Dobar dan dragi čitaoci i čitateljke.

Nema nekog velikog uvoda pa ćemo početi.

Zove se Boriša, a ne bori se da ne smrdi kao lav, bukvalno kad uđe u lokal objasni neke stvari smradom. Obično ne gledam cene kada idem u prodavnicu, što se retko dešava, ali kapiram da sapun neki nije skuplji od 100 dinara. To je tiket jedan dobar, možda neki moćni Huačipato Čile 1 ili Kolumbus MLS. Zašto sapun kad je bolje papir moguće vrednosti.

Dalje imamo lika koji mi se ničim izazvan hvali nanogicom kao da je to za hvaljenje, ali avaj, šta ćeš tako je

Kako ja moram biti nekad i dobar slušalac.

Ima tu i patnje, kukanja pa slušam, obično sležem ramenima, a mislim se teraj se u kurac majmune.

Pre neki dan dečko klijent/igrač, najtačnije budala priča, priča, priča i ispriča se on i nešto sam rek’o, ne sećam se ni šta, da ga odjebem na fino, kaže on „ma ne pričamo“. Pa ne legendo, ne pričamo, smaraš me bespotrebno dok čitam Twitter u ovo malo slobodnog vremena. Jebiga, usamljen čovek, al‘ ne mogu mu pomoći, niti imalo želim.

Masovna je pojava „brate, brate de si, kako je, kako familija, si dobar“, sve cool ko najbolji drugari, dođe isplata i hvala pa šta da kupim za hvala? Pa normalno, ništa.

Što bi rekla moja koleginica, ako ne ostavljaš bakšiš i ako si stipsa, nemoj me pitati kako sam i da, dobro je rekla.

Kratko jer crtice, hvala za pažnju i doviđenja i prijatno. Uživajte u ostatku dana.