Golom veteran Niklasa Ekberga sa penala u poslednjoj sekundi više nego dramatične finalne utakmice rukometna reprezentacija Švedske osvojila je zlatnu medalju na upravo završenom EP-u u Mađarskoj i Slovačkoj.

Bio je to dostojan kraj izuzetno zanimljivog i dosta izjednačenog šampionata koji nisu obojili ni Šveđani ni finalisti Španci, ni “bronzani” Danci nego opaki virus korona. Još pre početka kontintalne smotre rukometa vladala je neizvosnot da li će se ona uopšte održati. Posebno su kontroverzne informacije stizale iz Slovačke, u kojoj se Vlada borila sa narastajućem brojem zaraženih pa se razmatrala i mogućnost odustajanja od organizacije šampionata.

Na kraju je, ipak, sve proteklo u planiranim okvirima mada je EHF promenio protokole kako bi se adaptirao nemilosrdnom takmičarskom ritmu u kome gotovo da i nema pause. Iz komercijalnih razloga i ovo EP je prosto moralo da se odigra bez obzira što novi virusni talas u žestokom letu kosi Evropu. Period karantina pozitivnih na virus specijalno za ovu priliku smanjen ja sa 14 na pet dana što je dalo izvesnu mogućnost selektorima da malo više kombinuju u okviru rotacije.

Nije korona udarila na svaku ekipu podjednako. Utisak je da su najteže prošli Nemci. “Panceri” nisu pronašli pancir za virus pa je čak 15 igrača i članova stručnog štaba tokom EP-a otpalo. Nije mnogo bolje bilo ni među Crnogorcima koji su poseban problem imali na poziciji – fizioterapeuta – pošto su obojica još pre dolaska u Debrecin bila pozitivna na testovima.

Za razliku od većine selekcija izgleda da je državni tim Norveška bio disciplinovan u brizi za zdravlje svakog pojedinca pa se tako niko do “vikinga” nije našao na listi zaraženih. No, ni to nije pomoglo izabranicima selektora Norveške Kristijana Bergea da se dočepaju borbi za odličja.

Istina, Norvežani su imali istorijsku priliku da još u grupi eliminišu susede i buduće evropske vladare Šveđane, ali nisu imali snage da u meču poslednjeg kola razigravanja zadaju završni udarac. Vodili su Norvežani, ali nisu izdržali ubitačni ritam koji su sami nametnuli. “Tri krune” su prošle dalje i u brišućem letu donele naciji novu radost okrenuvši novu stranicu trofejne istorije.

Na rubu eliminacije pred poslednje kolo bili su i olimpijski šampioni Francuzi, ali oni su u poslednjim minutima susreta sa Danskom anulirali prednost rivala i ostvarili trijumf iako im je tu i bod bio dovoljan. Tom pobedom izbili su na prvo mesto, ali i ražalostili veoma dobre Islanđane.

Upravo je iz selekcije “ribara” odmah bačena sumnja na regularnost krajnjeg ishoda pomenutog meča pošto su Danci optuženi da su omogućili “galskim petlovima” da pobegnu iz krčećeg lonca i spasu se eliminacije. Danskim reprezentativcima stizale su i anonimne pretnje za život sa Islanda, a policija ove ostrvske države saopštila je da će se obračunati sa prestupnicima.

U toj tzv.”glavnoj fazi” nisu zastali samo Islanđani nego i Hrvati, Rusi, Poljaci i Nemci. Svi su oni imali trenutke blistavosti, ali im je nedostajao kontinuitet. Rusi će pamtiti gol Sergeja Marka Kosorotova sa pola terena, Hrvati ubitačne projektila Ivana Martinovića, Poljaci da su se do kraja borili sa prejakim Špancima, a Nemci da su bili prvi u grupi preliminarnog dela takmičenja. Ipak, niko od njih objektivno ovoga puta nije zavredeo da se nađe na postoju namenjenom pobednicima.

Bez obzira na veliku ujednačenost utisak je da su se zaista najbolje reprezentacije našle među četiri tima koja su raspodeljivala medalje. Francuzi su se našli u veoma složenom trenutku s obzirom da posle osvajanja Olimpa u Tokiju pre nepunih šest meseci najavljuju tim za novi ciklus i Igre 2024.godine u Parizu.

Selektor Gijom Žil, nekada i sam trofejni reprezentativac pod zastavom u tri boje, tokom turnira nije sve vreme mogao biti uz svoj tim pošto je i na njega napala korona. Imao je problem i sa igračkim kadrom. Mnogi zbog povreda i korone nisu mogli da mu se odazovu. Nedim Remili je izboden u Parizu prilikom dočeka Nove godine pa nije mogao da se pridruži drugovima najpre u Segedinu, a zatim u Budimpešti.

Francuzi su igrali po sistemu “toplo-hladno”, ali sun a kraju, ipak, imali mnogo više dobrih nego loših stvari u igri. Dika Mem se razigrao tek na kraju turnira, Valentin Port čak ni tada. Nikola Karabatić, rukometni mađioničar, zašao je u ozbiljne godine pa se tako na aktuelnom EP-u više šlepao uz bolje i poletnije reprezentativne drugove uz poneki virtuozni potez nego što je dao pravi doprinos.

Golman Vinsen Žerar podsetio je rukometnu publiku na pravu vrednost tek u finišu takmičenja, mada ga mnogi u domovini krive da je glavni krivac za eliminaciju od selekcije Švedske u polufinalu. Za razliku od proverenih igrača koji su ovog puta umeli da zakažu, nova imena u državnom timu Francuske poput Emerika Mima ili desnog krila Janika Lema pokupili su simpatije objektivnih ljubitelja rukometa. Onoliko koliko mu je korona dozvolila očarao je Kentin Mae, pa i iskusni pivotmen Ludovik Fabregas.

Na, kraju, sve što je tim Gijoma Žila pružio bilo je dovoljno samo za tzv.”drvenu medalju” i najmanje zahvalno, četvrto mesto. Nisu mnogo bolji bili ni Danci. NJima su rivali i pre starta šampionata dali ulogu glavnog favorite za titulu prvaka Evrope, ali su na kraju morali da se zadovolje samo najnižim mestom na podijumu.

Dansku je i ovog puta predvodio virtuoz, Mikel Hansen, ali njemu se nije dalo da pruži više pošto se u polufinalu protiv Španije povredio i ostao je van igre do kraja EP-a. U susretu za treće mesto povredio se i mladi bek Matijas Gitsel pa je teret koji je tada pao na preostale učenike selektora Nikolaja Jakobsena bio još veći.

“Dinamitaše” je do bronze, pre svih, doveo fenomenalni šuter raznovrsnog repertoara Jakob Holm, kome je podrška došla od pravog otkrovenja ovog EP-a, bekovskog kolege Niklasa Vesta Kirkelokea. NJima uz rame bio je nenadmašni golman Niklas Landin Jakobsen, ali mora se reći da je on konstanta. U plejadi vrhunskih savremenika između stativa možda zvezda danskog čuvara mreže sija najjače i to već dugo traje.

Španija je jurišala na treće uzastopno evropsko zlato. Izabranici verovatno najbolje trenera na svetu u ovom momentu, prekaljenog Đordija Rivere jurišali su na treću uzastopnu evropsku krunu. Pritom je niz nepobedivosti “crvene furije” na kontinentalnom takmičenju bio zaista zastrašujući.

Uprkos klecanju u grupnoj fazi, gde su i protiv podmlađene Poljske i u okršaju sa Rusijom Velimira Petkovića, Španci su završili oba grupna nastupa na prvom mestu i bez poraza. Pobedili su čak i šampionsku Švedsku u prvoj fazi, ali se još jednom pokazalo da staro, nepisano pravilo prema kome je veoma teško istog protivnika na istom takmičenju pobediti dva puta nije izjanđala fraza nego duboka istina u gotovo svakom ekipnom sportu.

Imao je Rivera problema u sklapanju mozaika pošto su oba brata Dušebajeva morala da mu otkažu, a završetkom minulog olimpijskog ciklusa povukao se iz reprezentacije i Viktor Tomas. Ipak, Španija je rukometni gigant, nepresušni rudnik talenata pa je i, najpre, Bratislavu, a zatim i u Budimpeštu poslala izuzetno kompetitivnu ekipu spremnu da do kraja odigra sa svima.

Pobednički mentalitet i prepoznatljiv rukomet selektora Rivere učinili su da se dosta rupi zakrpi, a u borbi za najsjajniju medalju odlučivale su nijanse. Verovatno će iz Španije biti odapete “otrovne strelice” prema sudijskom paru iz Nemačke koji je sudio veliko finale pred čak 20.000 gledalaca. Nemci najpre nisu dosudili prekršaj u korist Riberine ekipe da bi u poslednjoj sekundi pokazali na sedam metara za njegovog velikog rivala i time faktički doveli “tri krune” do rukometnog krunisanja.

Bio je to udarac koji Makeda, Sarmijento, Figueras, Perez de Tomas, Gomez Abeljo, Tarafeta, Kaneljas, Kasado i ostali izvanredni momci nisu mogli da odbiju pa su pehar predali u završnici turnira nepobedivim Šveđanina.

