Beskrajni trofejni krug i u njemu – odbojkašice

Ovaj tekst posvećen je @Luis Nazario, velikom prijateljusporta i poštovaocu blistavih rezultata ženske odbojkaške reprezentacije Srbije.

​Ako bih kao neko ko prati sport intenzivno i ekstenzivno bezmalo tri decenije osetio potrebu da se među hiljadama likova iz tog sveta izvinim nekome, a da su to osobe sa ovog našeg prostora, bila bi to trojica velikana. Prvi je Saša Đorđević, drugi je Miroslav Raduljica, a treći je Zoran Terzić. Zajedničko svima njima je da sam do pre nekoliko godina mislio da su oni u svetu sporta mnogo manje značajni nego što jesu.

​Selektor ženske odbojkaške reprezentacije Zoran Terzić nalazi se za njenim kormilom već punih 20 godina. Posle svega što je postigao sa devojkama koje su, po njegovom iskrenom priznanju, za njega najbolje više nema dileme da je pred našim očima tekla jedna besprekorna karijera uglednog stručnjaka. Verovatno našeg najboljeg trenera u nekom ženskom kolektivnom sportu. Lako je sada deliti mu laureate, pisati mu panegirike, raspredati naširoko o njegovim taktičkim potezima od organizacije priprema do izmena u trenucima kada su se lomili setovi presudni za plasman na velikim takmičenjima.

​Iskusni strateg došao je u situaciju da ga jednostavno svi hvale i da one koji su kritizeri prema njegovom sveukupnom radu posmatramo kao osobenjake ili sitne zlobnike. U fazonu:“ma, goni ga bestraga, vidiš da nešto sa njim nije u redu pa pametuje“.

​Nije tako izgledalo na samom početku selektorskog posla. Nije pošao od nule, pošao je iz dubina poluamaterskog shvatanja odbojke kao sporta, pogotovu ženske odbojke. Počeo je iz uske baze, danas je ženska odbojka naš najmasovniji kolektivni sport kada su devojčice u pitanju. Počeo je činivši nas sretnim kada osvojimo set protiv nekog jačeg konkurenta na EP ili SP, danas je na razini da se od njegovih učenica očekivala zlatna medalja na OI. Počeo je u sredini koja nije razumela da muške i ženske akcije u odbojci nisu preslikane, stigao je dotle da danas svi znamo šta je „korea“.

​A kako je sve počelo? Nije, zapravo, čak ni ta 2001. godina početak. Treba se vratiti još deceniju unazad. Svako ko prati sport zna da je odbojka u bivšoj Jugoslaviji bila u zapećku. Paradoksalno, ali tek posle raspada zajedničke države, krenuli su veliki rezultati, doduše, prvo u muškoj konkurenciji.

​Jedan veliki vizionar, Zoran Gajić, pričao je o tome da je košarka kod Jugoslovena bila 20 godina ispred sporta kome je on posvetio skoro čitav svoj život. Sve što je slušao iz drugih sportova nije mogao da primeni u svom. Jednostavno, odbojka se tada igrala maltene rekreativno. Ekipe su sedmično imale samo par treninga. Čak i šampionske.

​Gajić se prvo izborio za status profesionalnog trenera u Vojvodini, da bi dobre rezultate svog rada kapitalisao najpre u svom matičnom klubu, a kasnije i u reprezentaciji. Ako mislite da je ovo prevelika digresija u odnosu na temu, verujem da nije. Baš u doba procvata muške reprezentativne odbojke, jedan još veći vizionar, Aleksandar Boričić, najavio je da će se strateški ulagati i u žensku i da ćemo imati ženskog učesnika OI. Pazite, samo pukog učesnika, ali i to je u vreme kada je ova izjava data bilo preveliki pa čak za neke i nerealan uspeh!

​Kada se Boričić, tadašnji predsednik tadašnjeg OSJ-a opredelio za Terzićeve usluge na klupi reprezentacije, bilo je mnogo onih koji su strogog i postojanog Darka Zakoča sa klupe užičkog Jedinstva pre videli i više želeli na toj poziciji. Među njima je i autor ovog teksta. Baš zato i zbog prvih impresija o Terzićevom radu i o Terzićevim postignutim rezultatima osećao sam potrebu da mu se kasnije izvinim.

​Ali, ovo nije samo Terzićev uspeh iako je njegov udeo u svemu postignutom ogroman. Recimo, odbojkaška reprezentacija ima na raspolaganju tehničarku i kapitena Maju Ognjenović. Pravog dirigenta. Vođu ekipe i na terenu i van njega. Lako je sada govoriti, kako vole da komentarišu, da je genijalna Zrenjaninka „enciklopedija odbojke“. Trebalo je posmatrati rađanje i razvoj jedne od najboljih dizačica u istoriji ovog lepog sporta. Ili, recimo, osetiti strah navijača kada se u finišu OI u Rio de Ženeiru 2016. godine povredila, ali je, ipak, takmičenje privela kraju.

​Znate li ko je Tijana Bošković? Mene bi bio blam da ne znam. Nije obavezno niti ću ikom naturati da poznaje ko je ona, ali vaša je bruka ako nikada niste ukačili da se radi o igračici koja će jednog dana, kada bude odlazila u penziju, za sebe moći da prikupi komplimente da je najbolja svih vremena. Ili makar najubojitija smečerka od kada su žene počele da pucaju loptu. Sve to mnogi stručnjaci najavljuju iako je pred njom verovatno još najmanje deceniju igranja odbojke širom sveta.

​Za mene je Tijana Bošković već sada simbol odbojke. Jedna jedinstvena. Voleo sam kao mali Gorana Vujevića i mislio da se neće roditi odbojkaš plemenitijeg kova od onoga koga smo svi zvali Kvisko. Odbojkaš se nije rodio, ali jeste odbojkašica. Njeno ime je Tijana Bošković.

​Odmah do nje spomenuo bih Brankicu Mihajlović, primačicu koja je svima ostala u sećanju kao ubojit napadač svetske klase. Nažalost, ove sezone se nije naigrala u reprezentativnom dresu sa grbom Srbije na grudima pošto je patila od neugodne povrede. Ali, bez nje se ne daju zamisliti uspesi tog državnog tima.

​Jedan gromki aplauz prolama se ovih dana u čast Milene Rašić. „Kosovka devojka“ bila je grandiozni bedem i prva linija odbrane srpskog polja. Pritom, bila je kohezivni faktor ekipe u kojoj faktički niko nikada nije postavio pitanje kako i zašto je ona njen deo. Toliko je dugo u reprezentaciji da je sa njom srasla, kao nokat i meso. Sada se posvetila zasnivanju porodice i život je vodi na neke druge frontove.

​Silvija Popović nije samo trčala nego i letela po terenu braneći skoro svaki protivnički smeč požrtvovano, često i preko svojih i uopšte ljudskih mogućnosti. Nije to radila samo zato što je igrala na poziciji libera, gde se mnogo toga očekuje, nego i iz urođene srčanosti i borbenosti. Ako bi se jednom rečju mogla opisati njena igra i nastup, onda bi to svakako bila „borbenost“.

​Pomenuvši samo one vedete koje su zaklopile knjigu reprezentativnih utisaka ili im se karijera pod zastavom u tri boje bliži kraju, uz Tijanu Bošković koja će još igrati, ali je ne smemo izostaviti ni iz jednog teksta na ovu temu, valja se setiti i svih onih koje su utirale put ka ovome gde smo u ženskoj odbojci danas. Treba spomenuti Vesnu Čitaković, Suzanu Ćebić, Anju Spasojević, Jovanu Brakočević, Ivanu Đerisilo, Tijanu Malešević, Jovanu Stevanović, Stefanu Veljković, Anu Bjelicu i još mnogo onih koje ostaju nepravedno zapostavljene u ovom kratkom osvrtu.

​Da, tu su u Bjanka Buša, Mina Popović, Katarina Lazović i još neke devojke koje su ili u zenitu ili koje su prvim pojavljivanjima u reprezentaciji Srbije najavile da nema brige za navijače u narednom periodu i da će biti još odličja. Uostalom, ako ijedan sportski savez u ovako nakrivo postavljenoj državi funkcioniše kako bi trebalo, onda je to već decenijama unazad OSS. Zato je ovo priča o uspehu svih tih entuzijasta, ali i profesionalaca, svih zaljubljenika, ali i paklenih radnika.

​Kada već spomenusmo odličja, ove sezone očekivali smo zlatno, ali nije ga bilo. Bilo je „srebra“ na EP i „bronze“ na OI u Tokiju. Ali, i to su veliki uspesi blistave generacije gracija u crvenim, plavim i belim dresovima. I to su ispričane, ali i priče koje će se tek pričati nekim budućim klincezama i klincima, kao putokazi u njihovim karijerama.

​Da se ovde stane, nije malo urađeno, ali svi znamo da se neće stati i da će imati još posla i još besanih noći kraj malih ekrana zbog naših najboljih odbojkašica.

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI