Početak leta, kao silna eksplozija je odjeknula vest da najbolji i najtrofejniji trener u istoriji evropske košarke, Željko Obradović preuzima Partizan. Verovatno i najveći optimisti tada nisu verovali da veliki Žoc preuzima velikana evropske košarke i mesto gde je popločio svoj put ne samo ka evropskoj, već i planetarnoj sportskoj slavi.

Ovaj početak nije o tome da sam ne samo ja, već i neki ljudi do pre neko vreme bili uvereni da je čovek iz mesta koje je dalo našoj košarkaškoj svetinji najveće legende na klupi Partizana. Verovatno postoje i oni koji i dan danas ne veruju. Nije ni o tretmanu vlasti, niti o otrovnosti jednog čoveka, a najmanje o tome odakle pare klubu i ko to finansira.

Ovaj tekst je o onome što dugo nismo videli, oprostiće mi Andrea Trinkijeri, ali to nije to. Bar meni. Kada ti na klupi ne sedi čovek koji je obeležio veliki deo istorije Partizana. To su zaista bili Nenad Čanak, Vlada Šćepanović, Muta Nikolić, ali igra pod njihovom palicom je odgovarao jedino opisom „mrcvarenje“. Nije to bilo ni za vreme Džikića, ma koliko smo obožavali taj herojski otpor sa minimalnim budžetom. Jer Partizan odavno nema onu perfekciju u igri kakvu ima ove sezone. Tačnije od deportacije jednog trenera iz zemlje, zbog dobro poznatih razloga svima nama.

Baš povratak tog čoveka na parketu, doduše u ulozi gledatelja, ali tu iz prvog reda predstavlja simbiozu povratka posrnulog velikana tamo gde pripada. Naravno nemojte da me shvatite pogrešno na ono gore da pokušavam da poredim Željka sa onim trenerima, samo obrisi igre nisu imali ni trunku toga.

Šta je to doneo Željko, a što nismo videli odavno? Najpre ono najvažnije, stvaranje mladih i talentovanih igrača u igrača svetske klase. Videli smo to dolaskom Koprivice, Smailagića, tu su i stranci kao Madar, još uvek neostvareni Kuruc i najveće otkrovenje ove sezone Glasa, a i momka koji je godinama u klubu i traži sebe, Uroša Trifunovića. Dovoljno je i da se setimo euforije koja je vladala ne tako davno na utakmici protiv Trenta kada smo na parketu videli zajedno u jednom trenutku „milenijalce“ Koprivicu, Smailagića, Trifunovića, Glasa i Madar. Svi oni pod palicom Željka napreduju iz dana u dan ka svom cilju. Takođe njegov dolazak je bio i karta za dolazak stranaca koji verovatno bi retko došli. Tu mislim na Ledeja, Pantera i Lesora. Kao i domaćeg igrača koji godinama igra u inostranstvu, Alekse Avramovića.

Druga stvar koja je primetna je ta da je ova pauza između novogodišnjih praznika delovala sasvim odlično za igrače. Najpre da našteluju šut. Partizanova artiljerija sada je opasna po protivnički koš kao ona vojske koja se borila protiv okupatora na prostorima bivše Jugoslavije u drugom svetskom ratu.

Treća stvar koja možda bi mogla da se popravi je odbrana, ali ono što raduje je požrtvovanost igrača. Tu pre svega mislim na ono bacanje Ledeja za loptu koja je već bila u autu. I to je dokaz povratka ka onom Partizanu kojeg smo dugo čekali. Ka onom Partizanu gde za jednog Saleta Pavlovića ili Novicu Veličkovića nije bilo izgubljenih lopti i gde su se bacali bila ona da je u igri ili u autu.

Četvrta stvar koja takođe mora da se napomene i je važna to je svakako timska hemija. Kod Trinkijerija je bila više nego sjajna, prošle godine nemam reč sa kojom bih je opisao. Ali sada je Žoc doveo do perfekcije. Premda su tabloidi izbacili na početku sezone sukob između dva igrača, a zatim i trenera i igrača, ona nije ostala uzdrmana. Naravno možda je svima jasno zašto su ove vesti plasirane.

I peta i najvažnija stvar je ono po čemu je Partizan poznat u Evropi – navijači! Konačno su kao nekada navijači ujedinjeni i teraju strah u kosti protivniku kao nekada kada je klub igrao u Evroligi. Bez razlike ko vodi navijanje, prelepo je slušati celu halu kako u jednom glasu pevaju „Računajte na nas“, „Partizan i samo Partizan“, „U boj krenite junaci svi“. Publika je bukvalno šesti igrač Partizana, na domaćem, a i na gostujućem parketu. Videli smo to u Parizu.

Povratak Željka u klub znači i povratak Partizana tamo gde mu je mesto u „creme de la creme“ evropske košarke i za sada ide u pravom smeru. Da li će to biti osvajanjem ABA lige, Evrokupa ili možda „wild carte“ je svim navijačima skoro, pa nebitno. Ono što bitno je da se Partizan vraća na staze uspeha kao za vreme Generala, korak po korak.

Foto: prtzn_post