Pre tačno deset godina sa kolegama sam u jednoj poznatoj beogradskoj birtiji, uz pivo i zubne zanimacije, naravno, razmišljao šta još treba da uradi Željko Obradović da bi ostao dobro upamćen u memoriji svakog ljubitelja košarke.

Naizgled odgovor na pitanje je gotovo nemoguće naći. Upravo tih dana smo u obilju piva kvasili još jednu evropsku titulu tada njegovog Panatinaikosa. Već je godinama unazad bio oslovljavan najboljim košarkaškim znalcem u Evropi, a pritom je sve verifikovano brojem trofeja. Dakle, već tada, pre deset godina Obradović nije imao konkurenta van NBA.

Pošto je nekoliko puta decidirano odgovorio da ga ludilo u SAD ne zanima, jasno je da je udario plafon što se rezultata u radu tiče. Potvrđivao se, međutim, on i dalje. U sledećoj deceniji Fenerbahčeu i turskoj klupskoj košarci doneo je prvu titulu prvaka Evrope u istoriji. Svuda je ostavio tragove koji su mirisali na zlato i imali trofejnu težinu.

Ali, ako se vratimo na naše pitanje pre deset godina, moram vam reći da smo pretenciozno pokušali da, ipak, sami sebi ponudimo kakav-takav održiv odgovor. Kao naredni zadatak velikom Žocu “zadali” smo da bude nešto iznad trenera, da bude veliki učitelj i svojim budućim kolegama.

Prisetili smo se tada pionira jugoslovenske košarkaške škole, profesora Aleksandra Nikolića. Nekadašnji kapetan JA na Sremskom frontu i član prve generacije Partizanovih košarkaša sa Kalemegdana (naravno ni ovoga puta neću preskočiti da vam napomenem da je Nebojša Romčević lažov!) paralelno sa velikim rezultatima na terenu posvetio se formiranju jugoslovenske košarkaške trenerske škole. Može se reći da svaki trener iznikao iz nje može se, na direktan ili indirektan način smatrati Profesorovim učenikom.

Nije to krio ni sam Obradović. Kada je preuzeo Partizan 1991.godine direktno iz patika i trenerki sa reprezentativnim obeležljima bivše Jugoslavije, osvojio je sve što se tada moglo osvojiti – nacionalni Kup i prvenstvo i titulu prvaka Evrope, onu iz Istanbula. U vidu stručnog saradnika, onog ko mu “čuva leđa” tada je nastupao Nikolić. U jednom od nedavnih intervjua Obradović je podsetio da je već u leto 1992.godine imao brojne ponude da sedne na njihovu klubu, ali je ostao u Partizanu dodatno da sazri. Te sezone Partizan je izgubio sva tri trofeja osvojena prethodne, ali je svetska košarka dobila svog najboljeg trenera!

Staviti se na čelo trenerske škole i biti neformalni autoritet svima danas je mnogo teže nego u Nikolićevo doba. Danas niko ne priznaje autoritete. Danas je sve relativizovano. Danas ljudi prate sport sve preračunavajući u kladioničarske kvote, a informišu se čitajući kockarske biltene. Ponos i ugled nacionalnog tima, pa mi to nemamo skoro dve decenije. To najbolje zna Obradović. Setite se kako je prošao na OI u Atini 2004.i na EP u Srbiji i Crnoj Gori 2004.godine.

Sve su to činjenice koje objašnjavaju zašto čak i jedan Obradović nema velike izglede da uspe u svetu gde nema elementarnog poštovanja ni za koga pa čak ni za sebe. Naravno, ovo nije nikakva jadikovka za starim dobrim vremenima. Od toga se i sam gnušam. Jednostavno, to je danas tako.

Ali, ako nema šanse da se nametne kao predsednik nekakvog stručnog saveta, što je krajem XX veka zaista nalikovalo košarkaškoj akademiji, ili kroz bilo kakav vid institucionalnog delovanja u ovakvom KSS-u i konstelaciji snaga u našoj košarci, Obradović može da deluje onako kako smatra da je najbolje. Čovek tolike volje i iskustva jednostavno ni danas nije pasivan na tom planu.

Sinoć je Partizan gostovao u Čačku, u njegovom gradu i pobedio ubedljivo. Od ukupno osam takmičarskih utakmica ove sezone, za sve bismo mogli rutinski da konstatujemo – ubedljive pobede “crno-belih”. Naravno, ima emocija tu, ima zaista lepršavosti, kada ubacimo u petu brzinu, imam utisak da protivniku namećemo NBA ritam koji on ni u snu ne može da isprati. Ima tu i trljanja očiju, posle toliko godina mučenja, imamo Partizan koji je, bez ikakve sumnje i lažne skromnosti kadar da se upusti u borbu za trofeje.

Ali, meni je sa te utakmice najviše pažnju privukla izjava mladog trenera Čačana Marka Marinovića čiji je lajt-motiv “hvala dobro čoveku Željku”. Još pre nedelju dana, kada smo u Beogradu dočekali Krku u glavi mi je baš to – dobri čovek Željko. Marinović je samo potvrdio neka moja sveža razmišljanja.

U toj utakmici protiv Krke neki njihov nesretnik upustio se u verbalni klinč sa Rodionsom Kuruksom. Nekoliko napada, i Partizanovih i Krkinih završavano je njihovim “čašćavanjem rečima”. Naravno, u tom scenariju i publika kao što je naša ima potrebu ili želju da se uvuče pa i da ona krene da urla ili zviždi. Sve smo to gledali toliko puta.

Ali, ovoga puta mi na klupi imamo Obradovića koji će pedagoški i blagim izrazom lica u kominikaciji i sa svojim, ali i sa protivničkim igračem ukratko objasniti da nije lepo to što rade i da pod hitno, što znači u narednih nekoliko sekundi treba da se vrate onome zbog čega su svi došli da ih gledamo, a to će reći košarci.

I posle utakmice Obradović je kraj parketa nastavio da briljira i dokazuje još jednom svima kolika je on istinska veličina našeg doba. Rado je popričao sa šefom stručnog štaba Krke I ohrabrio. Svim igračima Krke pružio je par utešnih reči. Reći ćete, lako je to kada se tim dobije 40 razlike. Međutim, zar to nije odlika pravog pobednika? Da ima reči koje će koristiti i nekom mnogo slabijem, nekom ko je upravo potučen do nogu?

509. je taj dobri čovek, dobri duh košarke koji je i protivnicima nešto više od trenera suparničkog tima. Ali, ne neko zastrašujuće čudovište nalik Golijatu iz Biblije nego osoba neizmernog autoriteta koji ne proističe iz funkcije nego, kao što je jedino i legitimno, iz ogromnog znanja i rezultata u dosadašnjoj karijeri.

Svedoci smo iz utakmice u utakmicu da i na brojnim gostovanjima navijači Partizanovih rivala odaju posebnu počast njegovom treneru. Svojevremeno je Duško Vujošević dobio nesvakidašnje priznanje kada je doživeo ovacije u hali “Pecara”, u Širokom Brijegu čime su mu navijači istoimenog hercegovačkog kluba pokazali koliko cene njegov doprinos evropskoj košarci. Radi se o kraju za koji ponajmanje možemo reći da je kosmopolitski. Ali, od dolaska Obradovića za kormilo Partizana širom plavog Jadrana i bivše Jugoslavije odzvanjaju aplauzi istinskog divljenja. I zbog toga je Partizan veliki!

U literaturi o srednje veku nailazimo na termin “dobri ljudi”. Bili su to ugledni pojedinci, najčešće u slobodnim gradovima, koji su svojom čašću garantovali da se odluka koju donose zasniva na potpunoj iskrenosti i za dobrobit zajednice u kojoj žive. NJima su u posebnim prilikama davana ovlašćenja da odlučuju u međusobnim sporovima i presuđuju u njima. Na neki način, i Obradović se može podvesti pod sintagmu “dobri čovek”.

Naravno, ovo je još početak sezone, Partizan je u takmičarskom ritmu tek nešto više od mesec dana. Nikada nije loše spomenuti da smo za to vreme ostvarili sve same pobede. No, treba svakako imati u vidu da kada dođu časovi odluke tj. kada krenu borbe za trofeje i kada se pojačaju ulozi, rašće i tenzije. A svi znamo kakvi odnosi vladaju u košarci.

Iskreno, voleo bih da druga strana nema nikakav odgovor na Željkovu dobrotu kao što nema odgovor ni na njegov neosporan kvalitet i košarkaško znanje. Plašim se da, ipak, imaju dijametralno suprotne odgovore i dijametralno suprotna razmišljanja.