„Samo jednu ljubav imam, a ta ljubav to si ti“ – glase početni i naslovni stihovi numere Vlade Divljana.

I to je to što se tiče mog odnosa prema sportu, gde postoji samo Partizan i niko više. 

Za razliku od gomlie ljudi po mrežama kao i mnogih koje poznajem koji se nerviraju oko rezultata nekih klubova iz inostranstva. Tako da poznajem ljude koji iskreno vole Vest Hem, Arsenal, Čelzi, Juventus, Milan, Inter, Romu, Totenhem, Real, Barsu, pa čak i Liverpul pored Partizana.

To negde može da se objasni krilaticom „za druge se navija Partizan se voli“ i to je legitimno.

Međutim, meni pored mog kluba ne treba niko više. Kao da mi je malo muke sa Partizanom.

Kako ne mogu da živim bez sporta, naravno da gledajući utakmice imam tim koji favorizujem.

Većinom se rukovodim time da li u nekom klubu nastupa bivši igrač Partizana.

Tako da je savršeno logično da recimo u Čempionšipu navijam za Fulam i Šefild Junajted. U Italiji za Fiorentinu i tako dalje po istom principu.

Koliko poštujem ovaj princip svedoči podatak da sam navijao za Real u onom legendarnom finalu protiv Juventusa kada je odlučujući gol za Špance postigao Predrag Mijatović, da ne pričam da sam par sezona pre toga sa velikom pažnjom pratio utakmice Valensije.

I to je trajalo dok je Mijatović nastupao za njih.  

Jednostavno, na sve te klubove gledam kao nužno zlo. Kao na recimo, supružnike ili partnere rođaka i prijatelja koje trpim i poštujem dok su u vezi sa meni dragim ljudima. Onog momenta kada se ta veza prekine ti ljudi me apsolutno ne zanimaju. Tako da me sada savršeno boli uvo za Valensiju, Real, PSV, Čelzi ili svojevremeno Sakramento u NBA ligi.

I tu dolazimo do izuzetka koji potvrđuje pravilo. Tokom svih ovih godina samo jedan klub mi je bio drag, a da nije ispunjavao gore pomenute uslove. Reč je malom klubu iz predgrađa Verone – Kjevo Verona.

Zašto?

Ne bih znao da odgovorim. Možda zbog njihovog nadimka.Pretpostavljam svi znate kako su stekli taj nadimak. Ali, evo za one koji možda ne znaju, legenda kaže da su navijačima Kjevanavijači gradskog rivala Hellas Verone poručivali da će njihov tim ući u „Seriju A“ kada magarci polete.

Tako da ovaj tekst može da ima radni naslov „Magarac o Letećim Magarcima“.

U sezoni 2001/02 Magarci su poleteli. Do pre par godina amaterski klub je ušao u tada najjaču i verovatno najskuplju ligu u Evropi.

Klub čija ukupna tržišna vrednost igrača nije iznosila koliko vrednost jednog igrača najvećih italijnskih klubova u tom momentu.

Od prvog kola te sezone momci u žuto-plavim dresovima su pokazali da neće biti hit za jedno leto.

Posle par kola i neviđenih krađa kojima su bili izloženi u duelima protiv najvećih klubova Juventusa, Milana i Intera koje su izgubili 3:2, a u kojima su u jednom momentu vodili 2:1. Naravno na svakom od tih duela za protivnike je sviran nepostojeći penal.

Posle mesec dana te sezone „Serije A“ nije bilo ljubitelja fudbala koji nije znao za do juče apsolutne anonimuse.

Golman: Lupateli

Odbarana: Legrotalje, Dana, D’Anđelo, Moro

Srednji red: Manfredini, Eriberto (Luciano), Perota, Korini, Barone

Napad: Maracina, Kosato i Koradi

Trener: Luiđi Delneri

Sponzor: Paulani

Koliko su mi prirasli za srce kao ekipa svedoči činjenica da nisam guglao imena ovih igrača. Jednostavno sam ih zapamtio kao najsimpatičniju ekipu koju sam gledao u evropskim okvirima.

Kao što rekoh, njihov plasman te 2001. u najjaču ligu u Evropi sa budžetom koji su imali i način na koji su igrali, kako su pobeđivali je bio verovatno poslednji put kada smo se ponadali da neko takav može da uspe u modernom fudbalu. Kada kažem „neko takav“ mislim na tim bez ozbiljnih sredstava iza sebe.

Čak ni titula Lestera pre par godina u Engleskoj ne može da se poredi sa ovim bljeskom, jer ipak iza ekipe Lestera stoje ozbiljne pare, milioni. Ovde to nije bio slučaj ni blizu.

Kao što je Vujasinović svojevremeno vodio vaterposliste Partizana na pljeskavicu kao nagradu za pobedu, tako je Delneri fudbalere Kjeva vodio na kolače. Sa tom razlikom da Luiđi nije morao da plaća kolače, jer je sponzor ekipe Paulani u stvari neka poslastičarnica.

Kasnije su fudbaleri ove generacije imali priliku da spoznaju blagodeti modernog fudbala i bogate ugovore. Legrotalje i Koradi su nastupali za Juventus, Manfredini za Lacio (ako se ne varam prvi igrač crne puti koji je igrao za ovaj rimski klub), Eriberto za Inter, Korini za Palermo, Perota je godinama igrao za Romu. Maracina je bio prvi reprezantivac Italije iz redova Kjeva. Kasnije su i ostali gore pomenuti osim Eriberta koji je Brazilac nosili dres italijanske reprezentacije.

Jedna zanimljiva anegdota u vezi Eriberta/Luciana. 

Posle prve sezone u žuto-plavom dresu kada je izdominirao na desnom boku stigla je ponuda od Intera koju je prihvatio.

U vreme kada je potpisao ugovor i prešao u redove plavo-crnih supruga mu je bila u drugom stanju.

Čovek kome je na dresu pisalo Eriberto je izašao u javnost i priznao da nema dvadeset i jednu godinu već dvadeset i sedam. Pored toga je dodao i da se ne preziva Eriberto već Luciano i da ne želi da mu dete nosi prezime koje nije njegovo. Nakon priznanja da je u Italiju došao sa lažnim pasošem i svim lažnim podacim usledila je kazne italijanske fudbalske organizacije i narednih godinu dana nije mogao da nastupa u zvaničnim utakmicama. Posle pauze nije više bio na nivou na kom je bio dok je nastupao u Kjevu.

Uprkos priči koju je Delneri proturao tokom prve sezone da im je cilj da osvoje četrdeset poena i obezbede opstanak za malo im je izbegao plasman u Ligu šampiona. Osvojeno je peto mesto i plasman u Evropu. Sledeće godine za ovaj tim je nastupao legendarni Oliver Birof kada su izborili poziciju koja je vodila u kvalifikacije za Ligu šampiona. U Evropi nisu postigli apsolutno ništa. Prve godine izbačeni su od ekipe iz Ljutice Bogdana, a sledeće od neke bugarske ekipe, ne sećam se da li je u pitanju Levski ili CSKA.

Rezultatski nisu postigli ništa u Evropi, ali su definitivno očarali ceo kontinet tih godina.

Čak su i mene naterali da kupim njihov dres kao jedan jedini dres koji posedujem, a da nije Partizanov.

Tokom godina klub je ispadao u „Seriju B“ vraćao se nazad u najviši rang. Za to vreme kroz klub su prolazili mnogi igrači, međutim jedan je bio tu od 2002. godine do poslednjeg dana.

Reč je o legendi kluba Serđu Pelisijeu. Omaleni napadač koji jesigurno mogao da završi karijeru u nekom uslovno rečeno većem klubu za mnogo veće pare je skoro dve decenije nastupao za Kjevo.

Isti taj Kjevo za koji se borio je pokušao da spasi od gašenja i bankrota međutim Serđo van terena nije bio ubojit koliko na terenu. Kjevo Verona kao takav je prestao da postoji. 

Po poslednjim informacijama ipak je uspeo neštu smislu da klub počne od „Serije D“ sa novim imenom „CHIEVO 1929“.

I da se vratimo na početak i pesmu za ovaj četvrtak. 

Svaka čast svima, ali „SAMO JEDNU LJUBAV IMAMA“, baš me briga za njih sve, jer ja živim za tebe.

Sportski pozdrav uz legendarnog Vladu Divljana