Da li je vreme za iglu na vinilu?

Svako ko je gledao film ili, po mom skromnom sudu, seriju Balkan ekspres scenariste Gordana Mihića i reditelja Branka Baletića zna šta za dinamiku tog ostvarenja znači numera “Poslednji tango”. Fantastični makabr, kakav lično nisam video i doživeo gledajući dela jugoslovenske kinematografije predstavlja uvod u rasplet u kome ginu glavni akteri. Doduše, to je samo u filmu, u seriji svi čudesno ožive pošto je poruka autora kultnog dela da su simpatični lopovi i šverceri koji nekako preživljavaju okupaciju neuništivi.

Svako ko je navijač Partizana, a ima minimalnu dozu memorije u svojoj glavi zna šta ta numera znači za naš klub i atmosferu. Spontano je postala deo uobičajenog repertoara iz navijačkih grla, bez ikakve suštinske i sadržajne veze sa klubom, bez ijednog pomena voljenog Partizana u tekstu, doprinela je kulminaciji radosti nakon zaista čudesne sezone 2016/2017. u kojoj je Marko Nikolić sa nepokolebljivim učenicima uzeo “duplu krunu”.

Uvek kada se setim te sezone, kažem da su trofeji na domaćoj sceni ne osvojeni, ne zasluženo pripali Partizanu nego su jednostavno OTETI OD ZLA. Te sezone slavlje je bilo neopisivo, kako na stadionu, tako i u korteu po gradu na obalama Save i Dunava. “Grobari” su održali obećanje, pa su se dva trofeja Partizana slavila mesec dana. Tanja Bošković, glumica koja je u filmu otpevala najuzvišeniji deo saundtreka dobila je mural na Dorćolu, uz velikane koji sui li navijali za “crno-bele” ili su autori tih umetničkih dela prepoznali nešto partizansko ili grobarsko u njihovom radu.

No, ZLO je prepoznalo i ojačalo. U narednim sezonima režimska postava bila je sve jača, a otimanje sve beskrupuloznije dok je Partizan pogrešnim odlukama uprave, smenama trenera, od kojih neki nisu bili na razini dostojnoj visine kluba bio sve slabiji. Sada ostaje pitanje je li uprava samo krupa nesposobnih diletanata ili je samo radila svoj posao po ugledu na Stipu Mesića koji je 1991.godine u Saboru Hrvatske u Zagrebu izjavio:”Mislim da sam obavio posao – Jugoslavije više nema”. Možda će nam dokumentacija otkriti nešto više o radu uprave Partizana, ali zasad nemamo čvrste dokaze sem što srce sumnja.

Partizan je na kraju prošlog leta bio na konopcima. Klub je sezonu pre toga završio bez trofeja, a u Ligi Evrope pretposlednje kolo pred ulazak u grupnu fazu bilo mu je završna stanica pošto je belgijski Šarlroa, iskreno, sasvim prosečan tim, eliminisao momke Aleksandra Stanojevića. Pritom su prodati neki aduti, a u tim su došli mahom povratnici gotovo bez “goriva” u svojim nogama. Dakle, dno se naziralo ili je pretilo njegovo probijanje. Uprkos seriji pobeda u domaćem šampionatu, početni zaostatak za klubom koji u Srbiji ne gubi bodove bio je nenadoknadiv. A i kada je trebalo da se uzme utešni pehar, u finalu je “večiti rival” pobedio na svom bunjištu, posle boljeg izvođenja penala.

Novim preuređenjem evrokupova, UEFA je sve timove iz zemalja poput Srbije izuzev državnog šampiona preusmerila na uski, sporedni kolosek, a to je novoformirana Liga konferencije. Neki su se sprdali sa tim takmičenjem govoreći da je dovoljno o njemu reći da će se finale igrati u Tirani. No, kako god, Partizan je morao da prihvati učešće u tom kupu.

Posle kvalifikacija možemo da dignemo ruke u znak radosti – Stanojevićev ratnički tim je na volju, borbenost i želju mnogo više nego na individualni kvalitet izborio plasman u Ligu konferencije. Iza nas su ostali slovačka Dunajska Streda, ruski Soči i portugalska Santa Klara. Najvažnije od svega je da će se grupna faza jednog bitnog takmičenja igrati u Humskoj ulici, ali dodatni šmek daju imena protivnika, možda ne slavna i toliko poznata evropskoj fudbalskoj javnosti, ali svakako solidni i dobro uklopljeni kolektivi.

Gotovo bez uloženog novca u veoma siromašnom prelaznom roku (opet zahvaljujući upravi, dogovorićemo se da li nesposobnoj ili tako poručenoj od zna se koga) Partizan se domogao grupnih borbi i neka je sretno i Stanojeviću, i Aleksandru Popoviću, i Aleksandru Miljkoviću, i Slobodanu Uroševiću, i Saši Zdjelaru, i Aleksandru Šćekiću, i Nathu, i Lazaru Markoviću, i Sejdubi Sumi, i Lazaru Markoviću, i Nemanju Joviću…Ma, svima! Niko nije imao srce u petama počev od 17.jula, kada je zarolana sezona pa do sada.

U prvenstvu, šest utakmica i šest pobeda. Gol razlika 22:1. Aferim! Nisu bili protivnici iz donjeg dela tabele nego i Vojvodina, Radnički Niš itd. OK, liga jeste slaba, razlika se povećava, ali šta da se radi. Nismo birali gde ćemo da igramo. Na kraju krajeva, u ovakvoj konkurenciji smo se takmičili i prethodnih godina pa je zaostatak već u ovo doba bio gotovo nepodnošljiv.

Kako god, momcima predstoji dvonedeljna pauza zbog reprezentativnih akcija. Oni koji nisu pozvani pod zastave nacionalnih timova predstoji najpre da se dobro odmore od napornog starta sezone, a zatim dodatno uigraju. Dosadašnji rad pokazao se uspešnim pošto je napredak u igri, a posebno rezultatski evidentatan. Možda sam malo i dosadan, ali svako pojačanje koje ova uprava uspe da dovede neće biti akvizicija nego čudo ravno onim biblijskim.

Ali, ostavimo sada po strani momentum u kome se nalazi naš tim. Ima sigurno stručnijih i odgovornijih koji se time bave. Njima želimo svu sreću i bogovsku pomoć. Ko je nasuprot njih, trebaće im da ga obore na pleća. Sada postavimo sebi pitanje: da li je ovo čas kada je reda da skromno pevušimo ono naše što nekad bejaše, onaj “Tango smrti”, da li je vreme da zvezde daleko ponovo zajecaju i da im se gasi sjaj? Stari bi rekli, da obrišemo prašinu sa gramofona i postavimo iglu na vinilu.

Podsetiću na meč od pre skoro deset meseci kada je na našem stadionu gostovao Proleter iz Novog Sada i kada je na jedvite jade izvojevana pobeda u poslednjim sekundama utakmice. Neskromno ću ovde reći da sam prorekao tada početak jedne nove, pobedničke serije Partizana. Imam utisak da sam tada osetio u kom se stanju ekipa nalazi.

Ne znam iskreno do kraja da ispričam šta sada osećam, ali nekako mi se čini da je pred nama nešto još lepše nego tada. Neka nova serija koja se već zahuktala, pa je red da nagovesti lepe momente. Možda to grumenje na kraju ne završi na ramenima naših mladih dečaka, svim znamo u kakvom provizorijumu živimo, ali izgleda da nam svi oni od užičkog golmana pa do špica sa Zelenortskih ostrva pokazuju da se vredi boriti, da ih vredi podržati.

Život je borba, nije to samo otrcana fraza u duhu gogoljevštine, to je jednostavno praksa pokazala. Blez Paskal reče da smo u perspektivi svi mrtvi, ali dok ne odemo sa ovog sveta, pitanje je šta možemo da uradimo i to pitanje je suština naših ograničenih života. Šta svako od nas može da učini? Može da bodri voljeni klub onako kako zna, uvek bolje nego što misli da može.

A može i da zapeva “Poslednji tango”, da se podseti stare slave i da pesmom koja je terala demone sa naših pehara pre više od četiri godine pokuša da ih rastera i na nekom novom, potencijalno trofejnom putešestviju ka trofejima.

Nisu samo lopovi iz serije Balkan ekspres neuništivi, neuništiv je i Partizan!

Možda ću ovim poslednjim redovima pokvariti kreščendo koji prosto izbija iz poslednje rečenice. Ali, moram ovo da dodam. Balkan ekspres bio je, u isto vreme, parodija na žanr partizanskog filma koji je u bivšoj Jugoslaviji odumirao kao inspiraciono izumro, ali i kao omaž istom tom žanru, na neki način.

Može ova sezona biti parodija jednog fudbalskog poretka u zemlji bez slobode. Tamo gde ako si bolji protivnik mora sve očiglednije i više da otima, da greške sudija u njegovu korist budu suva parodija. Ako ih i na to Partizan natera, već je uspeo.

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI