivo na trećoj poziciji, odmah iza najjačih. Svih prethodnih meseci dok je sarađivao sa njom, upravo je ta uprava hvalila odnos prema obavezama i sam rad trenera početnika.

​Uostalom, ništa drugo nije ni rečeno osim tih pohvala na račun dosadašnjeg šefa stručnog štaba u šturom klupskom saoopštenju. Čelni ljudi “belo-crnih” istakli su da su zahvalni na dosadašnjem učinku. Napomenuli su da će već sutra pronaći njegovog naslednika. Toliko od kluba koji su mnogi mediji proglasili uzornim. O razlozima smene samo se naslućivalo. Govorilo se da je izjava legendarne Partizanove 22-ke nesportska.

​Sa druge strane, Lalatoviću niko ništa nije prigovorio ni u jednom klubu gde se obreo. Takvih klubova je mnogo, u njima je prolazio sa različitim ishodima. Ipak, tri su konstante u ponašanju ovog čoveka. Prva je beskrajna ljubav prema predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću. Druga je ništa manja mržnja prema svemu što čini JSD Partizan. Treća je incidentno ponašanje. Upravo zbog prve dve stvari, ova treća mu je, naravno, oproštena.

​Ništa u ovom trenutku ne abolira Partizanov menadžment. Katastrofalno odrađen prelazni rok, selekcija ekipe koja, ipak, ne garantuje konstantnost u igri, pristajanje na igranje po pravilima gde ostalih 14 klubova igraju za Crvenu zvezdu i žmurenje na značajan pad u kvalitetu igre u drugom delu sezonu su činjenice koje govore same za sebe. Da li je Partizanu dopušteno da bude više od ovoga što je trenutno sada u srpskom fudbalu? Čak i da usvojimo preovlađujuće mišljenje kao utemeljeno, a ono kaže da nam nije dozvoljeno, čemu ono “Zajedno možemo sve”?

​Ako je Dejanu Stanković titula obezbeđena unapred pa mora da uvek urliče parole koje plasira marketinška mašinerija režima, šta Partizan ima od urlikanja istih stvari? Kako će uprava reagovati na ovaj pomor istine i slobode nakon utakmice na “Banovom brdu”? Zabijanjem glave u pesak, plasiranjem nemuštih saopštenja ili neosnovanim bodrenjem pristalica kluba? Da li može više od toga? To je, utisak je trenutni autora ovog teksta, ključno pitanje. 

​Ako ne može, što se ne skloni i prepusti komandnu palicu sposobnijima od sebe? Umesto toga, jedva su dočekali da Partizan bude prvi, makar na polusezoni, I onda organizovali nenajavljenu Skupštinu ne bi li sebi obezbedili reizbor na još pet, svi su izgledi, za klub sušnih godina. Tako je bilo i prošli put. Dok su navijači slavili duplu krunu, aktuelni čelnici su organizovali Skupštinu iskoristivši povoljan trenutak prvenstveno za sebe i svoje fotelje.

​Vratimo se današnjoj žrtvi Saše Ilića. Sklonjen je trener zbog izjave u kojoj nijedno slovo nije govor mržnje ili neprofesionalizam. Pritom, sklonjen je trener za koga i oni koji su ga sklonili tvrde da je uspešan. 

Ako postoji i dalje kakvo-takvo udruženje trenera, kao esnafska organizacija unutar FSS-a, tamo verovatno Stanislav Karasi i Milorad Kosanović ubijaju mušice umesto da se bave pravima stručnjaka. Silne organizacije za zaštitu ljudskih prava prećutaće i ovu svinjariju pošto se na komentarisanju iste i “ispravljanju krivih Drina” u ovoj oblasti ne zarađuju nikakve pare. Nakon upravo završenih političkih izbora saznali smo da se u ovoj državi opozicija bavi sama sobom. Dakle, ni njoj eventualno Saša Ilić neće moći da se požali.

​Slučaj jednog trenera koji čak nije održao ni naročito zapaljiv govor nakon prvenstvene utakmice, a profesionalno je postradao u samo nekoliko rečenica mogao bi da opiše fudbal u Srbiji, sport u Srbiji i ovu imitaciju od države u potpunosti. Zamislite tek kakav je status čoveka u dubokoj provinciji koji ovde izgubi posao. Kome da se žali? Svetom Petru?

​Interesantno je da je Čukarički ovog proleća odigrao dve dinamične utakmice sa najuspešnijim klubovima u prvenstvu. Sudije su ih protiv Crvene zvezde osakatile pa su položili oružje rezultatom 3:0. Sa druge strane, protiv Partizana im je oprošten crveni karton već na startu. Samo ta dva detalja možda i najbolje novim generacijama ljubitelja fudbala može objasniti šta je to “Zvezdino proleće”.

​Ne bih da me ljudi koji budu čitali ovaj tekst optuže za levičarenje, ali bih da podsetim da se najmanje četvrt veka unazad ovde uveliko vode rasprave o privatizaciji u sportu. Urednici u medijima koji nisu sportski, kada im zafali prostora, vole da nameću temu i u sportu gde baš i nisu upućeni. Redovno i neinventivno su nametali uvek samo dve teme – huliganizam i privatizacija u sportu.

​“Jedva čekam privatizaciju u srpskom sportu”, “konačno računi ima da budu čisti”, “da se zna čije je šta”, “videćeš na šta će da liče i Partizan i naša liga kada se sve proda”. Dočekali su ti većinski glasovi naroda da se Čukarički proda i dugo posle uživali hvaleći ga kako je to primeran klub u kome plate nikada ne kasne, forsiraju se mladi igrači, a otvaraju im se posle velika svetska tržišta.

​Evo, sinoć je valjda svim jasno na šta ta privatizacija suštinski može da izađe. Može Čukarički do mile volje da bude treći na tabeli, ako ga poguraju, kao Radnički iz Niša pre par sezona, može da bude i drugi, može da se hvali održivim budžetom, ali dalje od zadatih okvira ne sme. Jednostavno, ovde je sve urađeno dogovorom, pa čak i privatizacija. Taj i takav Čukarički, bio on privatni ili opštinski klub, je jedno ruglo koje upotpunjuje apsolutnu tragediju našeg fudbala.

​Na kraju krajeva, sme li iko da se kladi da Saša Ilić nije smenjen zbog izjave nego zato što je uspeo da motiviše igrače da odigraju nerešeno sa Partizanom, a do kraja sezone igraće i sa Crvenom zvezdom? Zamislimo da je moguće da “brđani” uzmu najmanje bod u okršaju sa “crveno-belima”. Kako bi onda na raport gazda Čukaričkog pred gazdu Srbije?

​Sve su to posledice života u društvu u kome se pemanentno krši temeljno ljudsko pravo slobode ispoljavanja govora i misli. Nije Saša Ilić ni u sportu prva žrtva stradanja takve fundamentalne slobode. On se danas samo uvrstio u istu kolonu sa Duletom Vujoševićem. Disciplinska komisija FSS-a već je kažnjavala aktuelnog trenera Partizana Aleksandra Stanojevića za komentarisanje suđenja. Svako ko se osmeli da izađe izvan zadatih okvira u kojima je “Zvezdino proleće” podvig, a ne dobro osmišljena državna logistička investicija proći će slično.

​Nije da vam nismo rekli.