Znate li šta spaja Mitra Mrkelu i Aljbina Kurtija?

​U istom danu, pre tačno 24 godine jedan je imenovan za člana ekipe koja je upravljala Beogradom, a drugi je predvodio mirne demonstracije albanskih studenata koji su se borili za, kako su navodili tada, povratak u škole i na faklutete odnosno za povratka škola i fakulteta njima tj.đacima i akademcima.

​Zahvaljujući digitalnoj arhivi i nama zaluđenicima u čitanje svega što nam pod ruku padne saznajemo da je te 1997.godine SPO, čiji je Mrkela bio nekada vrli jurišnik, uz pomoć koalicije SPS-JUL-Nova demokratija i SRS-a zbacio tadašnjeg prvog čoveka glavnog grada Srbije (tada još i Jugoslavije) dr Zorana Đinđića i sa njim zajedno sve kadrove DS-a. 

​Tako se i zvanično raspala čuvena opoziciona koalicija Zajedno, a sa njom su definitivno pokopane sve nade građana koji su mesecima po zimi, vetru, snegu i, posebno nezgodnoj, ledenoj kiši demonstritrali braneći njihovu izbornu volju iz novembra 1996.godine. Kivan zbog neuspeha na predsedničkim i parlamentarnim izborima lider SPO-a rešio je da raskine sve što je imao sa bivšim opozicionim saradnicima i promeni stranu.

​Šta će, kud će, siroti Mrkela, u nedostatku boljih kadrova ravnogoraca, prihvatio se funkcije u, mnogi bi i danas rekli, najgoroj vlasti u istoriji Beograda. A nije da ih ovaj divni grad na obalama Save i Dunava nije imao, mislim na loše, naravno.

​Dalji uvid u dragocenu arhivu nam kazuje da su isto veče građani izašli na ulice braneći nezavisnost Studija B pošto je i tu SPO, uz pomoć novih pomagača, izvršio brutalni upad, čisteći sve nepodobne pred sobom. Policija je, bez ikakvih upozorenje, pendrecima krenula da juri građane i prebija koga je stigla. 

​Dok su, dakle, stanovnici prestonice nemilice tučeni i dok su prebirali vilice i rebra, mladi kadar Mrkela se upoznavao sa novom dužnošću i, što bi se reklo, uvodio u posao. Istog dana u Prištini je srpska policija, isto bez ikakvog upozorenja, krenula da batina albanske studente. Vođe i pojedine profesore je pohapsila. Kurti je tako u predigri fasovao zatvor, a propustio je glavno jelo – ratne sukobe koji su na Kosovu i Metohiji izbili već sledećeg proleća.

​Posle bezmalo četvrt veka evo nas ponovo među Kurtijem i Mrkelom. Prvi je sada premijer Kosova i čini se da još leči komplekse što nije, kao konkurenti mu na domaćoj političkoj sceni, opalio ni metak tokom rata sa srpskim snagama. Kao neki pevac skakuće u nadi da će neko primetiti njegove “rodoljubive” poteze.

​Drugi se posle propasti i gotovo upokojenja SPO-a malo lutao da bi se pronašao ponovo u sportu. Sada je sportski direktor FK Crvena zvezda. Tu i tamo promoli glavu kada njegov šef Zvezdan Terzić oseti potrebu za tim. Kaže “malo, al’ glupo”, što bi rekao her-Žika Pavlović iz “Ludih godina”. U ostalo vreme komanda mu je “voljno”.

​Upravo je Terzić započeo novi medijski obračun sa ostacima ostataka iz uprave FK Partizan. Gostujući na nekoj lokalnoj televiziji ustvrdio je kako mu naročito smeta kada se za uspehe srpskog klupskog fudbala na međunarodnoj sceni i vrtoglavi rast famoznog nacionalnog koeficijenta medijski gotovo podjednako hvale beogradski večiti rivali.

​“Ovo što sada imamo srpskom fudbalu donela je Crvena zvezda, a ne Partizan i mi zajedno”, reče doktor ekonomskih nauka i Zvezdin fudbalski “mađioničar”.

​Činjenicu da mu gori pod nogama ne od Partizana, ne od vlasti kojoj verno i predano služi godinama i za čijeg neprikosnovenog lidera je rekao da ga je doveo u Zvezdu spiritualistički zaključivši da “njegov duh lebdi nad našim stadionom”, nego od najuticajnijih navijača “s’ tribine severne” nije spomenuo ni aluzijom. Ni državni ni paradržavni mediji nisu tome posvetili nikakvu pažnju.

​Ostaje nam da nagađamo je li u pitanju poslovanje “Terze Mađije” sa duplim ugovorima ili da opet prizovemo her-Žiku i njegovu konstataciju “tamo se ne zna ko koga kerebeči”. Obe verzije nam dopiru iz centra zbivanja na susednom nam stadionu i, čini se, nijedna nije daleko od istine. Dapače, vrlo je verovatno da međusobno koegzistiraju tj. da su obe istinite.

​Da bi se izvukao iz jednog nesnosnog stanja, “Terza Mađija” je krenuo toliko puta korišćenim i proverenim spinom – “što ne bismo udarili po Partizanu”. Em donosi lake poene pred vatrenim pristalicama, em se nada da iz Partizana nema ko da odgovori. I nije daleko do prikaza realnog stanja, pogotovu ova druga teza. Dok je Milorad Vučelić zauzet primanjem ordena SPC za svoj, dakako, hrišćanski uzoran, bogougodan put trnjem posut, Miloš Vazura verovatno nema fond reči da mu odgovori.

​Uvek željni prepirki, senzacija, krvi i seksa, mediji su se obratili novom-starom sportskom direktoru Ivici Ilievu koji je kratko rekao da je Partizan u kompletnom XXI veku naš najbolji reprezent u Evropi. Tačno, ali, podsetili su ga iz Zvezde, u koeficijent ulaze samo rezultati u proteklih pet sezona, a to što se naosvajalo u veku i milenijumu je materijal za almanahe.

​Tada na scenu stupa narečeni Mrkela. Britki kadrovik SPO-a, a sada potpisnik raznih peticija podrške liku i delu onog čiji dobri duh lebdi nad “Rajkom Mitićem” rešio je da dodatno objasni Ilievu i “crno-belima” kako stvari stoje.

​No, osim što je ponizno i doslovce ponovio “Mađijine” reči o koeficijentu, verovatno dečački iskreno trudeći se da ispoštuje znake interpunkcije, Mrkela je otišao korak dalje. Podsetio je da u doba kada je Partizan osvajao titule u nizu, “crno-beli” nisu uspeli da urade ništa u evrokupovima. Uzgred je uporedio to i sadašnje vreme.

​U najboljoj praksi i SPO-a i SNS-a, Mrkela je zaboravio da skrene pažnju na nešto što je čestitim i principijelnim ljudima najbitnije. A to je lična odgovornost. U prevodu: gde si bio, Mrkela, kada je Partizan osvajao titule, a to nikako nije valorizovao u Evropi, pa sada tvrdiš da se domaćih trofeja dočepao uz pomoć neregularnosti u takmičenju? Nije Mrkela tada tihovao, bio je veoma visoki funkcioner FSS-a, a ni reč nije rekao o regularnosti, iako je bio čest gost u emisijama i “smatrao” na razne teme.

​Da bi ukus pravog Mrkele bio potpun, valja pročitati i poslednju rečenicu u toj izjavi. Ona nije zagledana u prošlost nego je okrenuta ka budućnosti. U toj rečenici Mrkela je skrenuo pažnju vlastitoj, dakle, “crveno-beloj” javnosti da dolaze teška vremena i žestoka borba za titulu.

​Time smo došli do suštine poslednjeg sukoba uprava dva kluba. Borba za titulu je posle nekoliko sezona najzad izuzetno zanimljiva. Zvezda gleda u leđa Partizanu. U takvoj situaciji pokreću se sukobi preko medija. Prenosi se veoma zapaljiv Terzićev intervju san eke nebitne televizije dok novinari koji prate Crvenu zvezdu ne smeju da pisnu o sukobu dela uprave sanavijačima.

​Mrkelin apel na homogenizaciju i mobilizaciju treba čitati kao poziv na još žešće pritiske. Svojevremeno je moj komšija, kada ga je klinac pitao šta je to čuveno “Zvezdino proleće”, lakonski odgovorio “to ti je kada se nauče za dva meseca priprema da igraju fudbal i pokupuju sve bodove do kraja prvenstva”.

​Ne bi bilo neočekivano, dapače, više je nego verovatno da sada gledamo nastavke Terzićevih i, povremeno, Mrkelinih gostovanja od studija do studija, kao što je tu praksu uveo njihov formalin šef, glavni u SD Crvena zvezda Nebojša Čović. Odleleka nad “mnogostradalnim zvezdasrpstvom ugašenim” do vapaja za pomoć jer “Zvezda je Srbija”, što, naravno, implicira da drugi nisu. Uostalom, Mrkela je deseterac vežbao odnajboljeg, od Draškovića Vuka.

​Što se samog koeficijenta tiče, zaista je interesantno da se obećana dva mesta u kvalifikacijama za Ligu šampiona još nismo domogli, a već su počele borbe za sukcesiju tj. ko je više čemu doprineo i koliko. Svi oni novinari koji pale maštu ljubitelja fudbala o El Doradu za klubove, zaboravljaju da će, ako se do njih uopšte dođe, u ovom slučaju lovorike biti kratke. 

​Naime, ako doživimo da nam drugi klub iz lige igra u predtakmičenju evropske elite, on će ići tzv. “stazom pratilaca”. Rivali mu neće biti Kairat ili Suduva nego Monako ili Šahtjor. Osim toga, koeficijent će se deliti na veći broj klubova, s obzirom da će vrlo verovatno Srbija imati pet predstavnika na evropskoj sceni umesto dosadašnja četiri. Ako imamo u vidu da ti klubovi ispod večitih rivala donose vrlo malo ili gotovo ništa od bodova za koeficijent, jasno je da će to biti po sistemu “dala baba dinar da uđe u kolo, sada bi dala i dva, samo da izađe iz njega”.

​Sva budnost u izjavama dvojice direktora iz suparničkog tabora usmerena je ka domaćoj javnosti i nema baš puno veze sa koeficijentima. To je kao kada komšija stekne velike pare, nije više sirotinja, ali i dalje na letovanje ide u Paraliju. Niti je on čuo za bolje od Paralije, niti bi na drugom mestu mogao da se sporazume sa ugostiteljima i trgovcima pošto ne zna jezike, niti ima kome da se pohvali pošto njegove poznanike ne može da sretne tamo.

​Kada uklonimo ispred sebe silne hartije sa koeficijentima i proračunima, ostaje nam glib sa domaćih terena. Odlaganje utakmica, kladioničarski prelazi, šampionat u kome moraš imati sve pobede do kraja da “duh koji lebdi” ne bi bio baš svemoguć. A tu ne pomaže mnog koeficijent, a ni sećanje na Mrkeline dane iz doba SPO-a.