​„Tog dana“, pričao mi je nekoliko puta moj otac, „dogovorili smo se da pobegnemo iz škole, da uskočimo u voz i da idemo za Beograd, da gledamo Partizan i Spartu. Bilo je to putovanje onim vagonima koje je pristojan svet tada zvao konjskim. Ne sećam se da je iko od nas do Beograda platio kartu. Možda grešim“.

​Bila je to ona čuvena utakmica četvrfinala Kupa evropskih šampiona u sezoni 1965/1966. Rekord stadiona. 60.000 navijača! Uprkos porazu u Pragu i to ubedljivom porazu – 4:1 – na tadašnji Stadion (tadašnje) JNA slila se masa sveta uverena da Partizan pod vođstvom potonjeg doktora fudbala Abdulaha Gegića može da eliminiše šampiona Čehoslovačke.

​Gostovao je u glavnom gradu bivše Jugoslavije najbolji tim zemlje koja je i dalje bila zvanični viceprvak sveta i koja je proživljavala jedno od najblistavijih doba svoje izuzetno bogate fudblaske prošlosti. Sve to se dešavalo samo dve i po godine pre nego što će sovjetski tenkovi nemilice orati ulice Praga i drugih gradova zemlje Čeha i Slovaka.

​„Bio je neki ubojiti napadač Sparte Kvašnjak, taj je izašao prvi, a zatim i ostali. Pre početka utakmice bacali su navijačima bukete cveća“, pričao mi je dalje otac.

​Verovatno ostatak priče o jedinom do sada zvaničnom dvoboju „crno-belih“ i ekipe iz Praga znate svi. Partizan ih je razbio. Dobio ih je sa 5:0 i bez ikakve primedbe plasirao se među četiri najbolje ekipe na Starom kontinetnu. „Oni nisu znali di se nalaze“, mnogo godina kasnije pripovedao je sadašnji počasni predsednik FK Partizan Ivan Ćurković, koji je branio u Pragu dok je na Topčiderskom brdu veliki, najveći Milutin Šoškić ostao nesavladan. 

​Da, bilo je to vreme kada su navijači išli i na okršaje drugih klubova, pa je tako moj otac, inače, nikad naklonje našim bojama, par godina kasnije sa drugovima gledao Vojvodinu i Seltik u Novom Sadu.

​Ako se pak priča usredsredi na poslednjih 30 godina Partizanovog fudbalskog bitisanja u Evropi, odnosno na period koji pamtim „svojim očima“ i bez korišćenja raznih pomagala tipa prašnjive novine kojima sam uvek težio i uvek ih prstima milovao ili priča starih ljubitelja fudbala, onda baš i nemamo da se pohvalimo u okršajima sa češkim ekipama.

​Partizan je sa Česima u tom intervalu odmerio snage samo dva puta i u oba slučaja bivao je eliminisan morajući pritom rivalu da pruži ruku.

​Pre ravno 20 godina, ekipa Ljubiše Tumbakovića u njegovoj poslednjoj (polu)sezoni u Partizanu posle zaista epske eliminacije trofejnoj portugalskog Sportinga nakon produžetaka igrala je još jednom dodatnih 30 minuta, ali ovoga puta sa drugačijim ishodom. Poprište revanš susreta trećeg kola kvalifikacija za Kup UEFA bio je opet Prag, ali rival nije bio najpopularniji češki klub, Sparta, nego akademsko čedo, Slavija.

​Prethodno je Partizan u jednoj dosta dinamičnoj utakmici u Beogradu savlavao „crveno-bele“ iz Češke sa 3:1. Odmah treba reći da su gosti i u tom meču bili bolji, ali je Partizan svoje šanse iskoristio. Utakmica je ostala upamćena po tome što su sva četiri gola bila prelepa, naročito onaj tada veoma poletnog Danka Lazovića.

​Treba reći da se Slavija pokazala kao solidna ekipa sa nekoliko vrlo upečatljivih fudbalskih imena poput braće Došek, Skacela i, posebno, Jaroslava Plašila, za koga će u narednim godinama Evropa tek čuti.

​U drugom meču vodila se velika borba sa dosta uzbuđenja. Slavija je uspela najpre da meč odvede u produžetke da bi u nastavku nokautirala tadašnjeg prvaka Srbije i Crne Gore ostavivši ga bez plasmana u šesnaestinu finala Kupa UEFA, takmičenja koje je u međuvremenu preimenovano u Ligu Evrope.

​Baš u tom takmičenju u sezoni 2017/2018 Partizan je imao tu čast da ukrsti koplja sa tada veoma zanimljivom češkom ekipom – Viktorijom iz Plzenja. Ovaj tim iz grada piva bio je tih godina redovni učesnik ligaškog dela takmičenja u evropskim kupovima. Gajili su neki tipično istočni stil igre. Bez mnogo lepote, uz dosta snage i, ponajviše, taktičke discipline ekipa koju je selektirao Pavel Vrba umela je da igra takmičarski fudbal i bude najbolja upravo kada je to za nju bilo najpotrebnije.

​Nekako sam utakmicu u Beogradu, igranu baš u ovo vreme pre četiri godine toliko u glavi dobro pripremio da sam kao navijač predosetio i kada ćemo mi da povedemo i kada ćemo da kisknemo i primimo gol koji je, verovatno, presudio u tom dvomeču.

​Revanš u Plzenju i danas za mene, ali verovatno i za mnoge druge navijače Partizana, izaziva pravi rolerkoster emocija. S jedne strane, zimovali smo u Evropi što je svakako za ponos pošto nisu česte situacije u kojima je „parni valjak“ i u drugom delu sezone bio među klubovima koji su nastavljali takmičenja pod okriljem UEFA. S druge pak, strane poraz od 2:0 bio je rutinski, ali nije to bilo ono što bi nas tištalo.

​Igra tima Miroslava Đukića u tom susretu jednostavno nije ličila ni na šta. On jeste postavio strogo defanzivnu taktiku, ali najviše od svega mu se i danas zamera kukavički pristup utakmici. Igrači su izašli na travnati tepih u Plzenju kao da su ih poveli na gubilište. Umesto prilike da se aktivni rezultat pretvori u konačni trijumf nad protivnikom i da se, posle punih 13 godina napravi iskorak i prodre u još jedno kolo Lige Evrope, Partizan je odigrao tako da nijednom nije ugrozio plasman Čeha dalje.

​Viktoriju iz Plzenje predvodio je, kao što rekosmo malo ranije, iskusni strateg Vrba. On će ponovo komandovati igračima koji će se na terenu rvati sa Partizanovim fudbalerima. Prilika je da „crno-beli“ još jednom pokušaju da obraduju navijače kojima svaki evropski uspeh zlata vredi.

​Bilo bi lepo da beogradski klub napusti „zlatni Prag“ ako ne sa zlatnim ulovom, a onda sa šansom da na Topčiderskom brdu, u revanšu Sparta još jednom bude torpedovana, kao pre nešto više od pola veka.