Sinoć odigranim utakmicama 6. kola grupne faze u Ligi Evrope i Ligi Konferencije stavljena je tačka na evropska takmičenja za takmičarsku 2021. godinu. Posljednje karte za evropski voz koji svoj put nastavlja kada snijeg okopni kupile su mnoge ekipe, a zajedno sa njima će u probranom društvu biti i Partizan po 7. put u svojoj istoriji.

Istina, moglo je to biti mnogo ranije, ubjedljivije i mirnije, ali Partizan je na kraju uspio da obezbijedi nastavak takmičenja u Ligi Konferencije i dovede nam barem još jedno ozbiljno evropsko ime u Humsku. Kroz čitavu grupnu fazu Partizan nije izgledao previše atraktivno, iako je za rivale imao dva kluba koja na papiru nisu nadmoćnija od crno - belih, naprotiv. Mada, ko iole poznaje fudbalsku igru, zna da u grupnoj fazi atraktivnost klubovi (osim onih najbogatijih, naravno) ostavljaju za domaće prvenstvo gdje imaju četrdesetak mečeva ispred sebe i više šansi za popravne, a čim uslijedi prvi sudijski zvižduk u nekom od tri UEFA - ina takmičenja počinje borba za preživljavanje i ne gledaju previše na koji će način osvojiti bodove i proći u narednu fazu. Kada pogledate rezultate Flore i Anortozisa iz kvalifikacija, možete vidjeti da laki protivnici više ne postoje. Mučili su se protiv njih Legija iz Varšave, Omonija, Rapid iz Beča, a u grupnoj fazi su im najteže poraze nanijeli upravo fudbaleri Partizana (oba puta po 2:0). Tačno, igra u Estoniji je bila blago rečeno loša, ali takvi dani u fudbalu, kao i u životu, moraju da dođu. Ako trinaestostruki šampion Evrope ima pravo da ima loš dan i izgubi na svom stadionu od debitanta u Ligi Šampiona od kojeg je skuplji više desetina puta, onda ima i Partizan koji iz sezone u sezonu preživljava i jedva krpi kraj sa krajem. Ne možemo vjerovati u bajke, nismo više djeca, pa tako ne možemo ni očekivati da Partizan u grupi bilo kojeg evropskog takmičenja dobija protivnike sa po 5:0 uz posjed lopte od 70%. To smo pokušali u prethodnom izletu u Evropi, bilo je lijepo, pohvalno, ali nije donijelo adekvatan rezultat. 

Kada pogledamo sastav koji je izašao na megdan Anortozisu, svaki navijač Partizana morao bi da bude ponosan, jer niko se ne bi usudio (i do sada niko nije) da pošalje na teren tri golobrada i jednog momka koji je do juče bio bonus, u utakmici u kojoj si ili pukovnik ili pokojnik. Još uvijek nismo svjesni šta to znači za budućnost Partizana i koliko benefitamože da donese u narednom periodu. Dobru utakmicu odigrali su Jović, Pavlović, golman Popović takođe, uz onaj neshvatljiv kiks kada je skrivio penal, ali se sjetite koliko je puta spašavao Partizan ove sezone. Marko Milovanović je momak koji je budućnost, kako Partizana, tako i Srbije. Doći iz omladinaca Partizana, odmijeniti najboljeg strijelca ekipe u meču sezone i riješiti ga golom može samo igrač koji je rođen za velika djela. Fantastičan osjećaj za gol, fizička snaga, fudbalska drskost... Sve što jedan napadač mora da ima da bi ispred onog naziva igrač mogao da doda prefiks veliki. Ukoliko se bude razvijao na pravi način uz Gomeša, mogao bi da bude najskuplji igrač Partizana u istoriji, jer za to potencijal itekako ima. Utakmica nije bila previše atraktivna. Rovovska borba dva tima koja igraju meč sezone po teškom terenu, hladnom vremenu, bez previše prilika za gol. Moramo uzeti u obzir da je Partizan izašao sinoć bez 4 ključna igrača (Marković, Natko, Pantić, Rikardo), prosjek godina ofanzivnog dijela tima je bio manji od 20, što ovom rezultatu još više daje na značaju. Jedna Barselona bez Lionela Mesija izgleda kao raštimovani orkestar, a na šta bi onda Partizan trebao da liči bez 4 ključna fudbalera... Da nije bilo tog nesrećnog penala, Anortozis ne bi dao gol da su se igrale još dvije utakmice. Istina, bilo bi sve mnogo ljepše da se ova faza takmičenja završila pobjedom, ali nije bilo prostora za jurišanje. Ovako su se pokupili bodovi za klupski i nacionalni koeficijent (Srbija veoma blizu jednog direktnog mjesta u Ligi Šampiona), nešto novca i još najmanje dva meča krajem februara. Jednom navijaču Partizana dosta. Moram dodati da ćemo u ovoj polusezoni odigrati skoro 40 takmičarskih mečeva, a tu tako paklenom ritmu su oscilacije sasvim normalna pojava i pravo je čudo kako još uvijek igramo toliko dobro u domaćem prvenstvu, a i u Evropi.

Na kraju bih želio da se osvrnem na sramotno ponašanje navijača, koji sebe nazivaju Grobarima. Šta vi ljudi želite? U momentu kada se tim bori za titulu i kada prođe grupnu fazu jednog evropskog takmičenja sebi dajete za pravo da zvižidte, pljujete i psujete momke koji iz nedelje u nedelju ginu za Partizan. Između ostalog, sve to radite djeci koja su tek ušla i koja trebaju da uđu u prvi tim i koja će zbog ovog čina bježatiiz kluba glavom bez obzira. Možda je bolje kada je klub na -20, kada za 7 minuta prokocka vođstvo od 2:0 i ne prođe grupu Lige Evrope... Svi imamo različite uglove gledanja date situacije, možda ja nisam u pravu. Ali ja ću biti i bio sam uz klub u svakom momentu, bez obzira na rezultat. Mene rezultati ne zanimaju, samo Partizan. Zapitajte se kakvi ste i da li ste vi navijači Partizana.

Partizan je vječan.