​“Vreme zla” u dobu zlom

I

​Obiman književni opus Dobrice Ćosića pogotovu u poslednje tri decenije više je omalovažavan nego istinski preispitivan. Delo nekadašnjeg favorizovanog državnog i ideološkog disidenta sa ogromnim tiražima i statusom bestselera veoma brzo ostalo je bez književne slave i van bilo kakvih debata običnih čitalaca.

​Zahvaljujući Ćosićevom političkom angažmanu njime su se bavili mahom njegovi protivnici svodivši ga na bezvrednog skribomana koji je u jednom trenutku imao partijsku zaleđinu, a sve vreme sirovu seljačku upornost da piše i stvara nešto skoro bez ikakve umetničke vrednosti.

​Za ovakvu recepciju svog književnog sveta u mnogome je kriv i sam autor koji je na kraju svog dugotrajnog života otvoreno u jednom televizijskom intervjuu priznao da mu je podjednaka pasija uz književnost bila i politika. Svoju ogromnu sagu o Katićima i Dačićima iz izmišljenog sela Prerova (“srpskog Makonda”) Ćosić je opteretio političkim i istorijskim dilemama od samog početka, da bi na kraju poentirao dvotomnim romanom iz tog ciklusa – “Vreme vlasti” – u kome je politika gotovo celokupna sadržina napisanog.

​Ćosić kao politički radnik, pogotovu u svojoj poslednjoj fazi delovanja, velika je nacionalna štetočina. Kao jedno vreme neosporni autoritet u kulturi i čovek bez čijeg miga nije moglo ni da se kroči u SANU verovatno je napravio još veću štetu.

​Pisac kao da se trudio da njegova sumorna razmišljanja otragediji čitavog jednog naroda budu ostvarena za njegova života. Postojali su autori koji su pisali efektne distopije poput DŽordža Orvela, ali se, ipak, nije tako svojski, neronovski, trudio da narodu dodeli sudbinu koja se može okusiti kroz čitanje njegovih dela kao naš savremenik Ćosić.

​No, za takav rad i takvu tragediju celokupnog društva cenu plaća već obilato i plaćaće Ćosić političar i Ćosić ideolog. U njihovoj debeloj i mračnoj senci ostao je do naših dana Ćosić pisac.

​Njemu nenaklonjen krug kulturnih delatnika već decenijama oštri pero pljujući njega kao diletanta, kao “nepismenog kalemara”, kao “Gedžu” koji ništa vredno za sobom nije ostavio. Predvodnica tog kruga, Latinka Perović, u svojoj obimnoj studiji “Dominantna i neželjena elita” postavila je dijagnozu našeg društva prema kojoj je na jednom tasu Ćosić kao omiljeni lik režima i kao ideolog najvulgarnijeg narodnjaštva, a na drugom kompletna naša disidentska struja progonjena od Ćosića i njegovih nastavljača.

​No, ako izuzmemo ovako oštre i stereotipne komentare, možemo primetiti da čak i među onima koji su tupili zube Ćosićevim delom ima veoma malo onih koji su i otvorili njegove epski široke romane, a kamoli da su se u njih pokušali udubiti i dati ikakvu validnu ocenu.

​Rehabilitacija stvaraoca ovde je potrebna, čini se, koliko i stigmatizacija propalog političara i ideologa zlokobnog nacionalizma. Srpska kultura pokazaće punu zrelost ako uspe ove dve stvari da razdvoji. Upravo zbog toga značajan je poduhvat ekranizacije Ćosićevih dela u formatu televizijskih serija.

​Pre dve godine na malim ekranima, preko RTS-a, pojavili su se “Koreni”, a slična ekipa glumaca u ovoj sezoni okupila se oko “Vremena zla”, po skromnom sudu autora ovog teksta najboljeg Ćosićevog romana.

​​​II

​Suštinska tema trilogije “Vreme zla”, sačinjene od“Grešnika”, “Vernika” i “Otpadnika” je lojalnost. Neosporni autoritet za protagoniste romana je partija. A ni ta partija nije klasična nego poslušna sekcija III Internacionale.

​Roman odgovara na pitanja dokle se protežu moć i jačina partije i kolika je autonomija pojedinca u takvom sistemu. Predavši život Gospodu, kako se završava svaka liturgija u hramovima, hrišćanski vernik prihvata njegov neosporni autoritet. Baš takav sistem pokušala je da izgradi jedna staljinistička partija. NJen član nije samo dužan da umre za ideju nego da i sve stvari u životu podredi partiji i njenim pravilima.

​KPJ se između dva svetska rata čistila dvostruko. Mnogi njeni kadrovi pali su tokom “belog terora” usled zabrane njenog legalnog delovanja na teritoriji Kraljevine Jugoslavije, a u drugoj deceniji svog postojanja, partija je dala i nebrojene žrtve u staljinističkim “čistkama” u SSSR-u.

​Dok su se teroru monarhističkih vlasti i vrh i članstvo jugoslovenskih komunista odupirali otporom, dotle su na Istoku ugledali zvezdu koja ih je vodila. Problem je, međutim, bio u tome što je mnoge od njih ta zvezda vodila direktno u pakao “Lubjanke” i brojnih “gulaga” posejanih širom prve zemlje socijalizma.

​Formatiran ideološki, pa i životno u takvom sistemu vrednosti isti čovek je, istovremeno, i grešnik, i otpadnik, i vernik. Grešnik je zato što mu je vrhovni partijski autoritet usadio da je samo vrh nepogrešiv, a članstvo propadljivo i grešno. Korelacija sa prvobitnim hrišćanskim grehom više je nego očigledna. Baš kao i seme Evino i Adamovo, i brojno komunističko članstvo je krivo odmah po ideološkom rođenju tj.učlanjivanju u partiju. Samo se čeka odluka da se ta krivica pokaže, a kada se saopšti, tu nema sumnje jer za pravog člana odluka partije je uvek ispravna.

​Takav član tada postane otpadnik koga drugi bojkotuju, muče, zlostavljaju, iznuđuju priznanja i, neretko, ubiju. U SSSR-u nisu ubijani samo pojedini visoki funkcioneri KPJ nego su čitavi centralni komiteti nestajali po nepreglednim tundrama. Mnogim partijskim liderima ni danas nije moguće ustanoviti humke u tako prostranoj zemlji.

​Najzad, ono što je najpotresnija, a što je Ćosićev roman prikazao tako dramatično, čak i odbačeni je uvek vernik jer tako zadojen on nikada neće prestati da veruje u pravedni sud i u to da njegova vera u bolji svet nikada nije bila uzaludna.

​Potresnu priču fiktivnog lika Bogdana Dragovića, predratnog srpskog socijaliste, solunskog borca, intelektualca, a zatim najstarijeg po stažu člana CK KPJ i “najvrednijeg druga” Ćosić je osmislio i ispričao kao patnju više umreženih porodica. U toj priči nije bilo prostora za sreću, a izvor tragedije dolazi spolja. To su sukobi različitih ideologija i ubrzani hod istorije koji je doveo do najveće klanice u istoriji čovečanstva – Drugog svetskog rata.

​​​III

​Odlučivši se da stavi na ekran “Vreme zla” autorski tim istoimene serije na čelu sa rediteljem Ivanom Živkovićem suočio se više dilema od kojih se posebno izdvaja obimnost dela. Ćosićev roman je, kao što rekosmo ranije, mnogo više epski i pripovedački nego dramski i dramatičan. Velikih obrta tu i nema, tema su sukobi mišljenja i pogleda na svet. Ćosićeve ličnosti nisu dinamične poput onih iz romana Fjodora Dostojevskog. Naprotiv, njihova opredeljenja su skoro pa nepromenjiva i baš zbog te istrajnosti osuđene su na stradanja. 

​Drugi razlog zbog koga se delo otrzalo ekranizaciji je finansijske prirode. Ko zna koliko je još epizoda moglo biti snimljeno da se išlo idejom pisca romana i da scenario nije bio originalan. 

​Zato su autori pribegli selekciji kao rešenju problematike. Serija je, zapravo, ekranizacija “Vernika”, najobimnijeg, i verovatno, najvrednijeg dela trilogije. Ostali delovi spominju se kroz scene reminiscencije kojima obiluje svaka epizoda, ali one su više u funkciji objašnjavanja radnje, odnosno uzroka radnje.

​Junaci romana smešteni su u dramatične godine pred Drugi svetski rat i u prvim mesecima bolne okupacije i narodnog ustanka. Dobra je stvar što se serija nije rapslinula u preteranom osvetljavanju ambijenta i pojašnjenjima situacija koje smo mogli saznati iz istorijskih udžbenika.

​Umetnička dela, pa i igrane serije, sa istorijskom tematikom najprivlačnije su gledaocima i, ujedno, najuspelije u prikazu ako kolektivnu dramu svedu na sudbinu pojedinca ili porodice. Baš taj zahvat čini se da je glavni kvalitet ove serije.

​Iako se, kao i u romanu, ovde pojavljuju brojne istorijske ličnosti poput kneza Pavla, Slobodana Jovanovića, Dragiše Vasića, Slobodana Penezića-Krcuna ili generala Milana Nedića, suština pristupa autora bazirana je na sudbini fiktivnih junaka.

​Ulogu Bogdana Dragovića dobio je poznati hrvatski glumac Goran Bogdan. On jeste odigrao ono što se od njega očekivalo, ulogu patnika koji se naturalistički bori da preživi, koji uspeva da istrpi sva mučenja jugoslovenskih žandarma, nacističkih sadista i komunističke “čvrste pesnice” da bi se izborio za svoju istinu. Nikome ništa nije priznao da bi na kraju zbog toga bio odbačen od svih – partije, žene, pa čak u jednom momentu i od sina Vladimira. Zato je i streljan.

​Bogdan je imao čitav niz ovakvih uloga, poput onih u seriji “Vere i zavere” ili u potresnom filmu “Otac”. Utisak je da je timserije “Vreme zla” išao na proverenu kartu kada mu je poverio ovako zahtevnu rolu. Ali, mislim da je osim očekivanog malo toga Bogdan u ovoj ulozi pružio i da je njegov zahvat ovom prilikom bio više školski nego izazovan.

​Veoma markantne nastupe zabeležili su Žarko Laušević kao Vukašin Katić i Radovan Vujović kao njegov sin Ivan. Interesantno je da je u “Korenima” Laušević igrao Vukašinovog oca Aćima, a Vujović mladog Vukašina. Zato je ova serija pružila gledaocima zadovoljstvo da ih gleda u malo drugačijoj situaciji.

​Laušević je odigrao tako vešto da je od kamernog političkog penzionera i osobe čiji su osnovni kvaliteti moralnost i istrajnost, tako retke stvari u našoj istoriji, sagradio šarmantnog cinika i osobu koja se nalazi negde između rezonera i starog Verhovenskog u romanu “Zli dusi”. Čovek čiji ideali su iz nekog prethodnog perioda zna da je njegov svet došao kraju i čini sve da nekako sačuva svoju porodicu.

​Sa druge strane, Vujoviću je dopalo da odigra potpuno skršenog i fizički slabašnog Ivana. Kroz njega je progovarao Ćosićev depresivni sud o istorijskom usudu. Ivan je čovek bez ikakvog vitalističkog nagona., sav u promišljanjima o bezizlazu ka kome ide celokupan njegov život. Sve vreme Vujović se borio da njegov lik ne bude monoton i uspeo je da se odupre toj silnoj monotoniji.

​Ako bismo ubirali pohvale koje su već prispele na račun glumaca ove serije, onda su dosad najbrojnije one upućene Nebojši Dugaliću. Sada već slobodno možemo reći bard srpskog glumišta, iako je tek sredovečan, odigrao je ratnika iz Prvog svetskog rata, u kome je voleo da se kocka, a zatim i kraljevskog ministra policije, pa pogubljenog roditelja dvoje dece i, na kraju, žrtve fašističke represalije, koloritno i besprekorno.

​Za razliku od Dugalića koji je od prve do poslednje scene u kojoj se našao bio bez mane, utisak je da je Nada Šargin kao Milena Dragović ulazila u ulogu postepeno i da u prvim epizodama nije baš ostavila naročiti utisak. Međutim, kako je priča odmicala, iz epizode u epizodu, njena Milena bila je sve upečatljiviji lik zahvaljujući umeću glumice.

​Od epizodnih likova valja istaći Sergeja Trifunovića kao kneza Pavla. Prvi put je ta istorijska ličnost prikazana drugačije od dosadašnje ustaljene prakse. Kneza Pavla Stevo Žigon je u “Slomu” pre 40 godina glumio kao elegantnog izdajnika zemlje dok  mu je Radoš Bajić u maltene diletantnskoj “Ravnoj gori” dao paćenički oreol žrtve nehumanih istorijskih uslova.

​Sve vreme kinematografija, baš kao i naš svet pojednostavljuju njegovu ličnost na ravne časti podelivši se na one koji ga smatraju izdajnikom i nesretnim namesnikom u fatalnom raspletu krize oko pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Međutim, u seriji “Vreme zla” knez Pavle je dobio ljudski lik prikazom njegovih slabosti. A panična kneginja Olga u minijaturi Marije Bergam donela je poseban detalj kojim svakako ljubitelji dinastije Karađorđević neće biti zadovoljni.

​Jedna od veoma korisnih intervencija serijskog tima u odnosu na sadržinu romana je pojačavanje uloge Petra Bajevića. Ovaj demonski lik je u romanu više pokretač iz senke koji bi odljudi da pravi marionete. Ali, on je sada prikazan kao gigant o čijim se delima i dilemama mora suditi svakako ne jednoznačno.

​Pun pogodak ovog postupka u tome je što su Petrovim jačim prisustvom autori serije postigli dublje zasecanje u porodicu i srž porodičnih odnosa. Kao ljubavnik Milenin, kao Bogdanov dželat i kao nadređeni mnogim komunističkim fanaticima, Petar je izrastao u lika koga je Goran Šušljik odigrao tako da mu na kraju nije jasno je li on dželat ili i sam žrtva jedne doktrine. A baš tako je i trebalo da izgleda.

​Iako su osnovna pitanja ovog dela jasna, ona su se ponavljala i izoštravala. “Partija je uvek pravedna”, “partija ne greši”, “Staljin ne može da pogreši”, “suda partije niko ne treba da se boji već da ga prihvati”. Repeticija ovih istina može biti dosadna, ali upravo ovakve rečenice podstiču na razmišljanje o jednom periodu u kome su naši preci živeli.

​Upečatljiva zamerka seriji je sporost radnje. Ko je očekivao spektakl sa pevanjem i pucanjem, trebalo je da odustane na samom početku pošto “Vreme zla” nije ni istorijska epopeja, ni savremeni vestern, ni ratni ili špijunski triler sa puno veleobrta i neočekivanih zapleta. Ne, ovo je slika više sudbina ljudi koje su izvesna poznanstva odvela ili u smrt, ili na pogrešan put, ili na žrtve koje čovek našeg doba teško može i da pojmi, a kamoli da svesno podnese u cilju neke više istine i ideje.

​Lična zamerka autora ovog teksta je prikaz lika Adama Katića, domaćina čoveka, najbogatijeg i najuglednijeg u selu. Umesto da, kao i u romanu, Adam bude pred gledaocima dočaran kao častan čovek sa neizmernim požrtvovanjem za svog sina Dušana, Adam Andreja Šepetkovskog je samo usputni lik, uslužan i podešen samo tako da ispunjava tuđe želje i zahteve.

​Sve u svemu, gledali smo dobru seriju, sa izvesnim manama i lutanjima. Ako je bar neko od gledalaca uspeo da shvati koliko može biti mučan život čoveka zarobljenog u sukobima i dramatičnim zaokretima vremena, onda je serija ispunila svoju svrhu.

KOMENTARIŠI

Dragan

- 18.11.2021 13:07

Odlicna serija, kao sto je i ovaj tekst. Treci deo teksta koji se odnosi na seriju bih mogao da potpisem, drugi je zaista izuzetan. Najveca vrednost serije je sto nekim ljudima koji nisu citali Cosica niti su previse zainteresovani za ove teme donosi kakve su drame prezivljavali. I koliko je ideologija bila jaka

SLIČNE VESTI