Pre par godina šetao sam sa roditeljima po gradu i u prolazu kod trga Nikole Pašića video sam veoma zanimljiv mural koji su GTR i Grupa JNA nacrtali. U pitanju je bio mural Džordža Orvela. Nisam u tom trenutku znao ništa o njemu. S obzirom da je u pitanju bio mural koji su nacrtali Partizanovci, bilo mi je čudno to što mu je lik bio okružen crvenom bojom, ali mi je to tek kasnije postalo jasno. 

Još jedna stvar koja mi je zapala za oko bila je poruka na tom muralu.

“Sloboda je pravo da se kaže ljudima ono što oni ne žele da čuju”.

Naravno tu stupa moja lenjost iz tog perioda na snagu i koliko god da sam bio zaintrigiran muralom, daljim istraživanjem se nisam bavio.

Sledeći put kada sam krenuo ka trgu Nikole Pašića, skoro je ceo bio uništen. Na Orvelovom licu bio je nacrtan kukasti krst plave boje. Oko njegovo lica bile su napisane fašističke parole i bili su nacrtani simboli fašizma, među kojima je najviše prostora zauzimao natpis “Viva la Franco”. Iste sekunde bio sam svestan da razlog uništavanja njegovog murala nije bio navijačke prirode, već se ticao ideoloških i mnogo opasnijih stvari od navijanja. U to vreme su svi ostali murali bili prekrečeni i osećao sam izvestan bes zbog toga, ali za razliku od ostalih kada sam video čime je Orvelov mural bio prekrečen, osetio sam bes mnogo većeg nagona i potpuno druge prirode.

Na isti način na koji su njegove knjige i eseji mnogo više od običnih knjiga i eseja i redovno nas opominju, taj mural ima istu ulogu i mnogo je više od toga kako izgleda na prvi pogled.

Orvel je bio jedan od najuticajnijih pisaca 20. veka i našom, samo našom krivicom, problemi o kojima je pisao su veoma aktuelni čak 71 godinu nakon njegove smrti.

Po čemu se to Orvel razlikovao od svih pisaca da ne pripada nijednom pravcu.

Ne postoji niko ko bolje opiše likove i njihovu životnu priču od Čehova.

Ne postoji niko ko bolje i kompleksnije piše monologe od Šekspira.

Ne postoji niko ko bolje primećuje od Orvela.

Razlikovao se po tome što njegova dela nisu plod mašte i nije ništa novo u svojim delima smislio.

Njegova dela su plod razočaranja u vreme u kojem živi i u ljude kojima je bio okružen. On nije radio ništa sem posmatranja i razmišljanja o tome šta je posmatrao. 

Jedine dve stvari koje bi svako trebalo da radi.

Posmatranje i mišljenje.

On je čovek po uverenju bio anarhista veći deo svog života. Kao dobrovoljac je otišao u Španiju da se bori protiv fašizma i dolaskom u Barselonu gde je video kako nema klasnih razlika i kako taj sistem funkcioniše postaje socijalista.

Uprkos tome što je po uverenju bio socijalista, nije imao dogmatski pogled na tadašnje socijalističke režime.

Zbog čega?

Zbog toga što je posmatrao i mislio o tome što je posmatrao i zbog toga što je imao anarhistički pristup neprihvatanja autoriteta.

Pet godina proveo je u indijskoj imperijalnoj policiji i za razliku od većine tadašnjih Engleza ništa lepo u tome nije video. Video je sistem pun korupcije koji se svodi na gušenje svakog vida otpora i inspirisan dešavanjima i svime što je video za tih 5 godina napisao je svoje prvo delo“Burmanski dani”, koje se u toj tako reći slobodnoj zemlji objavilo tek godinu dana posle objavljivanja u ostalim država, sa promenjenim imena u knjizi.  

Dovoljno je reći da je bio Englez koji je imao hrabrosti da se javno izjašnjava kao anarhista.

Ljudi često greše kada pričaju o Orvelu i govore o njemu kao antinacisti, antistaljinisti, antimonarhisti, dok je on čovek jedino bio antitotalitarista i nije mu bilo bitno kako se određeno zlo zvalo. Njemu kao socijalisti samo poslednja neznalica može zalepiti etiketu na lice i nazvati ga antikomunistom. Pa čovek je bio socijalista, majku mu.

Pored toga jedna veoma bitna stvar je da se u Španiji borio na strani sa tadašnjom policijom POUM-a tj. zajedno sa Trockistima koji se u tom ratunisu ništa manje borili protiv Staljinističkog PSUC-a nego protiv fašista i da su svi oni na kraju istog morali da beže od Staljinista kako ih ne bi zatvorili u Barseloni u nekoj od zgrada koje su zauzeli o čemu se može detaljnije videti u njegovoj knjizi “Kataloniji u čast” koja je više istorijska knjiga iz njegovog ličnog ugla koja prati dešavanja kroz rat, položaj vojnika i vojnikovu nemogućnost da dođe do ikakve informacije, ali kada se pročita, sva ostala njegova dela dobijaju još više smisla i pomognu čitaocu da shvati u kojim sve situacijama je pronalazio inspiraciju za svoja dela. Tako da ako je bio antikomunista definitivno se ne bi borio zajedno sa njima. 

Jedna zanimljiva stvar oko knjige “1984” jeste to da je u tadašnjem SSSR bila zabranjena i nazvana antikomunističkom, a u SAD je bila zabranjena i nazvana prokomunističkom. Čak i van događaja u knjizi, njegovo je delo uspelo da dovede do toga da dve ideološki zaraćene strane u tom periodu zabrane istu knjigu. 

Pa šta je to toliko kontroverzno oko te knjige da se dve sušte suprotnosti u tadašnjem političkom svetu smrtno uvrede i zabrane isto delo?

Upravo ta stvar protiv koje se on borio i protiv koje je pisao.

Ni jednima ni drugima nije odgovaralo da neka osoba pokuša da sagleda situaciju iz više uglova i to što je jedino prihvatljivo za obe strane bilo da se o suprotnoj priča sve najgore i tu se vraćamo na citat na samom početku.

“Sloboda je reći ljudima ono što oni ne žele da čuju”.

Tim zabranjivanjem knjige jedino što je urađeno jeste stavljanje dodatnog pečata na njegovo delo i dokaz kako je u svakoj napisanoj reči bio u pravu.

U toj istoj knjizi se može videti njegova vizija budućnosti. 

“Zamislite ljudsku facu i đon koji je gazi bez prestanka ”. 

Šta je video kao rešenje? Prosto da se ne dozvoli da dođe do toga.

Video je zlo, video gde ono vodi, živeo u vremenu opšte krize morala i nije hteo da ćuti.

To je delo gde se sve vrti oko Velikog brata koji nas posmatra i sprečava da mislimo, da ne zalazim u celu priču sada.

Taj mural koji sam na početku spomenuo je zapravo jedini Veliki brat koji nam je potreban pošto smo svedoci toga da zlo za koje smo mislili da je pobeđeno se pod drugim nazivima polako vraća.

Taj mural na veoma prometnom mestu ima jednu jedinu ulogu.

On gleda ljude, posmatra ih svakodnevno u prolazu i šalje poruku.

Posmatrajte i mislite da ne bismo došli do toga da se opet borimo protiv čega se i sam Orvel borio. 

Opet jedino rešenje bi bilo, ne dozvolite da dođe do toga.

Za razliku od dela koja su “Evergreen” u književnom svetu i koja će biti aktuelna uvek, poenta njegovih knjiga je potpuno suprotna od toga.

Ako “1984” ili “Životinjska farma” budu uvek aktuelne to ne predstavlja ništa nego poraz čovečanstva. 

Njegove knjige su prikaz svega što ne valja i što bi trebalo zameniti, a ne prikaz nečega u čemu je poželjno videti se.

Njegove knjige će uvek biti od pomoći kako bi ljudi shvatili u kakvim trulim sistemima žive, ali prava poenta takvih dela će biti upotpunjena kada pesme poput “Živeti slobodno” od Balaševića ili knjiga “1984” ne budu aktuelne, jer bi to značilo nestanak problema zbog kojih su napisane.

Prava poenta ovih dela biće dostignuta kada ona neće predstavljati ništa drugo nego istorijski spis koji će se u budućnosti proučavati kako bi se prošlost bolje razumela i uzimati se kao primer nečega čemu se nikada ne bi trebalo vraćati.

I za kraj kao pečat moga izlaganja citirao bih Vinstona Smita iz jednog od njegovih najznačajnijih dela, a to je “1984”.

“Ne, u pravi si. U dušu ne mogu da uđu. Ako možeš i dalje da osećaš da vredi ostati čovek makar to ne dalo nikakvih rezultata, onda si ti njih pobedio”.