Rape me

Sada već daleke 1993. na svom trećem studijskom albumu „In utero“ bend Nirvana je između ostalih objavio numeru „Rape me“. Pokojni Kurt Kobejn je pesmu originalno posvetio odnosu diskografskih kuća prema muzičarima u kom su oni bili neka vrsta robova u čitavoj priči. U nekoj od knjiga posvećenih bendusam pročitao da mu je diskografska kuća izričito zabranila da tu numeru izvede na nekoj manifestaciji dodele MTV nagrada. Pre samog nastupu bend je odsvirao uvodne akorde ove pesme kako bi iznervirali diskografske glavešine, legenda kaže da su u tome uspeli, jer je direktni prenos manifestacije za malo prekinut. Ipak, posle uvodnog dela pesme momci iz Sijetla su se prebacili na za diskografsku kuću prihvatljivu numeru i nastavili po planu.

Naravno, pesma je pored gore pomenutog imala i jasnu osudu silovatelja što je Kobejn u najavama pesme na koncertima i naglašavao:

„This song is about hairy, sweaty, macho redneck men who rape“.

Nažalost, u brojnim gostovanjima u televizijskim emisijama je bio primoran da objašnjava da je ta pesma zaista posvećena žrtvama silovanja i da stihovi:

„Rape me, rape me, my friend. Rape me, rape me again“, nisu poziv na silovanje.

Dugo, sam se pitao, kako nekom idiotu može da padne na pamet da bi neko zaista mogao da insistira na silovanju samog sebe i još da uživa u tome.

„Glupi Amerikanci“ – kako bi se reklo, samo njima ovo može da zvuči logično.

Od momenta kada se pesma pojavila do danas mnogo se toga promenilo.

Pre dva dana 05.04. je obeležena 28. godišnjica samoubistva autora ove numere.

Kako je bio jedan od idola mog odrastanja obično ga se setim početkom aprila.

Međutim, nakon poslednjih izbora održanih u Srbiji 03.04.2022. nisam se setio samo Kobejna, setio sam se i pesme „Rape me“. 

Nažalost odgovor na pitanje koje me mučilo od 1993. godine sam dobio u neposrednom okruženju.

Ipak postoje ljudi koji, uslovno rečeno, uživaju u silovanju i koji pored zahteva za dodatnim zlostavljanjem govore:

„Hate me,

Do it, and do it again.

Waste me,

Rape me, my friend“.

To su niko drugi nego uprave klubova i navijači Partizana ljubitelji Aleksandra Vučića.

Mislio sam da su poniženja koje je uprava košarkaškog kluba doživela:

- onim saopštenjem u cik zore nakon fotografije Trinkijerija sa tadašnjim liderom mizerne opozicione partije Sergejem Trifunovićem

- I onda kada su svi kolektivno išli na miting SNS pod okriljem posete Putina 

- I onda kada su vraćeni sa administrativnog prelaza Jarinje

- Kao i kada su morali po rečima Miće Berića morali da se izvinjavaju 

Dosta da zadovolje apetite, međutim prevario sam se.

Ona objava sa Instagram profila naše fudbalske sekcije tokom predizborna tišine sa citatom slogana Vučićeve partije je najveće poniženje koje je klub doživeo od svog osnivanja.

Bilo je poniženja na sportskom planu u fudbalskoj sekciji naročito od osnivanja JSDP prilično, ali sve petarde, sve Kroacije, Fljamurtarije, Timoke je zasenilo ovo. Ovo je bilo, kako bi klinci rekli, klasično pišanje po klubu.

To što je trener rivala izgovorio istu rečenicu posle gostovanja u Nišu me apsolutno ne zanima, on ima više desetina miliona razloga da to kaže.

Ako izuzmemo sve gore navedeno, jer ipak pričamo o upravama koje su takve kakve su da probam da objasnim zašto smatram da navijači Partizana obožavaju svog silovatelja.

OK, hajde da se odmah ogradim, ne svi navijači Partizana. 

Neki će reći da nisam u pravu kada kažem da je u pitanju većina, ali u najboljem slučaju, barem polovina navijača sigurno glasa i dupe bi dala za idola im Aleksandra.

Ne mislim na Aleksandra Stanojevića, nego Vučića.

Preskačem priču o tome gde smo bili 2012. 

Preskačem i priču o 2015. i momentu kada je oteran Dule Vujošević.

U stvari ne preskačem. Bukvalno te 2015. je postalo očigledno da je većini Grobara Mali Alek blizak srcu.

Koliko izjava poput:

„Volim ja Duleta, ali zašto se ne bavi samo sportom?“

„Bolje za njega da napusti klub iz zdravstvenih razloga“, ste čuli tih dana?

Priznaćete previše.

Možda i najbolji pokazatelj ljubavi na realaciji Partizan – AV pokazuje i broj ljudi okupljenih da pruži podršku Vujoševiću.Sramano mali broj. 

Možda većina Grobara nije bila na strani Vučića. Ili su možda bili beli listići u deulu Dule - AV, ne znam. Činjenica je da nisu bili tamo gde bi neko kome klub zaista znači nešto trebalo da budu.

I hajde sada sve to što je bilo i nekako. Bila je 2015. početak vladavine naprednjaka, pa nismo mogli da zaključimo gde sve to vodi. Pretpostavljalo se da će odlaskom Duleta u klub doći sponzori.

E, da, da li ima potrebe da vas podsećam da nam je u jedno periodu bilo ukinuto sponzorstvo MTS?

Sećate se sigurno, to je onda kada je klub Čovića i Andreja Vučića bez problema doveo Dženkinsa, Cirbesa, onog naduvanog Amera što je igrao u Lokomotivi, Bobija, Jovića, Kalinića, Dangubića... 

Dok je nama centarsku poziciju posle odlaska, vidite kakav slučaj, naprednjaka Đorđa Gagića popunio momak iz Vojvodine Boža Đumić. Siguran sam da je i ovo bilo za Duletovo dobro.

Ali, ako što rekoh bili smo naivni i nismo videli šta se sprema.

Čak ni posle slučaja Agrobanka, Ultra kop preduzeća, gomile fudbalera koji se dovode na stadion pod tenkom kao da sutra ne postoji za milionske cifre mi verujemo da On nema veze sa tim.

Da sada ne nabrajam spisak svih igrača koji su za miliion plus cifre došli u komšiluk. Ali, ne sećam se da je neki od naših klubova bio u stanju da bez problema dovodi igrače iz Premijer lige, Valensije, Bajerna, Leverkuzena, Malmea i gomilu drugih no-name igrača koji nikada nisu ni zaigrali.

Uvek se sa velikim zadovoljstvom setim slučaja Meleg plaćenog malo više od miliona evra, a koji je poslat na pozajmicu u Radnički bez da je zaigrao za komšije.

Takođe, ne moram da podsećam na gomilu sudijskih odluka.

Pa se onda nađe neki od navijača Partizana koji kaže da komšije imaju dobar tim i ne nastavlja rečenicu.

To je to, imaju dobar tim, tačka.

Činjenica je da imaju zaista dobar tim. Ali, je takođe je činjenica da bi i totalni debil skrpio petnaestak dobrih igrača kada kroz klub za par godinu prođe više od sto fudbalera.

Zaista nije teško.

Za to vreme naš klub predvođen velikanima naprednjačke borbe verovatno broji jednu od poslednjih sezona, jer zaista ne smem ni da pomislim koliko desetina milion evra duguje naša fudbalska sekcija.

I sad u svom ovom ludilu navijači Partizana za koje sigurno znam da nisu glasači Aleksandra Vučića imaju razne modele kako bi klub u ovim uslovima okupacije trebalo da funkcioniše.

Prva struja zagovara borbu za titulu sa iskusnijim igračima koji imaju snage da se izbore sa srpskim livadarima, ali bez snage za neki bljesak u Evropi.

Druga struja je u fazonu, titula je nemoguća misija, ali bi trebalo kroz stvaranje mladih igrača i njihovu prodaju nakon evropskih nastupa finansijski opstati.

Ova druga ima više smisla, jer zaista verovati da u eri Vučića i svega gore navedenog u vezi finansija možemo do titule nije baš logično.

Druga bi mogla da ima smisla da se nije desila sezona nakon koje je klub prodao Strahinju Pavlovića i Sadika za manje od mesec dana i kada se šesnaest miliona evra našlo na računu kluba.

Ima li boljeg dokaza za to od vesti koja se juče pojavila po kojoj nemamo para za evropsku licencu i da zavisimo od pomoći države koja bi trebalo da nam uplati milion evra kako bismo se igrali u Evropi

Kako je nekada govorio Nenad Čanak po Vojvodini:“ DI SU NAŠI NOVCI?“.

Da li je klub za onnih šesnaest miliona doveo nekoga?

Da li je dugovanje kluba barem malo umanjeno?

Naravno, ništa od gore navedenog. Ne da nismo doveli nekoga i ne da dug nije smanjen nego je očigledno dubioza takva nam spasa nema.

Tako da jednostavno, ne postoji model po kom klub može da opstane i preživi.

Tačnije postoji.

Ali, to je nemoguće.

Da bi se to desilo potrebno je samo da navijači Partizana ukoliko im je zaista stalo do kluba i ukoliko su zaista navijači Partizana na izobrima ne glasaju za Vučića.

Samo toliko.

Ako nas upisanih u biračke spiskove ima 30% pored nas je potrebno da protiv njega glasa samo 21% ostatka Srbije.

Međutim, to se 03.04.2022. kao i na svim prethodnim izborima od 2014. kada je postalo očigledno kakvu ulogu našem sportskom društvu je namenio gazda svega nije desilo.

Nama kao navijačima Partizana za situaciju u klubu nisu krivciTerzić niti Čović.

Zna se ko je gazda i apsolutni gospodar svega u Srbiji.

Zna se zahvaljujući kome imamo status kakav imamo.

Ali, osim povremenih izleta manjih grupa na tribinama ne čuje se neka kritika tog čoveka.

Uzalud sva podrška igračima koju svakako zaslužuju, uzalud navijanje, uzalud skandiranje ako nije usmereno onome ko bi trebalo da čuje.

Tako da ignorisanje činjenice ko je glavni krivac za stanje i verovatno skori kraj našeg kluba i davanje glasa onome ko uživa da nas gleda ponižene nije ništa drugo nego poziv na silovanje i samoubistvo.

Nekako ovaj početak aprila neverovatno povezuje naš klub, nas navijače, Kurt Kobejna i ovu pesmu.

On se ubio 05.04. mi smo kao navijači 03.04. definitivno ubili naš klub.

Kao što je to obično u životu kao i da društvenim mrežama tako se i na tribinama čovek okruži sebi bliskom ljudima. Tako sam i ja naivno verovao da većina navijača Partizana zaista shvata situaciju u kojoj se klub nalazi i koji je jedini način da klub preživi. Ili da ne bude sveden na nivo večitog drugog i vreće za udaranje. Međutim očigledno sam se prevario.

Većina je svoj klub žrtvovala zarad ljubavi prema predsedniku države.

E, pa gospodo, eto vam ga on. Barem ćete nečijim uspesima moći da se radujete, jer klupskim u skorije vreme nećete.

U to ime i ovo Nirvanino remek-delo:
 

 

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI