Rukomet 1992 - 2000.:

Kada bi se pisala istorija propasti pojedinih sportova sa znamenitom istorijom i prepoznatljivom školom u bivšoj Jugoslaviji, svakako da bi se ta propast najbolje mogla opisati na primeru hrvatske košarke ili srpskog rukometa.

Rukomet – lep sport, što bi se reklo, pravi muški, ali kod nas i trofejni ženski, dosegao je vrhunac osamdesetih godina, kada su na OI u Los Anđelesu 1984. kada su obe selekcije nekada zajedničke države osvojile zlatnu medalju, a samo dve godine kasnije ekipa koju je sa klupe predvodio čuveni niški stručnjak Zoran Tuta Živković popela se na krov sveta, na šampionatu u Cirihu. Da se Jugosloveni ponose rukometnim dostignućima potrudili su se i klubovi poput Metaloplastike odnosno Radničkog sa Crvenog krsta, koji su se penjali na evropske vrhove u kontinentalnim takmičenjima. Kuriozitet je da se i u doba kada se država raspadala, zrenjaninski Proleter sa Barselonom u velikom finalu nadmetao za titulu prvaka Evrope.

U skraćenoj Jugoslaviji već prva sezona bila je fantastična. Zapravo, završnica plej-ofa sa majstoricom u krcatom „Pioniru“ bilo je nešto najlepše što se pamti na kraju XX veka. Individualno kvalitetnija Crvena zvezda već je proslavila sa navijačima titulu, ali na poziciji srednjeg beka nije imala magičnu Partizanovu osmicu, Nedeljka Jovanovića, koji je u poslednjem treptaju oka svakog navijača i u hali i kraj TV-a iz deveterca pronašao put do „crveno-bele“ mreže i produžio veliko finale. Sve se okončalo nakon penala, a Partizan je uzeo prvi trofej državnog prvaka u istoriji.

Beležili su domaći klubovi i kasnije međunarodne uspehe poput polufinala Kupa kupova Crvene zvezde sa Tekom ili čudesne eliminacije tada moćnog nemačkog Nidervicbaha od razgoropađenog Partizana u četvrtfinalu, pa one divovske borbe sa prejakom španskom Kahom Kantabrijom u polufinalu istog takmičenja. Kaćki Jugović, možda i klub sa najboljom školom domaćeg rukometa na razmeđu milenijuma osvojio je Čelendž kup, najmlađe evropsko takmičenje. Trofej u ženskoj konkurenciji uzeo je i kruševačke Napredak, dok je Budućnost i pre i posle raspada zajednice sa Crnom Gorom u samom vrhu ženskog rukometa.

Sve pobrojano, što se tiče klupskog rukometa samo se lepe vinjete u inače turobnom pregledu slika u poslednjih 30 godina. Rukomet je sport na velikoj nizbrdici i sve što su, inače, veoma malo sposobni čelnici ovog sporta pokušavali da učine nisu uspeli da pretvore u presudnu kočnicu na toj nizbrdici. Uostalom, reprezentacija sve češće propušta velika takmičenja, a liga nam je svrstana u poslednju trećinu evropskih nacionalnih takmičenja po kvalitetu. Od namenje kvote za nekoliko klubova sa pravom učešća u Evropi, ove sezone samo je Železničar iskoristio to pravo. Ostali su odustali, iz finansijskih ili takmičarskih razloga.

Skoro svaka bivša jugoslovenska republika minulih godina uspela je da u određenom periodu napravi respektabilan klub u evropskim okvirima, a Celje, Zagreb i Vardar domogli su se i pehara namenjenom najboljem. Sa druge strane, srpske ekipe ako se odluče za učešće u regionalnoj Gasrpom ligi prinuđene su da se valjaju u donjem delu tabele.

