Nikica Klinčarski, legenda Partizana, treći na večnoj listi crno-belih po broju nastupa iza Moce Vukotića i Saše Ilića, bio je gost Reflektora i razgovarao sa nama o mnogim temama - detaljno i iskreno.

Gospodine Nikica, zahvaljujem Vam se pre svega što ste odvojili vreme da pričate za „Reflektor“.

Hvala što ste došli ovde samo zbog mene, da uradimo intervju i da moj život učinimo malo interesantnijim. Malo sam odvojen od fudbala i Partizana, tako da mi je drago da nisam zaboravljen u Makedoniji. Nažalost, nisam ostavio veliki trag u Makedoniji, u Berovu sigurno, u Makedoniji manje. Zato što sam celo vreme ovde i eto, fudbalska karijera mahom mi je prošla u Partizanu.

Gde živi i šta radi danas jedan od najlegendarnijih igrača u istoriji Partizana?

Danas živim na Žarkovu, a Partizan sam napustio pre tri godine. Desili su se neki događaji. Mislim da je moje ime i prezime vezano za Partizan i moja cela sportska karijera, tako da ljudi koji sada vode Partizan nisu moji neprijatelji. Otišao sam normalno i smatram da je ipak moje mesto među legendama Partizana. Inače, radim u školi fudbala Zvonka Varge kao trener.

Kada kažem legendaran, verovatno većina navijača ne zna da ste treći po broju nastupa u crno-belom dresu svih vremena?

Tako je. Odigrao sam nekih 565 utakmica u crno-belom dresu, ispred mene su samo legendarni Saša Ilić i pokojni Momčilo Vukotić, koji je bio moj idol i kapiten, a treći sam ja. Drago mi je što među legendama kakve su Bobek, Čajkovski, Đorđević i svi oni koji su nastupali, da ne nabrajam i ove iz moje generacije. Po čemu sam to zaslužio? Pa sigurno po mojim nastupima, po nekoj mojj profesionalnost i po tome što sam igrao kod svakog trenera i ništa nisam radio što ne bi zahtevao trener. Od 565 nastupa možda 100 - 200 sam odigrao na jednoj poziciji, sve druge sam igrao na drugoj poziciji i po potrebi tima i taktike trenera.

Mali broj ljudi zna da ste zamalo završili ekonomski fakultet, tačnije četiri ispita su Vam nedostajala, a završili ste i trenersku školu?

Imam završenu Višu trenersku školu na Fakultetu za fizičko vaspitanje u Beogradu, kod profesora Veljka Aleksića. A završio sam i školu UEFA, imam A licencu. Zašto nisam završio za profesionalnu licencu? Verovatno nije moja krivica, krivica je nekoga drugoga, ali da ostavimo to sad po strani. Što se tiče Ekonomskog fakulteta, bila mi je velika želja da završim fakultet jer obično kažu da su igrači prostiji, da su vezani samo za fudbal i da ih zanima isključivo novac. Ja sam došao ovde prvo da završim fakultet, to je bila velika želja mojih roditelja, a zatim da se bavim fudbalom, ali mojim dolaskom u Beograd studiranje nije išlo najbolje. Završio sam dve-tri godine i to u roku, međutim nakon toga dolaze velike obaveze, počeo sam da igram za Partizan, zatim omladinsku reprezentaciju Jugoslavije, pa olimpijska reprezentacija, nakon nje seniorska, a nakon svega toga otišao sam u SAD i žao mi je što sam ostao na četiri ispita i nisam još uvek završio. Indeks mi je i dalje tamo i mole me da završim, no nemam vremena, a ni volje da diplomiram.

Znači umesto diplomiranog ekonomiste, postali ste legenda Partizana?

Pa više me „vukao“ fudbal i ove obaveze su dosta veće, posle je došla porodica i kao što sam rekao, nisam imao vremena, a i nestalo je volje. Žao mi je što nisam diplomirani ekonomista i nisam ispunio želju mojih roditelja, a i samom sebi.

Ko vas je preporučio da dođete u Partizan?

U to vreme klub je bio više vezan za ljude koji vole fudbal, tada nije bilo velikih menadžera i ljudi koji se bave tim poslom, a mene ovde me doveo čovek koji je bio naš, maleševski zet i koji je voleo fudbal. Svaku utakmicu Maleša je gledao, mene posebno je gledao 2-3 godine i jednostavno škola mi je išla dobo, a moj otac me nije puštao nikuda. Tražila me štipska Bregalnica, Sasa iz Makedonske Kamenice, ali ja sam igrao za Maleš sa specijalnim uverenjem. Ali otac me nije puštao. Rekao je da najpre završim školu, a da nakon toga razmišljam o bavljenju fudbalom. Da li ću negde ići ili ne. Kada sam završio veliku maturu, došao je taj čovek, seli smo, popričali i rekao mi je: „Zamoliću te kada dobiješ pismo da ne budeš iznenađen, hteo bih da dođeš u Beograd na probu, da vidimo da li si ili nisi, a ja smatram da si za jedan veliki klub. Ja sam mislio da je u pitanju OFK Beograd, razumeš me, ipak sam navijač Partizana i moj otac je bio. Kada sam dobio pismo nisam verovao da mogu da dobijem poziv od jednog velikog kluba da odem na probu. Da iz jednog malog Berova, iz jednog Maleša može da se dođe u klubu koji ima evropski renome. Taj čovek zvao se Mile Simonović i tako sam ja započeo moju karijeru. Došao sam sa mojim trenerom iz Maleša na probu i odigrao sam dve utakmice. Nakon te dve utakmice rekli su mi da ostajem. Znaš kako je, klinac iz malog grada, tu si u Beogradu i želja ti je da tu ostaneš. Svi moji drugovi bili su u Skoplju i malo mi je bilo teže da ostanem, da se priviknem, međutim povukao me fudbal, povukla me želja za dokazivanjem, a ona nikad nije nedostajala kod mene. Video sam da mogu, a to je moj najveći problem - što imam inat. Video sam da sam talentovaniji od mojih drugova koji su bili u Partizanu, koji su prošli fudbalsku školu, a ja nisam, da sam izdržljiviji od njih i više želim da uspem. Oni su mislili da sa tim pedigreom mogu da uspeju preko veze. A ja došao iz Berova, ostao mi je samo teren i lopta. Nakon te probe, vraćam se u Berovo i FK Maleš je organizovao oproštajnu utakmicu. Nije bila oproštajna, zapravo ligaška, ali da bude poslednja, pa da se raziđemo. Međutim nakon te utakmice tražili su me iz Vardara. Sve što je trebalo da uradim je da uzmem ispisnicu i da se vratim u Beograd. Gospodin Karanfilović, generalni sekretar, pozvao me u kancelarije Vardara i gledajući me, onako niskog i sitnog, nisam znao šta razmišlja o meni i rekao mi je: „Momče ti ćeš ići u Partizan?“ Ja sam mu odgovorio potvrdno, a on mi je rekao: „Ostani ti u Skoplju na probu, pa ako nisi dobar, ti idi za Beograd“. Ja sam ga gledao začuđeno i pitao sam ga: „Kako da li sam ili nisam? Kako možete takve stvari da mi pričate kada sam ja završio stva?. Možete mi dati stipendiju, moj otac je radnik, a ja želim da studiram i igram fudbal. Ja spreman da idem, on mi je kaže: „Momak vrati se. Ti nikad više nećeš igrati za Vardara, ako sada ideš nikad više!“ Ja iznenađen, zahvalio sam mu se. Najbolje partije sam kasnije imao u Skoplju protiv njih. Molili su me ljudi da ne igram, pričali su mi: „Nikice šta je ovo, ajde dosta je bilo, pogrešili smo, kako da se izvadimo?“. Eto, to mi je ostalo kao uspomena oko dolaska u Beogradu i nedolaska u Skoplje. Možda ti ne znaš, organizovao je Vardar utakmicu između njegovih omladinaca i omladinaca iz istočne Makedonije i u toj grupi iz istočne Makedonije imao sam nastavnika koji se zvao Nikola Šahparski, koji je završio trenersku školu ovde u Beogradu zajedno sa Miljanom Miljanićem. Pošto je bila pomama za mnom, već su znali svi, pisao je pismu Miljanu, a Miljan mu poručio da igram na toj utakmici, a on će poslati čoveka da me prati. Otišao sam tamo, to je bila predigra utakmice Vardar - Hajduk. Za Vardar tada su nastupali Drobac, Mečkarov, Spasovski, Mutibarić, Kočo Dimitrovski, za Splićane pak su igrali Jerković, Mužinić, Šurjak, Jovanić, Žungul. Ja se svlačim i trebalo je da izađem na teren i odmah da igram. Dolazi dvojac iz Teteksa i moj trener kojem se ne sećam imena, da li je bio Đorđe Ilijevski ili tako nekako, uglavnom rekao mi je da se obučem, da danas neću igrati i da će me potražiti sledeći put. Sada znaš kako mi je bilo neugodno, došli svi moji drugovi da me gledaju, znali su s kim imaju posla. I ostaje mi u sećanju, obukao sam se i izašao sam, platio sam kartu i otišao sam da gledam klince koji su igrali, a nakon toga gledao sam Vardar i Hajduk. Nakon šest meseci ja sam čuvao Jerkovića i igrao sam i protiv Vardara i protiv Hajduka. I želim da kažem kakva je sudbina. Nakon toga trener mi se izvinjavao. Na kraju krajeva i zahvalan sam mu, jer sam otišao u Beograd. I eto, iz tako malog mesta može se doći do velike scene.

Sudbina je htela da date debitantski gol u dresu Partizana. Da li se sećate ko je bio protivnik, da li se sećate tog gola i koji je bio rezultat na kraju?

Kako ne. To je bilo protiv Sarajeva, na JNA. Ušao sam u drugom poluvremenu i samim mojim ulaskom dao gol, to je dosta interesantno. U životu te mora pratiti sreća - samim mojim ulaskom izvodi se korner. Paunović izvodi korner, ja ulazim, lopta se odbija na šesnaest metara. Dalanović pravi sjajnu paradu, ali lopta dolazi do mene i nakon toga sledi šut. Dakle, nakon prvog kontakta s loptom postigao sam ovaj gol. To je razbilo tremu kod mene. Dobili smo tu utakmicu 3:0. Moj drugar koji je takođe debitovao samnom, Miodrag Mića Radović, dao je dva gola na toj utakmici. Dakle, sa nama debitantima pobedili smo Sarajevo i eto, to mi je ostalo u lepom sećanju. Za mene je vezana još jedna stvar: Na svakom debiju sam postizao golove. Na debiju mlade reprezentacije, a i A reprezentacije u Sarajevu protiv Urugvaja dao sam gol. Jednostvano prati me sreća, a prati me i rad i Bog me nagradio. Dao mi je do znanja da ovaj posao koji radim, radim ispravno i kako kažu ljudi - on vidi sve odozgo.

Osvojlii ste dve titule šampiona Jugoslavije sa Partizanom, 1978. i 1983.

Da, osvojio sam titulu dva puta. 1978. sa Antom Bićem Mladinićem, on je jedan od najboljih trenera sa kojima sam radio. Uveo je dosta novina u našem fudbalu. Ono što se danas igra u formaciji 3-5-2, uveo je on. Jednostavno, kod njega prvi put se susrećem sa nekom taktikom i sistemom igre. Prvi put ne igramo sa liberom, već u liniji sa četvricom. On je bio čovek koji je imao veliko poverenje u mene. Kad me je upoznao, rekao je: „Nikice, ti uzmi dres, a ostali neka se biraju“. Tako da on je trener koji me jednostavno lansirao, a bio sam maksimalno predan i posvećen radu i obavezama. Mislim sam da te sezone odigrao zaista dosta dobro. Nakon toga dolazi Miloš Milutinović. Imali smo period kada je klub pao, 1980. borili smo se za opstanak, ali taj pad nije bio evidentan kod mene lično. Maltene sam vadio Partizana sa dna. Moja forma ostala je ista, dosta igrača je palo, dosta igrača se promenilo, neke stvari su se desile unutar kluba, mi smo ostali sami. Uprava nije bila sa nama. Imali smo velike probleme u borbi za opstanak. I, kada su videli da jedan klub sa takvim renomeom mora da ima ljude koji će stajati iza igrača, stvorila se jedna koherentna uprava i krenuli smo na bolje. Kod „Plave čigre“ igrao sam 17. utakmica u ligi, nakon toga otišao sam u vojsku. I tu nastaje problem, nisu hteli da me puste u vojsku, jednostavno hteli su da osvojimo titulu, međutim ja sam bio u godinama kada sam morao da odlučim da li da idem u vojsku ili ne, jer do 27. godine nismo smeli da idemo u inostranstvo. Imao sam tada 24 - 25 godina. Da idem u vojsku, jedna godina da prođe, nakon toga da se vratim da odigram još godinu dana, da vratim formu i da mogu da napravim transfer u inostranstvo. Da mogu nešto da zaradim. Ovde nije bilo velike zarade. Jednostavno bili smo kao poluamateri. Pogotovo u Partizanu, tu su se mešale vojne strukture. Mi uvek smo išli na čisto i jednostavno bilo mi je normalno da idem u inostranstvo da „obezbedim“ budućnost.

Nedavno bio je snimljen film o tituli iz 1976. u produkciji „Sportkluba“. Recite nam iz Vašeg ugla kako je bilo na utakmici sa Olimpijom u Ljubljani, kada se praktično u poslednjim sekundama osvojima titula?

Jedna stvar vezana za mene sa te utakmice: Prvi put sam bio rezerva. Trebao sam da igram na toj utakmici. Trener Toma Kaloperović dvoumio se da li da stavi Dževada Prekazija ili mene. Bio sam prvi put rezerva na nekoj utakmici. Odveo me u grotlo gde je padala odluka o šampionu. Zanimljiva utakmica, Hajduku je bio dovoljan nerešeni ishod, a nama je trebala pobeda. I znaš kako, u svako doba je bilo nekog mešetarenja. Hajduk platio igrače Olimpije i oni nisu popuštali. A i imali su maltene dogovorenu utakmicu sa OFK-om da završi 0:0. Ta utakmica se i tako završila, a šta se događa kod nas? Utakmica još uvek traje i jednostavno sudbina je takva, mi smo se pomirili da nećemo biti šampioni. Uradili smo sve šta smo mogli, ali svo vreme nismo dali gol. Olimpija je igrala normalno, ali sudbina je sudbina. Stojković je hteo da šutira, nogom je iskopao teren, lopta polako dolazi do Nenada (Bjekovića), on iz okreta pokušava da šutne loptu jako, efektno, ali u tom okretu ne zahvati loptu kako treba, nego maltene promašuje ceo fudbal. Zahvatio je toliko loše, da se kotrljala po zemlji. Dalanović se baca ka gore, a lopta ulazi u gol. Nastaje haos. Celi stadion, 20 000 ljudi ulazi u teren. Ostao sam samo u gaćama, sve su skinuli sa mene. Eto, po tome se sećam te titule. I tada sam osetio šta znači osvojiti prvenstvo.

1978. pored titule sa Partizanom, postali te evropski šampion i sa mladom reprezentacijom Jugoslavije?

Da, 1978. igrao sam sa mladom reprezentacijom U njoj su mogli da igraju dva igrača do 23 godine, ako su igrali kvalifikacije. Ja sam bio jedan od njih. Dobili smo DDR, pre toga igrali smo sa Španijom, isto sa Engleskom i obe smo pobedili. I u finalu igrali smo sa DDR-om. Imali su sjajnu reprezentaciju. Igrali smo dve utakmice. Prva utakmica se igrala tamo, u Haleu i mislili smo da je gotovo. Balkanski mentalitet, mislili smo da je gotovo. U Mostaru prava fudbalska atmosfera, mnogo navijača, i krenulo je loše. Oni su poveli 0:1, mi izjednačili, pa su oni opet poveli. 1:3 za njih. Jednu od boljih utakmica igrali su Halilhodžić i Slišković i na kraju jedva smo uspeli da stignemo do 4:4. I da osvojimo titulu. To je prva titula reprezentacije Jugoslavije osvojena u toj kategoriji.

Koji poznate igrači su bili sa Vama u toj ekipi?

Bili su Blaž Slišković, Halilhodžić, Šećerbegović, Bora Primorac.

Još jednom je 1978. godina važna u vašoj karijeri i u istoriji Partizana. Vi ste bili u timu kada smo osvojili Mitropa kup.

To je jedini evropski trofej koji je osvojio Partizan. Taj kup ostavio mi je u dubokom sećanju, jer je u tadašnje vreme u tom takmičenju igralo dosta klubova sa istoka Evrope. To su bili dosta dobri timovi. U Čehoslovačkoj igrali smo sa Zbrojovkom. Pobedili smo ih tamo 3:2, a ovde mislim 1:0. Peruđa, izgubili smo u gostima 2:1 i mislili smo da je sve gotovo, ali tamo je Peruđa trebala da primi sa naše strane 5-6 golova. Jednostavno lopta nije nas slušala. Ovi se čudili kako smo izgubili. U revanš su oni ušli jako opušteno i mislili su da je stvar rešena. Na kraju smo tu Peruđu rasturili sa 4:0. Strelac jednog od golova sam bio i ja. Nakon ove utakmice, njihov trener došao je u kancelarije uprave Partizana i želeo od njih da sazna da li može neko od nas da napravi transfer u Italiju. Rekao je da jedanaest ljudi želi u Italiji, a to je naša ekipa. I normalno, rekli su mu da ne može niko da ide, jer smo bili mladi igrači. Da smo imali šansu, valjda bismo svi otišli tamo. Nakon toga igrali smo sa Honvedom. Igrala se jedna utakmica i dobili smo je 1:0. Aca Trifunović je dao gol iz penala. Mitropa ili stanojlovski kup. To je jedini trofej koji je Partizan osvojio u evropskim takmičenjima.

Bili ste i deo nacionalne selekcije na Olimpijskim igrama 1980. godine u Moskvi.

Da, igrao sam kvalifikacije i bio sam standardan. Otišli smo u Moskvu, imali dosta dobar tim sastavljen od igrača Partizana, Hajduka, Veleža i tako dalje. Jedan spoj igrača koji su „znali“ sa loptom, spoj igrača koji su mogli dosta da trče, igrača koji su dobro čuvali gol. Pantelić nam je bio golman, a nakon te Olimpijade svi smo prešli u „A“ reprezentaciju. Mi smo mislili da smo kroz te grupe prošli lako, sa razlikom što sve utakmice sam igrao ja, a ovi drugi više su voleli nesportski naspram sportskog života. Tako da sam ja bio više fokusiran da odigram svaku utakmicu kako treba, da budem spokojan, miran pre utakmice, da ne idem nigde. Nažalost, ovi drugi nisu imali takav pristup. Žao mi je što nismo uspeli da se vratimo sa medaljom. Osvojili smo četvrto mesto, izgubili smo od Poljske, a nakon toga od SSSR-a. Završili smo četvrti, a mogli smo da osvojimo medalju..

Koje poznate sportiste ste upoznali tada?

Olimpijada je nešto što trebate doživeti. Bili smo u Olimpiskom selu i tamo su bili svi skupljeni. Tako da smo imali mogućnost da se upoznamo sa vaterpolistima, rukometašicama i sa skoro svima. Košarkašima. Tamo su bili Ćosa, Dalipagić, skoro svi koji su osvojili Olimpijske igre tada. Ja iz Partizana znao sam sve, Praju, Kiću. Bili smo sa njima smešteni u hotelu Palisad, to nam je bio kao karantin pre utakmica. Tamo smo spavali i mi i oni. A i družio sam se sa njima ovako. Obradovića isto poznajem dosta dobro.