A sama Švedska je posebna priča ne samo ovog prvenstva. Nekada selekcija koja je nametala rukometne trendove i bila uz Rusiju, pa i Francusku bila najdominantnija na samom kraju prošlog veka, dugo je lutala u novom milenijumu i bila daleko od samog rukometnog vrha. No, već nekoliko godina unazad ova skandinavska ekipa je blizu najvećeg uspeha koji je sada overen, uz pozlatu.

Šveđani su igrali ovaj šampionat kao u transu. Videlo se to i po licu i grimasama selektora Glena Sodberga, koji je po nacionalnosti Norvežanin, ali je u zanosu i egzaltaciji pevao švedsku himnu. Videlo se to i kada su padali tokom turnira. Izgubili su prilično lako od Španaca već u drugom meču. Bili su na rubu poraza od Norveške u meču gde se odlučivalo o proboju među četiri. Ali, umeli su Šveđani da se podignu oba puta i na taj način dokazali da su dostojni nošenja evropskog zlata u naredne dve godine.

Pravi dirigent švedske igre bio je Jim Gotfridson. Gotovo sve igrače tokom utakmica od značaja umeo je selektor Sodberg da zameni, ali Gotfridson je bio taj koji je morao da bude na terenu. Iako se na licu i po govoru tela videlo da najbolji Šveđanin malaksava tokom igre pošto su u pitanju ogromni izazovi i isrcpljenost, svojim ogromnim rukometnim znanjem on je uspeo da iznađe najbolja rešenja i kao pravi vođa izgara najviše.

Ali, nije Švedska Gotfridson. Pogrešio bi svaki stručnjak koji bi je sveo samo na njega. Tu je fantastičan golman Andreas Palicka, i sam sapleten od korone tokom šampionata, tu je i novi vrhunski levi bek Jonatan Karlsbogard, tu je i Hampus Vane, koji ume da bude malerozan kada se odlučuje, alit u je i pivotmen Oskar Bergendal o čijoj se igri već sada mogu napisati doktorske disertacije.

Ovaj veoma snažni i fizički dosta spreman kružni napadač ima zvaničnu potvrdu nadležnih da je najbolji defanzivac EP-a, a pritom je u velikom finalu uspeo da zabiberi Špancima zahvaljujući brojnim golovima od kojih su neki postignuti u momentima kada su i poslovično neprobojni defanzivci protivničkog tima bili sigurni da su ga sasvim zaustavili.

Sve u svemu, ova i ovakva Švedska nije zaslužila ništa manje od zlatne medalje. Već sada se može zamisliti koliko će slavlje u glavnom gradu Mađarske među Sodbergovim pulenima biti dugo i žestoko s obzirom da su i na samom turniru videlo da svemu pristupaju uz mnogo emocija i energije. Zato zaista zaslužuje sve najbolje. A već sledeće godine, zajednički sa Poljskom, imaće priliku da organizuju SP.

Poslednje redove ovog skromnog pregleda EP-a posvetićemo učinku reprezentacije Srbije na njemu. Mnogo se obećavalo, a prvi put posle nekoliko godina naši rukometaši osećali su i veću medijsku pažnju naklonjenu rukometu.

Ali, kao da se sve urotilo protiv “belih orlova” ovog puta. Od 2.januara i okupljanja u “Kući fudbala” u Staroj Pazovi krenuo je da se širi virus korona među izabranicima selektora Tonija Đirone. Ispostavilo se da je to bilo kobno po najbolje srpske rukometaše s obzirom da od tog dana pa do završetka takmičarskih obaveza na EP-u tim nije bio ni blizu kompletiranja, a kamoli normalnog planiranja i sklapanja taktike za utakmice. Srbija je tako u obližnji nam Segedin otputovala bez povređenih Petra Nenadića i Jovice Nikolića, ali i četvorice zaraženih igrača, kojima je priređen karantin u Staroj Pazovi.

Svaki put počinje prvim korakom, kaže drevna kineska poslovica, a često se ponavlja izreka da je baš taj prvi korak najteži. Ovo EP treba posmatrati po tom ključu. Posle decenija velikog srpskog rukometnog posrtanja i besperspektivnosti odlično odrađene kvalifikacije za šampionat Starog kontinenta ulile su nadu da je Đirona doneo nešto novo.

Ipak, nije trebalo pumpati ambicije bez osnova. Srbija nije ni blizu lovorikama nego je u situacijama da pravi rukometni temelj za budućnost. Na ovom šampionatu je ubedljivo savladala Ukrajinu, ali je poklekla protiv Hrvatske i Francuske. Utisk je da su to trenutno kvalitetnije selekcije od “belih orlova”. Ali, pred metodičnim Đironom i njegovim izabranicima je zadatak da predanim radom tu kvalitativnu razliku pokušaju da smanje u narednom periodu.

Svako novo veliko takmičenje je nova velika priča i nova velika prilika da se neka imena istaknu u prvi plan.