Sine, moram nešto da ti kažem

2. septembar 1985. godine, ponedjeljak, ostao mi je duboko urezan u sjećanje. Prvi školski dan u životu. Priredba u fiskulturnoj sali osnovne škole, plava kapica, crvena marama i zakletva "Danas, kada postajem pionir...". Jedan od onih dana u životu koje čovjek nikada ne zaboravi, tim prije što je kult prvog školskog dana i pionirske zakletve u bivšoj Jugoslaviji i tadašnjem društvu imao posebnu težinu.

Utorak, 3. septembar 1985. Nakon što su se slegli utisci prethodnog dana prvi "običan" školski dan u životu mladog Titovog pionira. Privikavanje, upoznavanje učitelja, školskih drugara. Došao sam kući oko podne. Kao i obično na kuhinjskom stolu je bilo aktuelno izdanje beogradskog "Sporta" koje bi otac čitao svako jutro uz prvu kafu i cigaru. Narednih par sati sam proveo listajući novine i maštajući o pohodu na titulu šampiona mog Partizana. Običan dan.

Otac se vratio sa posla, kao i obično, oko 15h. Ubrzo zatim pojavila se i mama. Očekivao sam vatromet pitanja o prvom "pravom" školskom danu, utiscima i doživljajima. Međutim, jedino što sam uočio bilo je zabrinuto lice majke i neki čudan, sjetan, tužan očev pogled. Da li on to ima suzu u krajičku oka? Bilo je jasno da nešto nije kako treba, da nešto nije u redu. Prije nego što sam i pomislio da li i kako da ih pitam o čemu se radi, otac mi se obratio: Sine, moram nešto da ti kažem."  Nikada nije pričao tiše. Jedva da sam ga i čuo. "Poginuo Mance", reče i konačno pusti onu suzu koja je jedva čekala da padne sa oka.

Trenutak kada se dječaku od nepunih sedam godina srušio čitav svijet. Kasnije se rušio više puta, često i na mnogo teži i brutalniji način, ali prvi put čovjek nikada ne zaboravlja. Kako poginuo? Mance? Zašto? Poznavajući oca, bilo je jasno da se on sa takvim stvarima ne šali. U trenutku sam bio svjestan surove konačnosti njegovig riječi. Nema više Mancea.

Ne sjećam se koliko dugo smo plakali obojica, zagrljeni, ne pomjerajući se s mjesta pored kuhinjskog stola. Dugo. Danas mi se čini da se radilo o pola vječnosti. Ostatak dana sam proveo u svojoj sobi, gledajući slike izrezane iz "Tempa", Sporta" i "Partizanovog vesnika" i polijepljene u veliku svesku formata A4. Uz suze kojima nije bilo kraja. Kojima nema kraja punih 35 godina.

"Smrt ga je učinila besmrtnim", čitamo već punih 35 godina. Neki ljudi vremenom postanu zbilja besmrtni. Dragan Mance je jedan od njih. Najveći mit i idol u Partizanovom kosmosu. Mišljenja sam da je mene, kao i čitavu moju generaciju, njegova tragična smrt u dobroj mjeri formirala i kao navijače, ali i kao ličnosti. Svi mi od 3. septembra 1985. nosimo neku dozu tuge, sjete i melanholije na duši, ne samo u kontekstu voljenog nam kluba.

Ovog, kao i svakog 3. septembra - samo tuga i suze.

36 godina. Najvoljeniji, nikad prežaljen, nikad preboljen.

 

KOMENTARIŠI

Dale

- 05.09.2021 0:14

Ista priča. Naravno da me je ćale navukao na PFC. Ali meni je majka tu vest prenela, iako nju sport nije interesovao, za Mancea je znala zbog mene. Ispred zgrade mi je izgovorila tu nesretnu vest, kada sam se vratio iz škole. "Jel znaš da je poginuo Mance?". Oćutao sam, kada sam čuo, stojeći u ulazu zgrade, samo sam se povlačio ka našem stanu na drugom spratu. Neverica, samo sam ćutao. Posle ručka silazim ispred zgrade, 3.razred sam bio, a manguparija (ne beogradska :)) počela da se skuplja u kraju. Moj uzrast i stariji, naravno. Kraj mene ubrzano prolazi komšija, sa posla se vraćao, naftaš, grobarčina teška, otac trojice sinova, ali još dete, što bi jedan rekao danas, tad je imao 23-4 godine. "Baćko, pogino vam Mance", progovori zajedljivo jedan Laza uz onaj pokvareni smeh. Laza je stojao u društvu dvojice drugara, oni svi svršeni srednjoškolci. Baćko taman da dohvati kvaku od vrata zgrade, napravi brzi okret i krene ka ovima, ispred stepeništa. Tada sam prvi put video fizički sukob odraslih, jer tuče nije bilo. Baćko je bio mangup, bradu je imao, retkost u ono vreme, namazan svim bojama, voleo da popije kada dođe sa terena, dobro sam ga znao, trećem sinu je dao ime Tito, što je i za ono vreme bilo retkost, ma nikada nisam tako nešto čuo. Dobro je branio u fudbalu kada sam gledao njih starije dok igraju. Prišao je Lazi i u sekundi opalio dve šamarčine, ništa nije govorio. Laza se okrenu i ode brzim korakom. Što i Baćko uradi, ka svom stanu bez reči. U tih 10 sekundi i koji minut posle, u našem kraju, čula se samo tišina. To se ne zaboravlja. Ja od tada, sam nešto naučio od Baćka, kada me neko dira, vređa, provocira. Ne pričam, ne nastavljam svađu, samo priđem i ispalim seriju. Naravno davao sam posle i dobijao, ali nikada nisam dozvolio da me neko iz čista mira, bez razloga, da li 1 na 1 ili u društvu provocira. Takvo je bilo vreme. Sad svašta čujem ispred zgrade dok stoji klinčurija i "druži se", i majku i sestru i sve po redu, onda se smeju, nema samopoštovanja. A Laza?! Nisam ga video posle toga mesecima dole. A ja sam se ubrzo odselio.

- 03.09.2021 11:44

Prelepa emotvna prica.Iskrene cestitke.Ne poznajem vas licno i ne znam da li se bavite literarnim stvaralastvom ali imate talenta.

SLIČNE VESTI