Godina Italije

Nakon osvajanja šampionata Evrope u fudbalu, posle boljeg izvođenja penala u duelu sa Englezima u londonskom hramu fudbala, trijumfa Damijana Davida na Pesmi evrovizije i čak pet atletskih zlatnih medalja na OI u Tokiju, Italijani su kao šlag na torti dobili titulu prvaka Starog kontinenta u odbojci.

Ovo je svakako velika godina za Italiju. Kao da je Bog nagradio živopisnu zemlju i njen temperamentni narod nakon godine prepune muka u borbi sa koronom. Još nam nisu izbledela sećanja sa golgote prošlog proleća i leta, kada je prvi talas opakog virusa najviše pokosio državu na Apeninskom poluostrvu.

Korona nije istrebljena, ali se ove godine druga pesma peva među “azurima”. Novi heroji nacije u septembru su odbojkaši. Italijanska štampa veliča tek krunisane kontinentalne vladare hvalospevima koji su veliki čak i za tamošnje prilike. Do šampionskog odličja izabranici velikog selektora Fernanda De Đorđija došli maksimalnim učinkom pošto su od starta do kraja turnira u četiri države – Finskoj, Estoniji, Poljskoj i Češkoj – nanizali svih osam pobeda.

Zlatna pera sportskog novinarstva u Italiji veličaju ovu generaciju momaka u dresovima azurne boje podsećajući na onaj najslavniji tim koje je ova zemlja iznedrila u prelepom sportu, onaj za koji je igrao i aktuelni šef stručnog štaba De Đorđi i koji je obeležio sam kraj XX veka na odbojkaškim terenima

Momci poput tehničara Simone Đanelija i primača Alesandra Mikeleta već sada su heroji u svojoj domovini, a sva je prilika da će diktirati odbojkaške trendove u narednoj deceniji, pa I duže. Selektor De Đorđi bio je neverovatno hrabar jer se odlučio da izvrši radikalnu smenu generacija u olimpijskoj godini i to u vremenu kada vedete prethodnog italijanskog državnog tima nisu delovale kao da im se reprezentativna karijera bliži kraju.

Svi oštri kritičari ovakve strategije sa vrha struke utihnule su nakon ovako moćno osvojene zlatne medalje. Italijani su ovoga puta odigrali su jednostavno, eksplozivno, požrtvovano i borbeno. Mnogo je vode proteklo Tibrom i Poom da bi se ponovile ovako ubedljive partije odbojkaških “azura”.

U velikom finalu, u sada već za odbojkaše legendarnoj dvorani “Spodek” u Katovicama pala je izuzetno kvalitetna i takmičarski orijentisana selekcija Slovenije i to nakon žestoke borbe u pet setova. Italijani su bili na konopcima u više situacija, ali se na kraju sve okončalo po taktovima njihove himne.

Slovenija je izgubila još jedno finale EP-a. Pre šest godina u Sofiji su od sve uigranije ekipe sa Triglava bolji bili Francuzi, a na prošlom šampionatu u Parizu im je u završnici meru uzela Srbija selektora Slobodana Kovača. Ovoga puta Tine Urnaut i drugovi morali su ruku da pruže “azurima”, ali uz napomenu koja zaista nije fraza ovoga puta, a to je da ne bi bilo nezasluženo ni da su Slovenci uzeli najsjajnije odličje umesto što su odbranili srebrnu medalju.

Ni vlasnik bronzane medalje nije se menjao. Kao i pre dve godine, mesto na najnižoj stolici trijumfalnog podijuma pripalo je Poljskoj. Verovatno reprezentacija u koju publika najviše emocija ulaže poslednjih godina najavljivala je pohod na samo “zlato”. Leon, Bartoš Kurek, Mihal Kubijak i ostali iz špila belgijskog stručnjaka Vitala Hejnena delovali su zastrašujuće. Činilo se da ih je slabiji plasman od očekivanog na OI u Tokiju ražestio i dodatno motivisao da slave na domaćem bunjištu.

Ipak, na kraju se nije desilo ništa od toga. Po ko zna koji put u poslednje vreme Slovenija je dokazala da ne leži nikako kao veliki rival “bjalo-červonima” eliminisavši ih usred Katovica krcatim neviđeno motivisanim poljskim navijačima.

Za utehu, Poljskoj ostaje bronzano odličje, osvojeno potpuno zasluženo ispred selekcije Srbije, koja je završila na najnezahvalnijem, četvrtom mestu. Borili su se Kovačevi učenici koliko su mogli, ali je utisak da su Italijani u polufinalu i Poljaci u okršaju za treće mesto bili mnogo bolji takmac na “gerfloru”.

Problem za sada već bivšeg prvaka Evrope je mali broj asova koji nadolaze. Igru “plave čete” držali su iskusni pojedinci, od koji su neki poput korektora Aleksandra Atanasijevića I kapitena i primača Nikole Petrića muku mučili sa povredama.

Korona je sve poremetila pa i kalendare odbojkaških velikih takmičenja. Tako smo prisustvovali presedanu da se samo tri sedmice nakon okončanja OI u Tokiju sretnemo sa evropskom smotrom ovog sporta. Više puta sam ranije u tekstovima isticao pogubnost orijentacije globalnih sportskih asocijaca da se pošto-poto organizuju svi mogući planirani turniri uprkos pravom karambolu koji je virus korona napravio i u njihovom kalendaru.

Bilo je ovoga puta nekim selekcijama potrebno da dva puta za nepunih mesec dana pokušaju da tempiraju vrh kolektivne forme što je metodološki prosto nemoguće. Sada, pošto su završena oba takmičenja, sa sigurnošću se može reći da je praksa potvrdila takve pretpostavke.

Upravo su ekipe koje su postigle najviši uspeh u “zemlji izlazećeg Sunca” debelo zakazale na evropskom nadmetanju. Olimpijski pobednik, državni tim Francuske, po kladionicama je viđen kao najveći favorit za još jedno zlatno odličje na svojim prsima. Međutim, “galski petlovi” zastali su već u osmini finala, u meču sa Česima. Na toj utakmici Francuzi faktički nisu ni postojali na terenu.

Sličan debakli doživela je i selekcija Rusije, koja je početkom avgusta na Igrama u aziji osvojila srebrnu medalju. “Baćuške” su klecale i u grupi glatko izgubivši od Turaka da bi svoje učešće na EP-u okončale lakim porazom od domaćih Poljak u četvrtfinalu i to maksimalnim rezultatom.

Interesantno je da su i Francuzi i Rusi menjali korenito neke stvati između dva velika takmičenja u ovoj godini pa je tako olimpijski pobednik na EP otputovao sa novim selektorom, čuvenim Brazilcem Fernandom Rezendeom, dok se ruska odbojkaška federacija opredelila da koristi bogat fond igrača i izvrši dosta temeljne promene u kadru.

Kako god mi gledali na učinak ove dve ekipe, čini se da u matičnim zemljama ne haju na kiskeve doživljene u Ostravi odnosno Gdanjsku. Za oba giganta svetske odbojke glavno je bilo ono što su napravili u Tokiju. Na naknadnom evropskom takmičenju “azuri” i Poljaci su “vadili fleke”, a Slovenija i Srbija gledale su da daju svoj maksimum, usled propuštene najveće sportske svetkovine u Tokiju.

Kao talas koji nadolazi, treba spomenuti Holandiju, Tursku, pa i Ukrajinu. Istina, Holanđani su poslednjih nekoliko godina uvek negde tu, odmah uz one najveće. Ovoga puta domet im je bio četvrtfinale. Čini se da igra “lala” mnogo zavisi od korektora Abdela Aziza, koji jeste zaista veliki as svetske odbojke, ali za veće domete i upliv u najjužu konkurenciju za medalje i eventualne trofeje trebaće im još igrača tog kalibra.

Turska je zaista oduševila borbenošću na ovom turniru. Selekcija skoro bez ikakve tradicije u muškoj reprezentativnoj odbojci savladala je Rusiju u grupi dok je u osmini finala uspela da namuči Srbiju, koja se plasmana među osam najboljih domogla na jedvite jade I tek posle dramatičnih pet setova. Igru turskog državnog tima nosio je sjajni Sarajlija Adis Lagumdžija.

Što se Ukrajinaca tiče, oni nagoveštavaju polako veću i zapaženiju ulogu na svetskoj odbojkaškoj mapi. Mnogo šta još fali momcima u žuto-plavim dresovima, ali čini se i da je solidna perspektiva pred njima. Na ovom EP-u videli smo igrače poput Olega Plotnickog ili Dmitra Vijeckog, koji je sa Vojvodinom harao i po našim gerflorima. Koliko zaista Ukrajinci mogu, videćemo u narednim godinama. Zasad su najavili da mogu biti lepo osveženje.

Bilo je, naravno, i reprezentacija koje su pale po renkingu. Bugari nisu pružili ovoga puta skoro ništa, Belgija, koja je pre četiri godine u Poljskoj zauzela četvrto mesto, ovoga puta je zaustavljena već u grupnoj fazi dok je Nemačka, sa čijim iskusnim timom već dugo radi proslavljeni Italijan Andrea Đani ovaj turnir provela što u kalkulisanju što u lošoj formi tako da nipošto nije opravdala očekivanja publike.

Naravnom i dalje ostaje diskutabilna odluka da se EP igra sa čak 24 participanta. Nekima po kvalitetu nije zaista bilo mesto u evropskoj eliti. Tako je, na primer, reprezentacija Crne Gore šampionat završila sa pet maksimalnih poraza, odnosno nine uspela da osvoji nijedan set!

Ali, kalendar i system takmičenja ostaju glavna boljka svetstkog sporta. Nije tu odbojka izuzetak. U beslovesnoj marketinškoj borbi za što više novca, pratimo sve više povreda i dramatičnih zdravstvenih problema kod samih učesnika. Zdravlje sportista nije na vrhu prioriteta onih koji vode sportske federacije.

Sve u svemu, gledali smo jedno zanimljivo prvenstvo koje je najavilo neke nove trendove u evropskoj odbojci. Vrlo je verovatno da će sledeće odmeravanje snaga biti još uzbudljivije. Katovice su se posrećile Italijanima, čiji reprezentativci će sa ponosom u predstojeće dve godine nositi evropsku krunu.

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI