Sedam i po

Jasno vam je da iako niste čitali remek-delo Lava Tolstoja i najveće majstorstvo književne kompozicije, roman “Rat i mir”, ja dolazim iz njega. Konstruisao me je u svojim neugasivim idejama “genije iz Jasne Poljane”. Udahnuo mi je život i karakter. Učinio me je slavnim koliko i smotanim, voljenim koliko i debelim, srećnim koliko i zamlaćenim.

​Ali, nisam narcis, pa neću o sebi. Mnogo bitnija stvar koja je vezana za to delo je što je Tolstoj u epopeji o gigantskom sukobu evropskih armija na tlu Rusije s početka XIX veka prvi koji je pisao, a da je meni to poznato, o partizanima. 

​Tumarajući po golemim prostranstvima beskrajne Rusije, Francuzi su se suočili sa gerilskim ratovanjem domicilnog stanovništva u dubokoj pozadini frontova. Jedan od markantnih epizodnih junaka velikog Tolstojevog romana je i partizanski komandant Vasja Denisov.

​Skoro vek i po kasnije partizani su se pojavili i među nama. Na gerilski način suprotstavili su se fašistima, tj.okupatorima Jugoslavije. Naravno da su pobedili, kao i ruski partizani Napoleona Bonapartu.

​A kada se rat svršio i kada se krenulo u stvaranje nečeg novog, i partizani, odnosno njihove vođe na frontu, osnovali su sportsko društvo pod nazivom Partizan. Pre tačno 76 godina, nadanašnji dan, vodeći oficiri iz Drugog svetskog rata obnarodovali su nastanak partizanskog ratovanja na sportski način.

​Kada je osnovan, osnovna ideja vodilja Partizana nije bilo geslo Pjera de Kubertena “važno je učestvovati”. To smo ostavili olimpijcima, uz nemali doprinos Partizanovih igrača u mnogim sportovima tokom narednih decenija olimpijskom pokretu i olimpijskim uspesima. Partizan je formiran sa namerom da bude najbolji, da bude šampion.

​Boreći se kroz sva iskušenja, skupa sa celokupnim društvom, Partizan je ostao na svom šampionskom putu. A koliko su ta iskušenja bila velika, najbolje govori podatak da su se menjale države, društvena uređenja, Ustavi, vlasti. Ratovalo se, rastakalo, uništavalo, čitavi gradovi su pretvarani u pepeo, desila nam se hiperinflacija, preživeli smo sankcije, evo, sada i korona nas je napala. 

​Za sve to vreme Partizan je opstao i ostao tu, pored nas. To je nešto što ne može da se opipa, ali je realno. Ni vazduh ne možemo da dotaknemo, ali bez njega nema nam života. Isto tako je, barem našoj, ne tako mnogobrojnoj grupi, bez Partizana. Bez Partizana nam nema života. Ili, što je još gore, nema smisla života.

​Nemojte se, nacionalisti, ljutiti na mene, ali moram da konstatujem da je Partizan stariji od svih vaših država, veći od svih vaših ideja, a eventualna enciklopedja Partizana obimnija je od svih kupusara u koje se svi vi poslednjih decenija kunete. Partizan je, jednostavno, prerastao okvire nedovršenih i nesavršenih državnosti ovdašnjih grotestknih tvorevina i to je jednostavno pozitivna istorijska činjenica.

​Kada sam maločas spomenuo da je Partizan “ostao i opstao”, mislim da nisam bio pravedan. Partizan ne samo da je uspeo da bitiše sve ovo vreme, on je postao najtrofejnije i najbrojnije sportsko društvo u regionu. Ne postoji ni približno jednak konkurent Partizanu ni u pogledu broja trofeja i medalja ni kada je brojnost klubova, odnosno sekcija u pitanju. I u globalnim okvirima stvar je za ponos navijača Partizana. Sasvim sigurno radi se o jednom od deset najtrofejnijih i najčuvenijih sportskih društava. 

Uostalom, ako mi ne verujete, proverite sami. Napravite jedan eksperiment u trajanju od svega nekoliko minuta. Pokušajte da nabrojite deset udruženja sportske prirode koji su veći brend ili ime u rangu Partizanu. Setićete se moskovskog CSKA, našeg starijeg brata, atinskih velikana, Makabija iz Tel Aviva, Real Madrida i Barselone. I, ko je još tu?

Naravno, reći ćete da ne postoji u najvećem delu sveta koncept ovakvog organizovanja klubova, ali ko im je kriv što nisu trčali istu trku sa Partizanom ili što nisu bili u stanju da nam izađu na crtu.

Svi znamo da je nama Partizan sve. I bol, i patnja, i nervoza, i istanjeni živci, i izvesna asocijalnost. U isto vreme, Partizan nam je, kao što rekoh ranije, smisao, radost, veselje, najprijatniji trenuci, značajan deo individualne i kolektivne memorije. Ko zna koliko puta se setimo nekog događaja koji nema nikakve veze sa sportom, a da smo ga u glavi urezali po nekoj bitnoj utakmici. Recimo, mom pokojnom komšiji se rodio unuk kada smo nesretno eliminisani od Nacionala u Bukureštu.

Ali, ima u Partizanu i neveselih stvari. Koliko sam puta odmeni najbližih čuo ono “ideš na utakmicu, a drugi se bogate od tog tvog Partizana”. Pa, šta, i pop u selu igra tombolu odcrkvenih para, pa mi ne pada na pamet da prestanem da idem u crkvu ili da negiram postojanje Boga.

Moramo i ove slavljeničke sate podsetiti da se nakotilo taloga. Da bolesti ima u svim sferama našeg, svetog sportskog društva. Nagriza nas javašluk, korupcija i očajna selekcija kadrova. Nagriza nas i nesloga. Ništa novo. Dva “grobara” tri frakcije, tri “grobara” građanski rat.

Ovaj tekst poscećen je onim prokletnicima tarantinovskog tipa, onim vernim “grobarima” kojima nije bitno na kom delu ograde će stajati koji barjak, kojima nije stalo da podrobno ulaze u nijanse je li gori Miloš Vazura ili Ostoja Mijailović, koji se sete rukometaša, odbojkaša, vaterpolista, boksera, šahista, rvača, atletičara, koji i poslednji dinar za kartu daju, koji imaju enciklopedijsko znanje ne samo o sportu i kojima je srce trajno povređeno od silnih oscilacija između sreće i neuspeha, između veličanstvenih trijumfa i dubokih ponora. Tolike amplitude nam je u našim životima mogao da primeti samo Partizan.

Između dva rođendana vredi spomenuti činjenicu da se čini da je Partizan u mnogim oblastima stao na noge, uprkos raznim združenim vetrovima. Ruža tih vetrova nimalo nam ne ide u prilog. Fudbaleri se bore kao lavovi. Nekim čudom su i dalje prvi na tabeli. 

Košarkaše nam vodi Željko Obradović. I dalje trljamo oči, čačkamo uši, kao da ne verujemo da se to desilo. NJegov dolazak u kolosalno teškom trenutku u sekciju koja nam je najviše radosti donela minule tri decenije čini se da najlapidarnije prikazuje esenciju pripadništva Partizanovom sportskom pokretu.

​Odbojkaši su vicešampioni. Ako je verovati treneru i proslavljenom reprezentativcu Bojanu Janiću, ambicije su ponovo vrhunske. Verujem Janiću. On svoju navijačku pripadnost nije krio ni u doba kada je igrao u dresu našeg najvećeg sportskog rivala i vršnjaka.

​Rukometaši doživljavaju zaista pravu renesansu. U prva tri kola zabeležili su tri ubedljive pobede. Neko će reći da je razlika u odnosu na rivale bila toliko velika zato što odražava izuzetnu diskrepancu u međusobnom kvalitetu, ali cela naša grupa ima sedam timova tako da nije loše da smo dosad skoro polovini konkurenata stavili do znanja koliko smo jaki ove sezone.

​Vaterpolisti još nisu započeli sezonu, takmičarski mečevi nam kucaju na vrata, ali raduje povratak veterana, reprezentativaca čija smo imena u Partizanovoj kapici sricali još pre nego što je čitava zemlja krenula da se kune u njih. Na svoj način, i oni su u ovim “vunenim vremenima iskazali svoj stav prema društvu, svrstavajući se na progonjenu, odnosno Partizanovu stranu.

​Da li su ove pobrojane činjenice o životu i radu pojedinih Partizanovih sekcija povod da se poveruje u izlazaka na zelenu granu? Ne znam, možda i nisu. Verovatno pojedinačno nabrajanje dostignuća nije potrebno u jednom, ovakvom slavljeničkom tekstu. Ali, trenutak je takav da i malo radosti može da ugreje naša navijačka srca.

​Možda ste primetili da u ovom tekstu najčešće korišćene reči vezane su za veru i verovanje. Vera u poverenje su nešto što je suština našeg odnosa prema voljenom klubu. Mi u Partizan prosto verujemo. Bilo da se krstimo, bilo da se križamo, bilo da klanjamo, naša istinska religioznost vezana je za “crno-bele” alias “crveno-plave” boje. Za njih je vredno sve uraditi. 

​Zato ćemo i danas podići čašu u slavu mladića od 76 punih godina, u slavu velikog i nedostižnog šampiona! A već sutra, naša njegoševska “borba neprestana” se nastavlja. I tako iz danau dan, iz godine u godinu, u vazduhu, na zemlji i u vodi. Nema dalje. To je suština. To je koncetracija ljubavi, znanja, i volje.

​Smrt fašizmu – živeo Partizan!

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI