Vitez košarkaškog pravougaonika

​Sa legendama Partizana, naročito košarkaškim nikada nije lako. Kako nazdraviti najvećem treneru od njih? Barem četvorica su tu koji polažu pravo na tu, prvu zdravicu. Pokojni Reba Ćorković je prvi, doneo je prvu titulu državnog prvaka pre ravno četiri i po decenije. Aktuelni šef stručnog štaba je najveći. Nema čoveka u Evropi koji prati košarku, a za koga Želimir Obradović nije najveći stručnjak za tu igru. Duško Vujoševiće omiljeni među navijačima i tu ostaje u njihovim srcima kao neka konstanta.

​A gde je tu mesto za četvrtog? Epa, četvrti je, po mom skromnom sudu, najveći gospodin, srednjovekovni vitez plemenitog kova, koga je ova igra izrodila. Pravi akademik košarkaške igre. Čovek čiji su tajm-auti bili skraćene trenerski klinike za svakog dobronamernog čoveka, za svakog ko je želeo da sluša i uči o košarci.

​Od jutros tog čoveka više nema među nama. Četvrti čovek Partizana uzdigao se na nebesa. Nema više Dušana Dude Ivkovića. Nema selektora koji je najradije gledao svoje izabranike u hali kada igra Partizan. Nebesa su ga progutala iznenada. Toliko se sve brzo desilo da još ne verujem u to što sam čuo pre par sati. Otuda ova konfuzija u meni, ovaj izliv emocija.

​Ivkovića je Partizan ukrao crvenokrstašima. Brat, prerano preminuli Slobodan Piva i on utkali su sebe u razvoj košarke i kluba iz poznatog i šarmantnog beogradskog kvarta. Nikada Ivković nije krio svoje korene. Uz veliku ljubav prema golubovima, Radnički je ipak bio prva odrednica na kojoj se njegovo srce prijatno osećalo. Bio je, uz nažalosti takođe prerano otišlog glumca Dragana Nikolića, simbol tog dela grada i sa ponosom je nosio tu titulu.

​U nezavidnim godinama po SD Radnučki, uz legendarnu rukometašicu i prvu damu tog sporta svih vremena Svetlanu Kitić, činio je sve da ovaj kolektiv nekako preživi. A u pitanju je krepki stogodišnjak, udruženje koje je formirala beogradska radnička sirotinja.

​Počeci igračke i trenerske karijere Dude Ivkovića vezani su za Radnički. U Partizan je došao 1977.godine. Tu se kalio kao pomoćnik prevejanog lisca Ranka Žeravice da bi već u sledećoj sezoni preuzeo prvi tim „crno-belih“. Epilog je bio zaista veličanstven – oba domaća trofeja završila su u rukama njegovih izabranika čime se upisao u red Partizanovih besmrtnika.

​I ne samo to. Tih sezona pod njegovom palicom stasavali su mnogi asovi, a među njima i Dragan Kićanović i Dražen Dalipagić. Jedan od najubitačnijih košarkaških tandema u istoriji ovog sporta dominirao je tada na jugoslovenskim parketima najavivši višedecenijski primat Partizana u domaćim okvirima. Uloga Ivkovića u svemu tome nemerljiva je i danas prepoznatljiva.

​Zatim se Ivković otisnuo u Grčku, sa kojom je od tada izgradio poseban odnos. Trenirao je tada veliki Aris da bi se ubrzo vratio u Jugoslaviju trenirajući omiljeni Radnički još jednom, a zatim Šibenku i Vojvodinu. Bilo je to doba kada je čuvena jugoslovenska košarkaška liga bila ubedljivo najjača u Evropi, kada je bilo teže biti državni šampion neko najbolji na kontinentu i kada su domaći stručnjaci diktirali trendove i postajali avangarda u shvatanju igre.

​Velika čast velikom stručnjaku pripala je krajem osamdesetih godina XX veka kada mu je KSJ poverio glavne komande državnog tima. Uspesi su bili zaista blistavi. Nakon srebrne medalje na OI u Seulu 1988, usledile su tri perfektno odrađene akcije – EP  u Zagrebu 1989, SP u Buenos Ajresu 1990. i EP u Rimu 1991. godine. Tada je rođena najjača košarkaška ekipa u istoriji, ako izuzmemo NBA asove.

​Pripadam onoj grupi ljudi, koja nije mala, a koja tvrdi da bi na OI u Barseloni 1992. godine najjači, ako ne i jedini pravi „drim tim“ imao goleme muke da savlada bivšu Jugoslaviju, ako bi uopšte uspeo u tome. Nevolja je, međutim, bila u tome što je u vreme održavanja igara u Kataloniji Jugoslavija već bila bivša tako da nikada nećemo saznati odgovor na pitanje da li bi Dudini puleni u najvećoj utakmici u istoriji došli do trijumfa.

​Promenila se zemlja, promenile su se granice, promenila se i sama igra, ali Ivković je ostao selektor skraćene Jugoslavije. U vreme sankcija nisu se igrale međunarodne zvanične utakmice, ali su naši ljudi od ugleda sve činili da se probije embargo, pa je u Ivkovićevoj Grčkoj, gde se već afirmisao kao veliki stručnjak, odigrano nekoliko mečeva u kojima su naši reprezentativci održavali formu pod nazivom „Ol star tim“.

​Čim su malo popustila olovna vremena, došlo je do prilike da se učenici našeg velikog selektora odmere sa ostatkom kontinenta. Na briljantan način, bez ijednog poraza osvojena je titula šampiona Evrope u Atini 1995. godine. Po dva puta su padali opaki Litvanci i domaćini Grci, da bi komšije Hrvati nedostojno zbrisale sa podijuma ne vrativši se ni do danas na njega.

​Bila je to zlatna medalja koja i danas sija nesmanjenim sjajem. Bilo je to za svakog ljubitelja magične igre više od običnog odličja. U doba sankcija, inflacije, ratova i svakojakih poniženja, košarkaši su doneli u zemlju jada, čemera, bede, smrti i represije šaku dostojanstva.

​Tih godina Ivković je kao renomirani stručnjak ušao u vidokrug zbivanja mene kao klinca na pragu tinejdžerskog doba. Kao trener moćnog Olimpijakosa voljom žreba dve godine kasnije namerio se na naš Partizan. Pobedio ga je dva puta u Beogradu, u međuvremenu doživevši minimalni poraz u Atini.

​I danas mi je u sećanju završnica majstorice u „Pioniru“ kada Ivković prilazi Partizanovom stručnom štabu i, uprkos činjenici da se njegov tim plasirao u četvrtfinale tadašnje Lige šampiona, prvi čestita našim trenerima na svemu što su pružili u ta tri veličanstvena meča.

​Naravno da je reč o kosmopoliti i legendi o kojoj se može naširoko pričati i nikada završiti priču vrednu svake hvale, ali bih od bezbrojnih činjenica voleo da istaknem još dve stvari. Posle skoro decenije tihovanja, Ivković se vratio na čelo državnog tima. Nije više vodio ni veliku ni skraćenu Jugoslaviju, vodio je nešto još manje, postao je selektor nezavisne Srbije.

​Prihvatio se šefovanja u nacionalnom timu u jednom teškom dobu, kada je kult reprezentacije spao na listi prioriteta i kada se lojalnost sve više gledala prema klubovima i korporacija umesto kao do tada prema dresu najdražih boja. Državna selekcija trpela je blamaže na velikim takmičenjima i od njega se očekivalo da povuče ručnu.

​Okupio je oko sebe mlade momke i velike radnike. Njegov sistem rada odmah je dao rezultate. Već na EP u Poljskoj 2009.godine Srbija se, mimo svih očekivanja popela na pobedničko postolje uzevši srebrnu medalju. Isti momci doživeli su bolno prizemljenje samo godinu dana kasnije, na SP-u u Turskoj, kada su užasnom sudijskom pljačkom elliminisani od domaćina u polufinalu.

​U vreme kada je poslednji put vodio našu selekciju, Ivković je svoj zadatak na reafirmaciji košarke i pravih vrednosti u njoj shvatio temeljno. Postao je predsednik Udruženja trenera i borio se do kraja za poboljšanje statusa stručnjaka u našoj, pomalo posrnuloj košarkaškoj organizaciji.

​A da bismo još jednom pokazali o kakvom se velikanu radi, podsetićemo i na podatak da je u sezoni 2011/2012 doveo Olimpijakos do krova Evrope. Niko nije očekivao da će klub iz Pireja doći do titule, ali su mnogi favoriti bili primorani da na kraju sezone njemu gledaju u leđa.

​Najzad, ima tu i bolnog podsećanja na to u kakvom vučjem vremenu živimo. Tom i takvom Dušanu Dudi Ivkoviću nije dozvoljeno da oproštaj od aktivnog bavljenja trenerskim poslom bude priređen u njegovom rodnom Beogradu. Ni na Crvenom krstu ni u halama koje nose imena njegovih velikih uzora i prethodnika – profesora Aleksandra Nikolića i Ranka Žeravice. Ne, nije mogao da se oprosti ni u „Areni“.

​Pošto ova zemlja odavno, što se iskazivanja počasti i poštovanja, živi beskrajno u stihovima pesme „Dva raba“ Branislava Nušića, Ivković je poslednju utakmicu sa klupe u svojoj trofejnoj i slavom ovenčanoj karijeri vodio u Dvorani mira i prijateljstva u Atini. Jeste Grčka, verovatno, njegova druga domovina, ali mu se prva, ipakl nedostojno odužila.

​Umro je iznenada. Ostavio nas je u danu kada se od aktivnog igranja košarke oprašta njegov pulen i reprezentativac iz perioda njegovog selekorovanja, Novica Veličković. Verovatno će večeras suze Novice Ubice ubiti emocionalno jedan deo svakog od nas, ali nismo morali da u istom danu ostanemo bez Dude. Zato će večeras mnoga zvona zvoniti za njim.

​Naknadna pamet, po mom mišljenju, nikada nije dobra. Uveren sam da će se narednih dana i sedmica vrteti izjave ljudi naknadne pameti. Možda je bolje ako se kaže da su to ljudi male pameti. Kako god, ovaj svet je sve više „tirjan tirjaninu“, a blagorodne duše sve se više sele na onaj.

​Posle današnjeg dana jedno je, međutim, sigurno. Košarkaška igra i Partizan imaće još jednog apostola na nebu. Na onima koji ostaju na ovom svetu je da ga ne zaborave i da uvek na Ivkovića ukazuju kao na svetao primer iz bogate istorije. Otišao je Duda, ostao je Partizan. Putevi slave su im se u jednom trenutku ukrstili i bilo je predivno.

​Neka mu je večna slava i neka mu je laka zemlja!

​Bog dušu da mu oprosti!

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI