КК Партизан и ја

Субота увече, велики број мој вршњака се спрема да иде у излазак, ја сам седим у својој соби и размишљам. Размишљам о томе како избећи последња 2 школска часа да бих могао стићи на Партизан Задар. Током тог размишљања пошаљем и неку псовку према ономе ко је измислио 45 минута часове и 7 часова. Улазим на твитер, и виђам твит навијача са супротне стране брда и крстим се. Али, тим твитом ме баци на размишљање о томе зашто сам почео навијати за Партизан. Палим рачунар и отварам нови текстуални фајл. 

Моја породица је подељена по навијачкој опредељености. Али смо увек више симпатисали Партизан. Никад није било то нешто претерано, било је само више им се свиђало али никада нисам као мањи ишао на трибине. Нико ми није наметао да навијам за Партизан. Прво веће сећање веже ме за 2011. годину када је мој кум понудио да ме упозна са тадашњим играчем а садашњим тренером комшинице Дејаном Станковићем које сам глатко одбио уз благи повик: „Ја навијам за Партизан!“. Након тога сам дефинитивно одлучио да навијам за Партизан. Та љубав према Партизану је сваког дана расла све више и више као најлепши цвет црно-беле боје. Кулминација те љубави је дошла када мој отац коначно одлучио да ме поведе на утакмицу. Био је то сам крај 2016. године. Након вишегодишњег гледања КК Партизан крај малог екрана убедио сам мог оца да ме води у халу „Александар Николић“ популарни „Пионир“. Била је то утакмица Партизан – МЗТ Скопље. Ја, први пут у хали, нисам знао „да волим црно-беле“ због чега сам био црвен као Жељко Обрадовић након лоше игре тима којег тренира. Након осећања гробарштине на својој кожи уместо телевизора сам цео дан учио „да волим црно беле“ од речи до речи. Та сезона иако једна од најгорих, била је једна од најлепших због тога што сам осетио Партизан са трибина. Посећивао сам доста утакмица после тога, али прва се увек најбоље памти. У то време мој пламен навијања за Партизан је слабије горео због тога што нисам био у могућности да посећујем утакмице. Али опет се распламсао након почетка сезоне 2018/19 и трагичне утакмице у Арени када Задар да је бацио клупу за седење, вероватно би погодио. Тада сам већ почео и да се сусрећем са супротнобрдашима и новим сазнањима захваљујући интернету и социјалним мрежама. То је био још један од додатака том пламену који је кренуо да гори као и бакља на нашем грбу најлепшем на овоме свету а и шире. Тада ми је већ било допуштено да идем на утакмице тако да сам користио прилику. Имао сам ту (не)срећу да идем и на Ритас. Утакмица која може описати Партизан као клуб. Стално у потлаченом положају, стално нешто не иде, али у једном тренутку све се поклапа и успе да уради нешто. И онда, као у песми Дејана Цукића, у тренутку срушило се све. Преласком у Арену, мој отац је одлучио да и он крене са мном. Од Ритаса, ниједну домаћу утакмицу нисмо пропустили закључно са оном последњом против Меге. Креће ложење за утакмицу са Униксом, где само изразито глуп човек није очекивао да Арена буде пуна до чепа, и хладан туш који је био хладан као да је био у минусу али у келвинима уместо целзијуса. Након тога, долази период који, могу слободно да кажем, био врло трауматичан за мене. Немогућност одласка на утакмице, одлазак тренера којег сам волео, трпање у ФМП као да не постоји сутра. Мислио сам да не светла на крају тунела нема, међутим, један Чачанин је донео мапу до тог светла. Један од најсрећнијих момената мога овога, да не лажем, кратког живота. Највећи тренер у историји за мене је одбио вишемилионске понуде еуролигаша да би се вратио у свој Партизан који га је направио највећим. Емоције су ме преплавиле у тренутку сазнања вести. Иако сам годину пре одлучио да следеће сезоне узимам сезонску карту, ове године сам одлучио да сигурно узимам макар коштала милион еура. И то сам урадио. Сада једино што преостаје јесте да ми буде дозвољено присуствујем стварању нове историје кошаркашке институције зване КК Партизан.

 

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI