Kino Prvi maj

Generalno, ideja o ovoj pesmi benda „Zabranjeno pušenje“ kao numeri koja bi trebalo da obeleži ovaj četvrtak je potekla od toga da je ovaj sarajevski bioskop bio pandan beogradskom bioskopu predivnog imena „Partizan“. Međutim, dok sam razmišljao kako to da uklopim sa pričom o našem klubu shvatio sam da tu ima mnogo više od imena nekadašnjeg bioskopa koji se nalazio u blizini nekadašnje železničke stanice u Beogradu.

Pa, da počnemo.

Kao što rekoh, „Partizan“ i kino „Prvi maj“ su u vreme kada sam bio klinac bili bioskopi koji su emitovali isključivo kung-fu i filmove zasnovane na borilačkim veštinama. Imao sam tu sreću da posetim obe ove ustanove kulture. Mnogo godina kasnije bioskop „Partizan“ je promenio repertoar i umesto kung-fu sranja počeo je da emituje isključivo porniće. 

Još se sećam razočaranja kada me je otac doveo do „Partizana“ i kada sam umesto plakata koji najavljuje „Osveta pomoću tehnike Kobra“ video plakat za film „Šveđanke sa benzinske pumpe“ koje su verovatno uspešno ukrotile gomilu kobri tokom filma. 

Smoreni smo krenuli nazad. Pretpostavljam da bi otac rado ostao da pogleda kako Šveđanke toče gorivo, ali sam baš bio klinac i ne verujem da bi strogi komunistički zakoni dozvolili da dete prisustvuje projekciji ovog ostvarenja. Bez obzira što sam bio u pratnji roditelja, jednostavno ne bi bilo moguće.

Ne sećam se šta smo radili, ali smo verovatno našli utehu u bioskopu „20. oktobar“ i nekom ostvarenju Čarls Bronsona.

Ne verujem da je ćale u to vreme bio ljubitelj kung-fu filmova već jednostavno nismo propuštali nijedan film koji se tu prikazivao samo zbog imena koje imao. Možda je i moje oduševljenje Brus Lijemu to vreme bio jedan od razloga, ali poseta „Partizanu“ je bila obaveza. Naravno, pre dolaska u bioskop morali smo da svratimo u SUR „Partizanova devetka“ čiji je vlasnik naš bivši centarfor Hasanagić.

Peti pojedeni ćevap i polovina moje priče o tome šta očekujem od filma koji ćemo gledati je bio okidač da se otac trgne (verovatno ga je moja priča žešće smarala) i ispriča uvek istu priču o tome kakav je Hasanagić bio centarfor i kako je razbijao protivničke odbrane i kakav je gol da Mančesteru.

Jednostavno moj dobri otac je sve privatne obaveze u to vreme zasnivao na osnovu rasporeda utakmica Partizana i sve što je imalo bilo kakve veze sa Partizanom je moralo da se ispoštuje.Sada vraćam film i spreman sam da se zakunem da nikada nisam bio u bioskopu „Zvezda“, a verujte nismo izbijalli iz bioskopa tih godina.

Ono čega se sećam u vezi projekcija „tabadžijskih“ filmova u Partizanu je jedna ista ekipa ljudi koja je redovno posećivala ovaj bioskop. Eventualno tokom prikazivanja „U Zmajevom gnezdu“ bi se pojavili neki ljudi koje prvi put ekipa nas „prokletnika“ vidi u sali. Znate, to su oni likovi koji zbunjeno drže kartu u rukama i traže baš ono mesto koje je upisano. Uzalud je otac pokušavao da im objasni da su sedišta sa kojih pokušavaju da nas pomere poprimila oblik naših tela koliko dolazimo tu. Ništa nije vredelo, oni su jednostavno insistirali da mesto za koje su platitli kartu jednom godišnje bude ustupljeno baš njima.

Znam, znam, užasno podseća na takozvane Evro navijače koji jednom godišnje kreću u potragu za mestom koje im pripada.

Nijedan biskop u Beogradu tih godina nije imao toliko vernu i toliko sektašku publiku kao „Partizan“.

S vremena na vreme u sali bi se pojavili neki ljudi koji su glasno hrkali tokom cele predstave. 

Nije mi je bilo jasno kako mogu da spavaju do „Crippled master“ lome sve pred sobom, a onda mi je ćale objasnio da su to ljudi kojima kasni voz i koji su došli da odspavaju u toploj sali sat vremena.

Zabluda je da su kung-fu filmove gledali samo pripadnici Romske nacionalne manjine. Ove filmove su gledali svi. Čak su zajedno posle filma ostajali ispred da probaju trik koji je Brus Li izveo nunčakama.

Ukoliko niko nije uspeo „da skine“ potez kupovala bi se karta za sledeću projekciju i tako dok se ne ukapira u čemu je fora. Aliiiiiiiiii, kada se ukapira nije bilo većih faca od njih na premijeri sledećeg filma, jer su momci ponosno mlatili ovim hladnim oružjem demonstrirajući neverovatno umeće.

Verujte, bili su mnogo gotivniji od ekipe koja se lomila po ulicama pokušavajući da reprodukuje poteze iz „Brejkdensa“.

Pravili smo se da ne primećujemo masnice i kraste po usnama nastale tokom vežbanja i udaraca od nunčaki dok se nije „skinula“ fora.

Nažalost, prva promena koja je usledila u tom delu grada je bila promena namene i reportoara bioskopa. Kasnije je ceo deo grada sjeban i sada liči na šta već liči. Kako to nije tema današnjeg teksta, nećemo o tome.

Kino „Prvi maj“ je bio sarajevska verzija našeg „Partizana“ i kao što rekoh imao sam sreću da i tamo pogledam poneki film.

Pre nesrećnog rata svako malo smo odlazili kod rođaka iz Sarajeva koji su živeli u blizini ovog bioskopa. 

Bioskop kao bioskop, ništa što nisam imao u Beogradu.

Međutim, tih godina Sarajevo je imalo nešto što nije imao niko u bivšoj SFRJ.

Bio je to album „Das ist Walter“ benda „Zabranjeno pušenje“.

Kako bi kolega Dino rekao:“Od tog albuma si mogao da sazidaš tadašnje Sarajevo“.

Bilo je pesama rok bendova koje su govorile o Beogradu ili bilo kom gradu, ali niko nikada nije uspeo da prenese duh jednog grada kao što je to ovoj ekipi pošlo za rukom.

Bio sam klinac, ali se dobro sećam da nije bilo deteta u Sarajevu (barem dece iz okruženja mog burazera) koje nije imalo ovu kasetu. Nije bilo osobe u tom gradu koja nije znala da naizust izdeklamuje „Pamtim to kao da je bilo danas“. 

I sada kreće priče o pesmi i bendu koji kada se malo pažljivije pogleda imaju više sličnosti sa našim klubom nego bilo ko. Polako, sledi pojašnjenje.

Prvo naslovna numera ovog teksta. Već sam objasnio sličnost sa bioskopom istog koncepta koji je imao najlepše ime na svetu. Međutim stihovi pesme:

„Da zaboraviš poraz i ljubavni neuspeh,

Zaboraviš svu nepravdu i belaj.

Kupi košpe, jeftinu kartu 

I dođi u Kino „Prvi maj“.

Da li bi umesto poslednjeg stiha moglo da stoji „I dođi na Stadion Partizana“?

Naravno. 

I ne samo da bi moglo da stoji nego kada bi neko snimio obradu ove pesme sa ovim stihom sve bi izgledalo savršeno normalno, kao da nije obrada.

A, onda sledi:

„S tobom neće biti tvoja djevojka, 

Njoj se ne sviđa ovakav film.

Ne voli jeftine priče, ne voli pucnjavu 

I ne voli dim“.

Ko nema sreću da je u vezi, braku ili zajednici sa „bolesnom“ Grobarkom kao mi srećnici zna o čemu pričam i koliko mu je teško da se dočepa stadiona, hale ili TV programa na kom je utakmica.

I za kraj ove pesme:

„Da se osvetiš onim sto te tuku,

Da ne misliš kako nisi baš naj

za tebe danas pobjedjuju

Čelicni obad il' Mali zmaj“.

Samo što za nas pobeđuju ljudi od krvi i mesa obučeni u crno-belo.

Ali, ipak refren mene neodoljivo podseća na naš klub naročito u ovim vremenima:

„I dok vjetar njiše travu vijore zastave.

i dok vjetar mrsi kosu njegove drage,

on pobjeđuje sam protiv svih

ali znaj, još samo

na platnu kina Prvi maj“.

ON POBEĐUJE SAM PROTIV SVIH!

Ne znam šta da kažem, ali ovo više nego išta opisuje Partizan od 2012. do dana današnjeg.

Pored ove pesme i sudbina benda koji stoji iza nje je užasno slična našem klubu.

Ekipa okupljena oko ZP čiju je okosnicu činio dvojac Dr Nele Karajlić i Sejo Sakson uspela celu državu upozna sa običnim ljudima iz Sarajeva.

Tako da retko ko u bivšoj SFRJ nije znao ko su:

Pišonja i Žuga, Abid, Avdija, Mufa, Kiki, Murga Drot, Đovani.....

Isto tako je i zahvaljujući Partizanu, recimo cela Amerika saznala za momka iz Prijepolja kog je tamo dočekao „Džonson nadimkom Medžik“. Da ne pričamo o Željku Obradoviću koji ima status Bitlsa kada dođe u Atinu, Istanbul ili bilo gde osim u Beograd.

Nažalost, nakon raspada SFRJ ovaj bend se raspao na sarajevsku i beogradsku frakciju. Koliko se sećam u jednom momentu je postojao i ogranak u Zagrebu.

Bez obzira na sve nijedna od ovih frakcija nije imala ni blizu dobar album kao što su imali dok su bili jedinstveni. 

Mislim da ne moram da da objašnjavam kako je ovo slilčno sa dešavanjima u i oko našeg kluba.

Naravno da ovde ne mislim na raspad prijateljstva Željka Pantića sa Vučelićem i Vazurom.

Kad smo kod Vučelića, beogradski ogranak benda Zabranjeno pušenje je izdao jedini album za tadašnju Vučelićevu izdavačku kuću dok je Nele koliko se sećam jedno vreme bio član uprave našeg FK.

Takođe, dobar deo ovog benda je bio zaslužan za stvaranje „Top liste nadrealista“ koji su na duhovit način opisivili surovu svakodnevicu tadašnje države. Ne znam za vas, ali ovo mene užasno podseća na delovanje GTR i pokojnog brata Nebojše tvorca Krcunije.

Ostajte mi zdravi, čuvajte si i još jednom da ponovim:

„I dok vjetar njiše travu vijore zastave.

I dok vjetar mrsi kosu njegove drage, 

on pobjedjuje sam protiv svih

ali znaj, još samo

na terenu stadiona Partizan“.

Uživajte!

 

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI