Prošla je još jedna godina na izmaku, dobra na mnogim poljima, prevashodno za ono o čemu pišem. Prvi cilj sam uspeo da ostvarim, ostajem mi žalost za ono što nisam ostvario, a planirao sam, a odnosi se na ture. Najviše mi je žao što nijednom nisam otišao do Skoplja, nešto što je bilo praksa proteklih par godina od kada vozim bicikl.

Neću da lažem ako kažem da mi je prošla godina bila lepša, ali šta je tu je, ostaje da to čuvamo upakovano u lepe uspomene. Baš kao ova priča koja mi se desila.

Od mog prvog odlaska u Vranje, pre dve godine, zaljubio sam se pomalo u taj grad. Iako je 60. Kilometara od mog grada, nikad ga nisam posetio. Jedini naš susret je bio kada sam išao u Beograd, pa vozom ili autobusom smo stajali po par minuta, čisto da pokupi i odnese putnike. Letos sam bio prvi put krajem jula, sa legendarnim “žućkom” koga sam poslao u legendu i koji me je služio verno.

Vreme ove godine, nije se pogodilo, ako može da bude izgovor, zašto nisam vozio više kilometara. Leto je bilo pakleno toplo, dok rana jesen je bila hladna, sećam se prošle godine sam lagano u letnjoj opremi još od sedam ujutru vozio duge ture, što sada to nije bio slučaj. 17. septembar, bio sam slobodan, kao i uvek planirao par dana ranije da odem do Vranja, da probam moj novi bicikl. Vreme je bilo sunčano uz osrednje jak vetar koji je dolazio sa juga.

Završio sam sve obaveze koje su mi ukućani zadali, bilo je devet ujutru, spremio sam se, krenuo sam. Do Vranja sam uvek išao preko manastira “Sveti Prohor Pčinjski” i uspona koji se nalazio. Nisam se nikad žalio, a uspone čak I od depesije bih se ubio da vozim bicikl samo na ravnici. Stigao sam na granični prelaz, kao uvek uz dobacivanje graničara “Gde ti je zeleni karton?” prošao lagano. Isto je bilo i na srpskom prelazu. Zaustavio sam se kod manastira i zapalio sveće, nešto što uvek radim kada tamo prolazim. Uspon mi se činio nikad lakši za penjanje s tim što u poslednjih nekoliko kilometara me je nervirao menjač, jer nije hteo da ubaci u najveću brzinu. Posle uspona ide jedan spust direktno do sela Klenike, koji je najbliže manastiru. Stao sam kod jedne pekare i kupio jedan popularan “klenički” hleb.

Spustio sam se dole prema Davidovcu, gde se razdvaja put za Vranje na jednoj i Bujanovcu na drugoj strani. Vreme je postalo oblačno, a u leđa mi je duvao silan vetar. Ušao sam u Vranje nakon pola sata, vreme je postalo apokaliptično. Crni oblaci su dolazili sa Pržara. Rekoh sebi “Martine, ako do sada nisi najebao, sada ćeš”. Ipak morao sam da završim ono što sam zamislio. A to je odlazak do Hemijske fabrike i neizbežna poseta Lidla. Ipak imajući kod sebe stranu valutu, a ne dinare, morao sam da razmenim pare.

Prva menjačnica na koju sam naišao je bila preko puta Lidla, međutim radnica je rekla da nema da mi vrati ostatak para. Pa sam hteo ili ne, na oluju koja se spremala otišao do centra grada. Tu sam dobio isti odgovor. Na kraju sam otišao u jednu menjačnicu u blizini autobuske stanice. Momak koji je radio me je uslužio ljudski, pa jedino mi je ostalo da odem do Lidla.

Kako sam krenuo, tako su počele da padaju krupne kapi kiše, budući da je bilo blizu stigao sam brzo. Pitao radnika obezbeđenja gde bih mogao da parkiram bicikl, misleći da će se kojim slučajem sažaliti da ostavim bicikl negde unutra, međutim poslao me je na mesto na kom ima predviđeno parkiralište za bicikle. Morao sam da ubrzam kupovinu, jer mi je ostao nezaključan I lako je moglo da se dogodi da nestane zauvek sa mog vidnog polja.

Kupio sam na brzaka potrepštine i žureći sam krenuo nazad, jer su oblaci još uvek bili na granici da se isture. Kako sam krenuo prema jugu tako me je bezmilosno tukao vetar u prsa. Na moj napor da vozim brže, vetar je uzvraćao duplo više. Nakon par kilometara kako sam se odmakao, vreme čarobno je postalo lepo. Ponovo se pojavilo sunce iza oblaka, međutim ono što me i dalje mučilo bio je vetar. Posle dvadesetak kilometara polako počeo je da me stiže umor, pa sam osetio potrebu da uzmem mali predah. Dole takozvanim “starim” ili sporednim putem koji ide paralelno sa autoputem ima mnogo prodavnica koje su sa stolovima, pa sam gledao da uđem u neku u kojoj služe kafu, jer sam veliki kafeholičar i to mi je trebalo najviše u tom momentu.

Rešio sam da stanem u Levosoje, na tabli ispred prodavnice je pisalo da imaju espreso, makijato, kapućino, a meni je trebala malo jača kafa. Pitao sam momka koji je bio napolju da li imaju espreso, rekao je da jedina kafa koja imaju je “Hell” u limenkama. Bio sam spreman da se okrenem i odem, kada mi je u sledećem trenutku rekao da će za mene bez problema da naprave običnu kafu. Bilo mi je neugodno, jer nisam hteo da cimam ljude, uporno sam pokušavao da ga odmaknem od toga, ali on je rekao devojci koja je radila u prodavnici da mi spremi gorku kafu. Seo sam napolje za sto, uzeo sam sok da nadoknadim tečnost koju sam izgubio. Proćaskao sam par minuta sa momkom, nakon što je devojka iznela kafu i poslužila me. Popio sam kafu i sok i spremio sam se da odem, otišao na kasu i pitao koliko košta sve to, momak mi je rekao da platim samo za sok. Nije mi bilo ugodno da tako lepo gostoprimstvo ne završim tako što ću im napraviti još “malo prometa”.

Nastavio sam put prema graničnom prelazu. Vreme je postalo lepše, a vetar je polako smanjio jačinu. Budući da je bio petak, gužva na graničnom prelazu je bila neminovnost. Ono što je prednost kad biciklom prelazite granicu je to da prođete one silne kolone i za trenutak izbijete napred. E sad zavisi da li će vas pustiti onaj prvi ili drugi u blizini punkta gde predajete dokumente. Moja sreća je uvek ta da me onaj prvi pusti, tako je bilo i sad, pa sam nakon kratkog zadržavanja prešao prvi, a nakon par metara i drugi granični prelaz. Sve što je ostalo je da odem kući.

Tako ova priča mi je obeležila godinu, iako ih je bilo još par, jer svaka vožnja nosi neku novu priču. Ono što bih hteo da obećam svim prijateljima biciklistima je da neću da ih razočaram ni sledeće godine, posebno sada kada sam kupio bolju, bržu I jaču mašinu. A vama, kao i čitaocima Reflektora želim stalno lepo vreme i volju da gazite što više kilometara. I ono najvažnije – zdravlje vama i vašim najbližima! Srećna vam Nova godina.