Kada ste napustili klub i otišli u Ameriku, tragično nas je napustio Dragan Mance. Šta biste nam rekli o njemu?

Sa Draganom sam se upoznao još kad je došao u Partizan. Napravila se trampa između njega i Santrača koji je otišao u Zemun, a u obratnom smeru stigao je on. U početku nije igrao, znali smo da je veliki talenat, počeo je polako da ulazi u utakmice. Ja sam tad već bio reprezentativac, skoro sve stvari su se okretale oko mene, jer sam bio polivalentan i mogao sam da igram sve. Trener pre utakmice bi došao i pitao bi me: „Nikice da li možeš igrati desnog beka?“ Mogu nije problem, rekao bih. Sutradan za drugu utakmicu pitao bi me da li mogu da igram na levom beku. Bio sam timski igrač. A Mancea pamtim i po mojoj poslednjoj sezoni, dao je 7-8 gola nakon mojih centaršuteva. Sjajan igrač, sjajan gol-igrač. Igrač koji je želeo na terenu da pokaže ono što zna i žao mi je što nas je napustio prerano i što je premalo dao Partizanu i reprezentaciji.

Zbog čega ste odlučili da igrate mali fudbal i da se preselite na drugi kontinent, u SAD?

Ovo pitanje postavio mi je svako i dalje mi nije jasno zašto sam doneo tu odluku. U to vreme igralo smo dvomeč protiv KPR-a, tamo izgubili sa 6:2. Dao sam tamo gol, sećam se i da je Mance dao fenomenalan, drugi gol. Mislili smo da je sve završeno, ali napravila se takva neviđena atmosfera, euforija sa navijačima. S kim god smo pričali, oni bi rekli da mi možemo da idemo dalje. Namestila nam se ta utakmica, golovi su padali pravovremeno. 2:0 prvo poluvreme, 2:0 u drugom poluvremenu i prošli smo KPR. Nakon toga dolazi utakmica sa Zvezdom. U međuvremenu, došlo je par menadžera i pregovarao sam sa jednim belgijskim klubom da odem tamo. Ovde smo pričali u jednoj kafani i bilo je sve sređeno, i moja supruga mi kaže da odem tamo da se pregledam i da se vratim da igram derbi. Ipak, ovi iz Partizana su zapeli, to ne mogu da im zaboravim, zapeli su i nisu me pustili da odem tamo na preglede. Eto, zbog toga. Kad je stigla prva ponuda, a i moja žena je bila u Americi. malo zbog nje, a malo iz nekog mog inata otišao sam da igram mali fudbal. Ali, ja i mali fudbal ne idemo zajedno. Nemoj me pogrešno razumeti i mali fudbal igram dobro, međutim ne idemo zajedno. Ja sam čovek za veliki teren. To mi je najveća greška u životu.

Koja je razlika između „malog“ i ovog velikog fudbala?

Mali fudbal u Americi igra se u zatvorenom prostoru, igra se matinelama, To nije otvoreni prostor kao futsal. I lopta ne izlazi mnogo napolje. Igra se često. Ti možeš da izdržiš u tom tempu minut-dva. Sve zavisi od tvog trčanja. Vrše se leteće izmene kao na hokeju. Tako da moraš voditi računa i iz perspektive. Velika je razlika. Nema normalnog driblinga, imaš šut, odbija se, moraš da znaš da je jako odbiješ od matinele. To je velika stvar, nisam navikao na to, mislam da sam premalo dao malom fudbalu. Bilo je par utakmica na kojima sam bio igrač utakmice, međutim nisam ja tu mogao da pružim ni deo onoga kao u velikom fudbalu. Ja sam ipak čovek koji više trči, čovek koji ima fizičke predispozicije za veliki teren. Bog mi je dao brzinu i izdržljivost, a to ne možete iskoristiti na tom terenu. Tako da opet kažem, to mi je najveća greška.

Van fudbala, u kom gradu vam je bilo najlepše živeti tamo?

Prošetao sam Ameriku „uzduž i popreko“ što se kaže, stalno si u avionima. Od Zapadne obale ideš da igraš četiri utakmice na Istočnoj obali. Dosta vremena sam živeo u Las Vegasu, to je grad što ljudi kažu „iz snova“, trebalo bi ga posetiti. To je grad svetlosti, grad koji živi dvadeset i četiri sata. Sada kada bih otišao, verovatno ne bih ga prepoznao, jer ja kad sam bio tamo imao je sto hiljada stanovnika, a sada sigurno ima barem milion. Ne bh mogao da ga prepoznam. Živeo sam u Pitsburgu i živeo sam u Čikagu. To je grad „naših“ ljudi i upoznao dosta njiih tamo i bilo mi je najprijatnije, jer smo mogli da se družimo nakon utakmica. Ali, imao sam ipak sreću što sam se družio sa jednim čovekom koji je dugo bio u Americi i koji mi je rekao: „Nikice, što se manje družiš sa našima, brže ćeš naučiti jezik“. Hteo sam da se družim sa ljudima, nisam znao jezik dobro, međutim počeo sam pomalo da ga učim što mi je pomoglo kasnije kada sam bio u Saudijskoj Arabiji da se sporazumevam na engleskom. Jednostavno, svaki grad je lep za sebe, ali mora da razumeš sportiste. Oni ne idu da posete taj grad, već da igraju. Oni od aerodroma idu u hotel, iz hotela idu na utakmicu, sa utakmice se vraćaju u hotel. Sutradan putuješ u drugi grad. Inače, za Ameriku me veže i rođenje mog sina. On se rodio u Las Vegasu i otišao je da živi tamo.

Nedavno preminuo je Moca Vukotić, sigurno jedan od najvećih igrača Partizana svih vremena. Nažalost, niste mogli da ga prestignete po broju nastupa. Kakav je bio Vaš odnos?

On je bio moj idol, čovek koji je bio vezan za Beograd, za Partizan. On je otišao samo jednu godinu da igra za Bordo, ali nije mogao dugo da izdrži. Vukao ga je Beograd, vukao ga je Partizan i kada se vratio 1983. osvojili smo ovu titulu sa Milošem (Milutovnićem). Čovek koji je znao na terenu da nas motiviše, igrač sa velikim mogućnostima da uradi sve na terenu, igrač koji je znao da da gol, da napravi penal, koji je znao da nas pokrene kada nam ne ide, koji je znao da uđe u svlačionicu i da vikne kad je trebalo. I pre nego je otišao imali smo jedan intervju na SOS kanalu i povukao me jezik, rekao sam da je najbolji igrač i najbolji čovek u Partizanu za koga me vežu lepe uspomene. I da jednostavno takvog kapitena u Partizanu nema, jednostavno on je to za mene. Budući da je živeo u mojoj blizini, viđali smo se stalno. Potražio bi me često kod kuće. Trenirao sam mu i unuka. Imali smo dobar odnos i uvek sam imao poštovanje prema njemu, jer je to zaslužio. Vezala nas sudbina i kada sam hteo da odem u Švedsku, a on zamolio Zečevića da ostanem. Rekao je Zečeviću: „Zeko, ostavi mi Klinču, neka igra još polusezonu i neka ostane sa mnom, hteo bih da ostane sa mnom“. Toliko me je voleo. Hteo je da ostanem s njim jer je imao poverenje i voleo me je, ali Zečević nije dozvolio da ostanem i ja sam otišao iz Partizana. On je umetnička duša, crtao je. Potražio me kada je već bio bolestan i tu je bila njegova i supruga Bosa. Pili smo kafu i poklonio mi je sliku. I čuvam tu sliku. Za njega me vezuju velike uspomene.

Da li je istinita legendarna priča da su ga navijači molili da se vrati u Partizan?

Da, nakon one krize 1980. godine kada smo se borili za opstanak. Ne samo navijači, već i uprava. Bio je miljenik i navijača i nas. Jednostavno, izgubili smo bili idejnog vođu koji nas je vodio kako na utakmicama, tako i pre i nakon istih. On je bio stariji od nas, imao je više iskustva i jednostavno uspeo je za dve godine da nas sakupi i da nas sredi. Da napravi hemiju među nama i zajedno sa mnom, Žiletom, Vargom, Manceom, Smajom, od tima koji nije bio neki pretendent za prvo mesto napravio je pobednički tim, dao nam je pobednički mentalitet. Mi smo to prvenstvo osvojili zajedno s njim.

Kako je biti kapiten Partizana? Pogotovo kao naslednik Moce?

Kad je on otišao u Francusku, igrači su birali ko će biti kapiten i jednostavno, imao sam najveći staž i bio sam među starijima, a i niko drugi nije hteo da se prihvati te obaveze. Biti kapiten Partizana je velika čast, ali i odgovornost. Cela ekipa mora da stekne poverenje u tebe. Ne samo da budeš kapiten na terenu, već i van njega. Svojim ponašanjem, odnosom prema igri, prema igračima... Oni su tada odlučili da ja budem kapiten.

Da li ste osećali pritisak zbog trake koju ste nosili oko ruke u takvoj instituciji?

Sigurno da mi je bila čast i da je i odgovornost bila veća, ali samim saznanjem da imam poverenje mojih drugara na terenu, da slušaju ono što bih im rekao, da autoritet nisam stekao imenom i prezimenom, nego zalaganjem na terenu, a i samim odnosom i pristupom van terena, nisam osećao neki veliki pritisak. Ja na terenu nisam osećao pritisak. Vezan sam za ovu stvar na terenu i kada radim tu stvar, radim je profesionalno. Nekad su se mnogi krstili i govorili mi: „Da li češ ti nekad negde da staneš ili ne?“. Ja sam bio takav u Malešu, takav sam bio i ovde. Međutim, ovde su mi malo oduzeli kliker za fudbal, jednostavno bio sam vezan za zadatak, čuvao sam najbolje igrače. Oni su znali da kada ja čuvam Pižona, Sušića, Sliškovića, da taj igrač neće dati maksimum, a ti znaš da se sve okretalo oko „desetke“. Jednostavno, na taj način su me odvajali od ekipe i pričali mi da završim taj posao, a šta mogu da doprinesem za tim, da doprinesem. Međutim, znali su da sam ja bio spremniji od njih, fizički, po trčanju. Ja nekad sam ostavljao te igrače i išao i u napad i u odbranu.

Partizan je u društvu Barselone, Reala, Liverpula kada je u pitanju povratak u revanšu nakon velikog poraza.

Ta utakmica je uvrštena među sto najvećih utakmica na kojima se desio veliki preokret. Povratak od 6:2 je veliki uspeh. Tada su nam verni navijači bili najveća pomoć. Napravili su sjajnu atmosferu pre i posle utakmice. Znaš kakvi su navijači u Engleskoj, ali mi smo imali takvu atmosferu da smo igrali na krilima publike. Stid nas je bilo da im ne ispunimo želju i kad smo nakon 3:0 videli da možemo da damo i četvrti gol, znali smo da nam je bilo suđeno da napravimo preokret.

Rekli ste već da ste bili polivalentan igrač. Na kojoj poziciji ste najviše voleli da igrate?

Evo sad me pitaš, a ne znam, pravo da ti kažem. Jedan trener mi je pričao da sam ja najbolji levi bek u Jugoslaviji, drugi trener mi je pričao da sam dobar veznjak, neko bi mi rekao da sam mogao da igram u špicu. Sve je zavisilo od trenera. Nisam birao mesto, ali pamtim reči Miljana Miljanića kada je birao igrače za reprezentaciju: „Nikice, slušaj ti mene, izaberi svoju poziciju i nemoj više da se pomeraš sa tog mesta. Ne znam više na koju poziciji da te uvrstim u reprezentaciji“. Jednostavno, žrtvovao sam se za klub i klupske interese. Da mogu da igraju i ostali, jer oni su mogli da igraju samo na svojim pozicijama.

A šta ćete nam reći o našem zemljaku Milku Đurovskom?

Bili smo saigrači godinu dana. Milko je specifičan, nije kao njegov brat Boško. Imao je neki svoj život, a bio sam kapiten tada. Gajili smo obostrano poštovanje, ali nismo se družili. Više sam se družio sa Boškom i bliži sam s njim, jer smo slični kao igrači. I on je bio polivalentan. Igrač koji je sve zaslužio na terenu. Ne kažem da i Milko nije, ali on je bio talentiraniji, bio je vrhunski golgeter. Igrač koji je znao da reši meč, a Boško i ja smo bili drugačiji igrači. Motivisani smo bili na svakoj utakmici, a Milko nije. Nekad kad mu se nije igralo, nije hteo da igra. Živeo je malo više boemski i žao mi je što nije uspeo da postigne ono što je mogao. Ono što mu je Bog dao.

Čini se da bi ste imali veći broj utakmica u dresu Partizana da niste bile u vojsci, u Americi?

Sigurno da bih imao dosta više utakmica. Mada mislim da ne bi mi dozvolili da budem prvi, valjda me razumeš zašto.

Kod navijača vlada mišljenje da legende i bivši igrači Partizana ne bi mogli da vode klub sami. Šta mislite Vi, da li uz pomoć nekih uspešnih biznismena Partizan može da bude uspešniji?

Sportski sektor ne vidim zašto ne bi mogli da vode. Imaš sposobne ljude koji su dobri menadžeri, koji znaju svoj posao. Taj deo bismo mi sigurno mogli nositi. Ovaj drugi deo, finansije i marketing, trebalo bi da rade sposobni i u tom segmentu stručni ljudi. Da odvojimo sportski od ovog drugog dela, ali ovde svi žele da se mešaju, da budu glavni u svemu. Nažalost, to je uvek bilo tako i krile su se neke stvari. Fudbal mora da bude očišćen od tih stvari, ako želimo da bude opet na dobrom putu. Treba da se rasčisti i sa menadžerima, uzimaju nekad više novca od samih igrača, tako da su igrači potrošna roba. Kao robovi i gladijatori u Areni, bore se i igraju, a ne znaju zašto. Hteo bih da se napravi neki rez, da se zna šta pripada igraču, šta klubu, šta menadžeru. Mislim da je to pošteno.

Fudbalsku karijeru ste završili kada je Makedonija već izlazila na svetsku scenu, tačnije kada je država postala nezavisna. Da li Vam je žao što niste nastupali nijednom za našu zemlju?

Žao mi je, žao mi je, žao mi je. Imao sam veliku želju da se predstavim i našima dole, oni u Berovu me naravno znaju, kada sam igrao dolazilo je po hiljadu ljudi da me gledaju, dolazili su i sa strane. Bio sam potenciran kao talentovani klinac koji posle škole može da ide dalje. Imao sam želju da igram malo i sa Boškom i sa Milkom Đurovskim, Stojanovskim, Pančevim, Najdoskim, Kanatlarovskim... Znali smo se dobro i eto ostala mi je ta želja i da po toj nacionalnoj osnovi igram. Imao sam želju da igram za Makedoniju. Ranije je postojalo takmičenje između republika za vreme SFRJ. Između Makedonije i Srbije. Tu je nastao kuršlus kod mene, zvao me Miljanić, mi idemo da igramo u Skoplju protiv Makedonije, a ja sam hteo da igram za Makedoniju. Rekao mi je: „Nikice molim te,, ti ćeš igrati za Srbiju jer igraš u Partizanu“. Ta želja mi ni tada nije ispunjena, a i tada sam mogao da igram za tu republičku reprezentaciju Makedonije. To je bila prijateljska utakmica, eto i to mi je ostalo u pamćenju. Imao sam želju, ali karijera mi se završila i nisam imao mogućnost da nosim naš dres.

Makedonija je prošle godine konačno debitovala na nekom velikom takmičenju, Evropskom prvenstvu. Da li su mogli da urade više od ispadanja u grupnoj fazi, iako je sam plasman veliki uspeh?

Velik uspeh. Selektor Angelovski sjajno je vodio reprezentaciju. Bolju reprezentaciju Makedonija od ove nikada nije imala. Ne po imenima, već igrom i po timskom duhu. Kao tim delovali su izvanredno. Samo iskustvo je uradilo svoje. Otišli su tamo, borili su se koliko su mogli, Pandev je bio na izdisaju, ali dao je svoj maksimum. Alal mu vera. Čestitam mu na celoj karijeri koju je izgradio. Mada, mi smo trebali da ga dovedemo u Partizan. Veliki je Partizanovac i pokojni Blagoj (Istatov) je želeo da ga dovede u Beograd. Sa Stojkovim je tada trebalo da dođe. Međutim on je otišao u Italiju i napravio sjajnu karijeru. Čestitam. Ova reprezentacija ima sjajne igrače: Bardi, Alioski, Elmas, Trajkovski, Nestorovski... Želim da se kvalifikujemo i na Svetsko prvenstvo. Možemo, uopšte ne trebaju da se plaše Italijana. Mislim da postoji potencijal i da Makedonija ima mogućnost da ide dalje.

Eventualni protivnici u finalu bili bi Portugalci...

Mi smo ravni srpskoj reprezentaciji. Dobro ukomponovana reprezentacija, novi selektor Blagoja Milevski poznaje sve igrače i trenirao ih je u mladoj reprezentaciji, vodio ih je i na Evropskom prvenstvu za mlade 2017. Mislim da ih vodi dobro, a svaka čast i momcima albanskog porekla, oni se bore za reprezentaciju. Oni shvataju Makedoniju kao svoju zemlju. Uklopili su se. Shvataju da imaju mesto u našoj zemlji i u reprezentaciji i poštovani su od strane Makedonaca. Daju ton reprezentaciji. Čestitam im i želim da idemo na Svetsko prvenstvo. Biće mi drago da ih gledam u Kataru.

Ko je najbolji makedonski fudbaler svih vremena, Pandev ili Pančev?

Da ti kažem jednu stvar, oni su različit tip igrača. Kada pogledamo njihovu klupsku karijeru, ovde u Jugoslaviji, Darko. Ako gledamo ono šta je Darko osvojio i ono što je Pandev odigrao u inostranstvu, oni su tu negde. Ne bih hteo da se opredeljujem. Međutim, mislim da je glupo da se tako bira ko je najbolji igrač. Po meni, najkompletniji makedonski igrač bio je Toni Savevski. On me je oduševio, igrao sam protiv njega i on je trebao da dođe u Partizan, pitali su me za njega iz kluba. Ja sam im sugerisao da ga dovedu odmah kada su mogli, ali nije ispalo kako je trebalo. A i on je trebao da pojača Partizan. Da ne spominjem Ringova, imamo brdo igrača koji zaslužuju da budu u top 10, 20 svih vremena. Imamo igrače koji su bili kapiteni Partizana i Zvezde. Da ne spominjem Najdoskog, Kanatlarovskog i celu tu generaciju koja je osvajala Kup evropskih šampiona. Darko je bio Zlatna kopačka Evrope, ali ne znam zašto nije uspeo u inostranstvu. U Interu su igrali drugačiji fudbal, on nije bio loš kao dodavač i kao igrač koji je kreirao šanse. Dobro su ga uklopili u zvezdinom timu i on je doneo tu titulu.

Vaš drugi i poslednji inostrani anghažman bio je u Švedskoj. Kakav je bio fudbal i život tada tamo?

U Švedskoj se drugačije živelo i fudbal je bio drugačiji. Oni su preopterećeni Englezima i smatraju da trebaju da igraju „dugim“ loptama. Oni su kopirali tačno Engleze, preskakali su igru i nama veznjacima jedino je preostalo da se borimo za „drugu“ loptu. Mi smo morali da se izborimo za nju da bi nešto kreirali. Tada sam bio „u godinama“, a Šveđani poznati su kao igrači koji su fenomenalno fizički pripremljeni. Ti možeš da izdriblaš, da pređeš igrača dva puta, ali njegova okupacija je da ti oduzme loptu. Oni tako gledaju profesionalni fudbal. Mi smo ovde sve drugačije gledali, da pređeš igrača, da driblaš, da proturiš između nogu, da imaš dobar centaršut. A oni su bili sjajni radnici, shvatali su fudbal kao posao. Danas izgubiš i ništa, zaboravlja se sve, idemo dalje, sutra, prekosutra. Idemo od utakmice do utakmice. Tako su razumeli fudbal. Ja sam im pričao „Pa kako, izgubili smo danas, ovo ono“, a oni mi pričaju „Nikice, postoji i sutra, postoji i druga utakmica“. Kod njih sam naučio da se borim i da brzo zaboravim. Izgubio ili dobio utakmicu, isto kao da se ništo desilo. Prolazi se preko toga, naprave analizu i to je to. Idemo na sledeći meč. Oni drugačije žive. Možeš se družiti sa trenerom, da jedeš, da piješ, ali na terenu te on ne poznaje. Šta on kaže, tako se mora raditi. Oni su hladan narod koji ti može sve reći kada se malo „opusti“ kroz dobra druženja, ali teško se oni druže. Više su vezani za porodicu. Nisu toliko druželjubivi, ali kada je u pitanju fudbal oni ga shvataju kao posao. Pravi profesionalci.

Karijeru ste završili u AIK Bačka Topola koji je kasnije promenio ime u TSC Bačka Topola. Danas imaju ambiciozan projekat i čini se da idu ka ostvarenju zacrtanih ciljeva?

Nakon povratka iz Švedske hteo sam još malo da igram fudbal. Verovao sam da mogu još uvek. Nisam imao neke veće ambicije, tražili su me neki klubovi, a preko jednog mog prijatelja dobio sam molbu da pomognem AIK-u, jer je bio u nekoj krizi. Da se izvuku iz iste i da ga ostavimo u ligi u kojoj se tada takmičio. Uspeli smo u toj nameri. Sa nama je bio i Zlatko Krmpotić, a trener nam je bio Dragoljub Bekvalac. Igrali smo egal sa svim timovima, OFK-u smo dobili, mojim i Krmpotićevim iskustvom smo se izvukli. Nakon toga, AIK Bačka Topola je bila jaka firma i oni su držali klub. A sada tamo vlada mađarska manjina i Orban je ušao preko privatnog kapitala. Napravili su sjajan stadion, dosta fudbalska atmosfera, akademiju i imaju dugoročne planove. Verujem da se TSC razvija u tom smeru i da mogu pomrse račune Partizanu i Zvezdi. Dosta su organizovaniji, nemaju dugove i razmišljaju dugoručno.

Iskreno, volim klubove koji razvijaju mlade igrače. Lani je Metalac bio odličan kao i trener Lazetić, na kraju je upravo TSC doveo je njega na trenersku poziciju.

Da, Metalac poznat je kao tim koji preko Partizana i Zvezde dovodi igrače kojima treba iskustvo. Tamo je bilo 3-4 klinaca kojima sam bio trener dok su bili omladinci. Oni su bili nosioci igre. To su Đurić, Jokić. Ne znam da li su još uvek tamo.

Sa kojim bivšim saigračima ste i dan danas u dobrim odnosima?

Moj odnos sa svima je izuzetno korektan. Nisam se svađao ni sa kim, svakoga sam poštovao. Kako su oni mene poštovali, tako sam i ja njih. Možda i više. Imam 2-3 druga sa kojima sam ostao u dobrim odnosima. To su pre svih Zvonko Živković i Zvonko Varga. Družimo se i dan danas. Tu su i Slobodan Rojević, Miodrag Radović, ponekad dođu i Miloš Đelmaš i Nebojša Vučićević. Igrao sam utakmice i za veterane Partizana. Tu dolazi i Dragi Kaličanin. Imamo sjajno druženje, koliko nam to vreme omogućava. Sa Žiletom i Vargom je ostalo i kao neka perspektiva da se družimo i u budućnost, a i živimo blizu. Žile obožava berovski sir, tako da se družimo i po toj liniji.

Dva puta ste bili trener u omladinskoj školi Partizana. Koji su razlozi napuštanja kluba u oba navrata?

Nikada nisam bio ispred kluba i uvek sam bio za dogovor. Nikad nisam tražio da mi daju šansu da budem bar pomoćni trener u seniorskom pogonu. Imam dosta igrača koje sam trenirao i koji su igrali u Evropi, igrali su u našoj ligi. Nikad nisam stavio svoj ego ispred Partizana, uvek sam mislio da svojim radom i trudom i kao igrač i kao trener zaslužujem da budem prvi trener. Zašto nisam? To je druga stvar. U partizanovoj školi postojala je rotacija. Kako preuzmeš generaciju i izvedeš je do omladinaca, posle toga opet se vraćaš u niže kategorije. Skoro svi stariji treneri otišli su u seniorske timove, ali mene nisu stavili na tu poziciji. Zašto? I ja se pitam. Nek mi odgovore, zašto? Zato što sam stvorio generaciju, osvojio sam prvenstvo Jugoslavije sa kadetima bez ijednog poraza. Tačnije, kad je postojala država Srbija i Crna Gora. Iz te generacije izašlo je 5-6 igrača. Grubješić, Radović, Tubić, Babović, Lola Smiljanić... Jednostavno, nisu mi dali dozvolu da idem „gore“. Moji igrači su išli, svi su išli „gore“. Zašto? Zato što nisam navalentan, nisam čovek koji želi „leba preko pogače“. Mislio sam da ću uspeti kao što sam uspeo i kao igrač, ali nažalost stvari ne idu tako. Mnogo stvari moraš raditi da bi bio prvi trener Partizana. Verovatno se u nekim stvarima nisam uključivao, znali su da sa mnom ne mogu da se igraju i ne mogu da mi naređuju ko da igra, ko da ne igra. Bio sam normalan i kao trener omladinaca nikad me nisu mogli kupiti, mogao je samo igrač znanjem i talentom da me kupi. Nikad me ni roditelj nije mogao kupiti. Možda je to i neki moj minus. Kao što kažu, dobro sada je zlo, sada se više poštuju pametniji na jedan drugačiji način. Kažu „dobar i lud su braća“. Ja ipak ne mislim tako i ne mogu se menjati.

Radili ste i mimo kluba sa nekim igračima.

Radio sam sa mnogim klincima koji igraju u inostransvu. Radio sam sa Nastasićem, Lazarom Markovićem, Lukom Stojanovićem. Blekija Milenkovića sam između ostalih ostavio u Teleoptiku da bi zatim otišao nivo iznad. U toj generaciji direktor mi je bio Nedeljko Kostić i rekao mi je, jer toj generaciji nije išlo dobro i jer su se posvađali sa trenerom Zvonkom Popovićem, da ja vodim te momke. Imali su šest poraza u nizu. Praktično sve utakmice su izgubili. Došao sam ja i te jeseni smo bili prvaci. Svi su bili u čudu. Klinci su krenuli da igraju, radili smo kako treba. Iz te generacije izašao je Milenković. Rasturili su mi tim i uzeli su mi igrače za Teleoptik. Svi ovi igrači igraju po evropskim ligama. Moja zasluga, a i zasluga tih klinaca je to što su verovali u ono šta rade.

A koje igrače koje ste trenirali su u dobrim odnosima sa Vama i danas?

Trenirao sam Jovetića, Aleksandra Mitrovića, Marušića. Da ti kažem nešto iskreno, kada im trebaš svi su oko tebe, kada im ne trebaš kao da ne postojiš. Sada kada ne radim sa klincima, ne trebaš im. Znaju da mogu da pomognem klincima, ali niko mi se nije javio. Toliko generacija sam izveo i ne zameram nikome, ali niko da se seti i da me zatraži i pita me: „Čika Nikice, kako ste?“. Možda nas je malo i ova pandemija odvojila. Nemam neke kontakte i veze sa njima.

A koji su Vam bili najdraži igrači koji ste trenirali?

Ne mogu da izdvajam, iskreno. Želim da kažem da se igrači ne prave, mi treneri ne pravimo igrače, mi ih usmeravamo. Oni ako imaju svoju glavu i talenat, mi razvijamo taj talenat i oni idu dalje. Međutim, deca se menjaju u pubertetu i tu se najviše gube igrači. Tu i treneri najviše greše jer ih puštaju niz vodu. Zamisli ti da sa nekim klincem radiš tri godine i dođe pubertet, on ne može razumeti da u tom pubertetu gubi svoja svojstva i treba ponovo da radiš s njim ono što si radio. I tu ja ne zameram mladima. Jednostavno to ne shvataju. Ti moraš da osećaš igrače i da osećaš decu. Treba da shvatiš to i da preneseš deci znanje koje imaš.

Bili ste selektor kadetske reprezentacije Jugoslavije. Koji su poznati igrači imali čast da im budete tada selektor?

To su bile zvezde fudbala koje su igrali u našoj ligi, u ovoj jugoslovenskoj skraćenoj ligi sa 12 klubova. To su bili Nikola Grubješić, Marko Perović, Dejan Milovanović, Milan Purović, Vladiimir Stojković, Nikola Drinčić, Danko Lazović. Drinčića sam ukrao Zvezdi. Bio je vrhunski fudbaler, doneo nam je titulu. Pomogao sam Milovanoviću, Peroviću kada sam radio u reprezentaciji kao pomoćni trener Vujačiću, koji više nije među živima. Osvojili smo četvrto mesto na EP-u 2004. Ja sam ih selektovao, a nisu me stavili da budem selektor, već da budem iza, onaj koji vuče konce. Imao sam i dosta problema sa ljudima iz mog Partizana, Zvezde, Rada...

U Saudijskoj Arabiji bili ste mnogo pre nego su u tamošnji fudbal ušli „petro dolari“ i ove cifre danas koje su verovatno prevelike i za evropski fudbal.

U arapskim zemljama vole fudbal, dosta ulažu u njega. Dosta menjaju trenere, žele da uče. To je pozitivno kod njih. Dovešće trenera iz Srbije ili Makedonije, nakon toga, godinu dana kasnije dovode nekog Francuza, pa nakon njega Engleza, Protugala, Španca. Dosta uče, samo nisu marljvi u smislu da žele da treniraju, njihove igrače moraš da teraš da rade. Fanatici su i veruju. Kada trening traje, ako je vreme za molitvu - prekida se sve. I čekaš ih dok ne završi molitva. To im je prevashodno i to im ne smeš im uskratiti. Sada su malo otvoreniji, bili su tada dosta konzervativniji.

Sa kojim trenerom Vam je bilo najbolje za saradnju?

Najbolje za saradnju bilo je sa Bićem Mladinićem. Poštovao sam ga, voleo ga i težio sam ka tome da od njega mnogo naučim. Svaki trener mi je dao nešto. Sve ono što su mi treneri davali, primenjivao sam i kod sebe kada sam postao trener, znao sam zašto su ti treneri to i to radili. Dosta dobro sam upoznao Pavla Opavskog koji je radio fizičku pripremu. Ljudsko telo je znao do poslednjeg nerva. I još jedan trener mi je ostao u pamćenju, a volim sve trenere, da ne dođe do zabune, a to je Fahrudin Jusufi. On je doneo neku novinu kod nas, doneo je nemački mentalitet i imali smo sjajan tim kod njega. Zašto nismo uspeli? To je zbog uprave. Opet su počeli da vode neke svoje politike, a njemu to se nije dopadalo i „namestili“ su ga maltene igrači.

Da li mislite da je Partizan Ivicom Osimom je mogao da napravi velike uspehe u evropskim okvirima da se nije desilo ono što se desilo?

Sigurno, tu su bili Mijatović, Ćirić, Milošević, Nađ...To je bila jako talentovana generacija. Što se tiče Osima: Izvanredan trener, oseća igru, vadi sekvence iz igre i radi to na treninzima. Uvek je radio sa loptom i čovek je koji je voleo igru. Znao je da napravi igru, svaki trener nije znao da stvori igru. Možda zna da trenira igrače, ali ne zna da stvori igru. Trener ne treba da bude samo trener, nego da stvori nešto, da bude prepoznatljiv po tome. Ona dva trenera koje sam spomenuo, spomenuo sam jer su bili preopzntaljivi po sjajnoj igri. Samo jedan slučaj: Igraju Zvezda i Dinamo, tu utakmicu je gledalo 40 000 gledalaca. Partizan je igrao sa Čelikom. Prvi su igrali u tri, drugi u pet. Na početku imali smo 25 000 gledalaca, kod Mladinića prosek je bio 27-28 000. Nakon utakmice Zvezde njihovi navijači su dolazili da nas gledaju. U to vreme 45 000 gledalaca je došlo protiv Čelika. Ljudi vole pravi fudbal, žele zalaganje na terenu, žele pravu igru i zato kažem, ne zna svaki trener da napravi igru.

Jedanaest ominjenih igrača sa kojima ste igrali i trenirali ste ih?

Teško mi je da nabrojim, jer imam dosta igrača i iz drugih klubova. Iz Dinama, Hajduka, Zvezde, Veleža. Tu su Jerković, Zajec, Slišković, Pižon. Da ne spominjem Mocu Vukotića, Piksija, Darka Pančeva. Od ovih koje sam trenirao Mitrović, Jovetić, Milenković, Nastasić, Mire Radović.