Krv, znoj, srce – to je fudbalska sekcija Partizana u ovoj sezoni. Baš sve ono šta svaki navijač crno – belih traži, ova generacija Partizanovih fudbalera isporučuje. 

Ova ekipa ne igra možda toliko „lepo za oko“ kao što je to bio slučaj u mandatu Sava Miloševića, ali pusti đavola, preskočiću dalje poređenje Stanojevićevog i Miloševićevog Partizana. Opštepoznato je da mi Grobari obožavamo podele. 

Elem, trenutni sastav našeg tima ne čine pojedinci koji igraju za sebe, već igrači ujednačenih fudbalskih kvaliteta + Natho, Zdjelar i Rikardo koji zajedno čine savršeno homogenu EKIPU. Koliko god da su neki od nas na početku drugog Stanojevog mandata bili skeptični, on nas je sve demantovao time. Naš šef struke možda nije rečit, ali ekipa pod njegovom palicom govori sama za sebe. Rezultati su tu. U domaćoj ping-pong ligi rutinski rešavamo bunkere livadara, dok u Evropi pokazujemo određenu zrelost i disciplinu ove ekipe. Ova sezona je počela bez ikakve euforije, letnji transferi prošli su u znaku povratnika i čuvene „Partizanove dece“ koja OSEĆAJU klub, baš kako kaže Stanoje. Nama sve to možda deluje prilično neatraktivno, te njegove fraze zvuče patetično i pretvorile su se u kliše, ALI ispostavlja se da baš takva kombinacija čini onu dobitnu. Prošli smo nikad teže i duže kvalifikacije, bili su tu protivnici poput zaista jakog i preozbiljnog Sočija, te portugalska Santa Klara. U grupnoj fazi potcenjenog, da ne kažem CIPIRIPI takmičenja, tj. Lige Konferencija - Partizan je uspeo da pokaže zube belgijskom Gentu i porazi kiparski Anortozis na gostujućem terenu. Sve to predstavlja iskorak. Mi nikada pre nismo uspeli da porazimo neki kiparski klub na Kipru, te zamalo da odnesemo pobedu u Gentu uprkos desetkovanoj ekipi. 

Kao drugoplasirani obezbedili smo evropsko proleće, a žreb nam je dodelio češkog velikana – Spartu. Nakon toga došlo je vreme za zimsku pauzu na koju smo otišli kao jesenji prvaci Srbije. Pauza sa prilično neočekivanih +5 u odnosu na komšinicu! Uprkos tome u „najtvrđem jezgru“ navijača Partizana preovladava prilično neobična mirnoća, koja je poprimala čak i obrise neobjašnjive melanholije. Zimski prelazni rok je bio nikad dosadniji. Ponovo su pojačanja činili povratnici, tj. Fejsa i Jevtović. Kako se dvomeč sa praškom približavao, sveznalice na društvenim mrežama su najavljivale raspad naše ekipe. Nego,možda su samo to bila mišljenja zluradih, rEalNiH, kvazi Grobara. Na svu sreću to se nije negativno odrazilo na naš tim, zahvaljujući našem treneru koji se postavio poput pravog gromobrana, što je možda i dobra strana njegovih „attention whore“ karakteristika. Spartu smo porazili u oba meča i time obezbedili osminu finala i zakazali dvomeč sa još jednim velikanom – holandskim Fejnordom.

No da se vratim na domaću ping-pong ligu, koja je prioritet. Sam Stanojević je sam to više puta istakao. Mi moramo da pre svega idemo po titulu, kojoj je vreme da se vrati u Humsku 1. Cigani u domaćem prvenstvu nemaju mogućnost krađe kakvu su imali do sada, tu je sada VAR, doduše i to su uspeli da pokvare... Nedelja i Večiti derbi se bliže. Sa pet bodova prednosti idemo na utakmicu sezone koja će biti odigrana na stadionu koji se nalazi u najdubljoj tački Srbije. Idemo na utakmicu koja znači život ili smrt. Bolja prilika nam se neće osmehnuti od ove, ukoliko je sada ne iskoristimo ne znam kada ćemo je sledeći put imati. Prekoputaši će još više i pokvarenije da kradu u narednim sezonama, koje kako znamo donose direktan plasman u LŠ. 

Dakle, vreme je za konačan obračun u kome moramo pobediti. Iako možda deluje da je i nerešen ishod dovoljan – ne, nije! Ne smemo im dati prostora za zatvaranje i krađu.  No, siguran sam da Stanoje i igrači pobedu žele više i od nas samih, a i odlično znaju sa kim imaju posla. Ciganka je ovlažila, zato sve u nju Partizane!