„Rukomet je, posle fudbala, u našim sredinama, a pogotovu u Vojvodini, bio drugi po masovnosti kolektivni sport“, rekao je u autorskom tekstu za jedne dnevne novine pre deset godina Vladica Spasojević i sam jedan od aktera svekolike propasti. „Ali, mi gasimo upravo tu ogromnu infrastrukturu pred našim očima. Imamo veoma školovane trenere koji neće da rade u podmlatku za platu od 200 evra i zato beže u prosvetu, pošto su po vokaciji profesori fizičkog vaspitanja“.

Nisu pogašeni samo klubovi nego i čitavi rangovi takmičenja.

A sve je obećavalo i mirisalo na nešto mnogo lepše kada su tadašnjoj Jugoslaviji ukinute sportske sankcije i kada je rukometna reprezentacija veoma lako prebrodila kvalifikacije za EP u Sevilji 1996.godine. U derbiju, u prepunom „Pioniru“ deklasiran je aktuelni svetski prvak sa onim moćnim Džeksonom Ričardsonom. U jednom trenutku Jugosloveni su vodili sa 21:9.

Šampionat održan u sunčanoj Andaluziji doneo je prvu medalju od raspada zemlje, ali i međusobni okršaj sa Hrvatskom u grupi i laku pobedu Jugoslaviji. Budući evropski prvak Rusija dočekan je u grupi i uz veliku borbu izboren je remi, ali „plavima“ se u polufinalu isprečila domaća Španija sa Talantom Dušebajevim na čelu i sudijskim parom na krilima. Dugo nije zaboravljena nepravda u finalu, ali u doba tadašnjeg predsednika MOK-a i bivšeg Frankovog ambasadora u Moskvi, Huana Antonija Samarana, susret sa španskim selekcijama u mnogim sportovima doživljavan je kao odlazak na giljotinu.

Iste godine kada je Jugoslavija uzela medalju na EP, Atlanta je organizovala OI, a na olimpijskom postolju najviše mesto zauzela je reprezentacija Hrvatske, buduća velesila, ali u nekim novim vremenima i sa novim igračima.

Već sledećeg leta SR Jugoslavija se prvi put okušala na planetarnoj smotri i pokazala nešto što će je dugo odlikovati – loše međuljudske odnose i nestabilnost forme. Skoro isti onaj sastav koji je oduševio navijače u Sevilji, u dalekom Kumamotou, o kome smo tih dana slušali puno priča o ribarstvu, zastao je u osmini finala. „Raštimovani orkestar“, kako smušenu četu tada debitanta kao trenera Veselina Vujovića nazva novinar Ranko Jovović zaustavila je brza i okretna, ali ne toliko kvalitetna selekcija Južne Koreje.

Ništa bolje nije državni tim prošao ni u Bolcanu i Meranu, italijanskim mondenskim mestima šćućurenim pod Alpima, gde je održan šampionat Evrope 1998.godine. Plasman u borbi za medalje ostao je samo sanak pusti i tog leta, ali već idućeg desilo se da bronzana medalja, ovoga puta svetska, zasija na grudima „plavih“ junoša.

To SP u Egiptu bilo je poslednje veliko rukometno takmičenje, izuzev OI, koje je održano u letnjim mesecima budući da su svetski autoriteti rešili da promene kalendar reprezentativnih obaveza i prebace prvenstva u drugu polovinu prvog meseca u godini. Ostaće upamćeno da su naši reprezentativci bili najbliži finalu tada, ali ih je sjajna generacija Šveđana za samo jedan gol zaustavila u tom pohodu. U osmini finala, baš u časovima kada je postignut sporazum o prestanku bombardovanja 1999.godine u Kumanovu, na južnim obalama Sredozemnog mora Jugoslavije je još jednom eliminsala Hrvatsku, ovoga puta u osmini finala da bi u četvrtfinalu vođena prava rovovska borba sa tvrdim Nemcima.

I, kako to obično biva, usledio je „hladan tuš“ nakon egipatskog vrelog leta. Sledeće EP 1999.godine u Zagrebu nije videlo Jugoslaviju. Tada anonimni Portugalci u tužnom revanšu u Podgorici eliminisali su jugoslovensku ekipu koja se već 2001.godine vratila na veliko takmičenje i zablistala.