ZASTAVA

Da budem iskren nisam nikada bio u tom gradu. Čak ne verujem ni da je bio posebno lep. Nekako nije mu ni ime ne zvuči posebno.

Vukovar.

Bezveze. Pa, zasto ovo pišem?

Jednostavno, prvi put sam putem televizije uživo gledao uništavanje grada.

Rijaliti sa rušenjem gradova i ratovima na TV ekranu će kasnije postati normalna pojava.

Na moju žalost 1999. sam imao priliku da osetim kako izgleda rušenje mog grada i van ekrana. Ali, tada sam prvi put imao priliku da vidim tenkove, avione, izbeglice, gomile leševa po Dunavu. I sve to po ceni TV pretplate. Prvi susret sa paklom, prvo mesto na svetu u koje nisam želeo da odem. Iako su mnogi tih dana odlazili tamo, u tolikom broju da bi neko pomislio da se radi o turističkoj atrakciji. Odlazili jesu, ali ne kao turisti. Neki sa obe strane, ne, da bi videli kulturno-istorijske spomenike, nego da bi ih srušili. Nažalost, i neki ljudi iz komšiluka su tamo silom prilika odlazili, ali ako bi se i vratili ne bi bili isti kakvi su otišli. Ukoliko bi i imali sve delove tela, nešto sa glavom im ne bilo u redu.

Pa, kako da bude normalan? Bio je u Vukovaru - govorili su stariji.

Pa, ko bi kao tinejdžer želeo da ode tamo?

I kako to u životu obično biva, nije mi se ispunila dečačka želja, da se nikad ne sretnem sa tim gradom. Mnogo godina kasnije, silom prilika, drugo mesto na koje nikada nisam želeo da odem, pomoglo je u rušenju dečačkog sna. To drugo mesto na koje nikada nisam želeo da odem bila je vojska. U uniformi VJ, sa značkom graničnih jedinica za reverom prvi put sam ugledao ovaj grad. Graničnih jedinica, srećom. Znači taj pakao više nema vise veze sa mnom. On je sada tamo daleko. Preko granice, sa one strane Dunava.

Moram da priznam nije mi bilo svejedno, kada sam prvi put išao ka tom gradu.

Ne, nije to bio strah, nego neko iščekivanje da kada već nisam mogao da izbegnem, vidim uživo to mesto. Kako smo mu prilazili moglo se videti samo veliko svetlo iznad krošnji. Pa, On svetli kao Las Vegas pomislio sam. Tako i jeste. Taj nekada mrtvi, tada je na nivou klinički mrtvog grada, bez velikih šansi da se ikada povrati. Prilazeći mu, pred očima su mi se opet pojavljivale slike iz emisije koja se zvala tako glupo ”Dnevnikov dodatak”.

Svi mrtvi, sve izbeglice, sve ruševine. Prvo jedni, pa onda drugi zavisno od toga kako se situacija na terenu menjala. Mobilizacija, sahrane u komšiluku, zastave.

Onda, posto sam se vratio u realnost, ugledah nešto sto sam uvek viđao u ratnim izveštajima. Neka građevina, na kojoj su se još mogle videti rupe od svog poznatog naoružanja.

Rekoše mi da je to vodotoranj. Vodotoranj, znači.

Sigurno nekada simbol grada. Na njegovom vrhu vijorila se šahovnica. Setih se, da se nekada u ratnim danima ponosno vijorila srpska zastava. Neki osećaj gorčine ispuni me potpuno. Nije to bila gorčina poraza. Dobro možda me je kao Srbina malo zabolelo. Nažalost, neke mnogo moćnije ljude sa obe strane je boleo pogled na vodotoranj okićen tuđom zastavom.

Ponovo, mi se pred očima pojaviše mrtvi, izbeglice, kolone tenkova, ljudi, zastave.

Zastave!

Nije moguće. Pa, mora da je tu postojalo jos nešto. Zbog zastava? Zbog metar i po ili dva kvadrata platna? Svi mrtvi, svi izbegli, sva razaranja, sve invalidnine.

Sve to zbog krpa sa drugacije rasporedjenim štraftama?

Želim da verujem da je bilo nešto više od toga.

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI