Tradicija postoji – da bi se rušila

Sudeći prema prvim komentarima žreba za grupe premijerne sezone Lige konferencije, u Partizanovim navijačkim krugovima preovladava mišljenje da je naš klub prošao relativno dobro na izvlačenju kuglica u Nionu. Belgijski Gent, estonska Flora i kiparski Anortozis nisu rivali od kojih bi se strahovalo. Štaviše, nije nerealno da Partizan na kraju takmičenja po grupama u eliminacionu fazu najmlađeg takmičenja pod okriljem UEFA prođe kao prvi.

Ali, to je samo početni optimizam. Pogledamo li tradiciju dosadašnjih nastupa “crno-belih” u minule bezmalo tri decenije u okršajima sa predstavnicima zemalja iz kojih nam dolaze tek izvučeni predstojeći protivnici u Evropi, jasno je da izabranike trenera Aleksandra Stanojevića očekuje nimalo lak zadatak.

Nosilac grupe Gent nije dosad imao prilike da odmeri snage sa beogradskim “parnim valjkom”. Klub iz grada koji na francuskom govornom području izgovaju kao “Gan” zbog karakterističnog imena noćna je mora kladioničara koji ga često mešaju sa isto belgijskim Genkom. Da ne volja bude po njih veća, oba kluba tradicionalno negu plave boje.

Za razliku od našeg sledećeg rivala, Partizan je neslavno prošao u dvomeču sa Genkom i to pre ravno deset godina. Ove mečeve posebno pamti aktuelni desni bek našeg voljenog kluba, Aleksandar Miljkovića, zbog odlučujućeg kiksa u revanšu u Beogradu, kada je skrivio penal. Prethodno je Nemanja Tomić doveo Partizan u vođstvo, ali se ispostavilo da je 1:1 nedovoljno za prolazak u završnu fazu kvalifikacija za najkvalitetnije evro-takmičenje jer je u u Belgiju ekipa Genka bila za nijansu bolja slavivši rezultatom 2:1. Interesantno – na klupi Partizana i tada je bio Stanojević.

Nije dobro Partizan prolazio sa predstavnicima zemlje “crvenih Đavola” ni u utakmicama grupne faze Lige Evrope. Žreb i sudbina kleta spajali su ga sa ekipama Standarda i Briža u dve uzastopne sezone – 2008/2009. i 2009/2010. Zanimljivo je da je na razmeđu te dve sezone promenjen format pa su “crno-beli” sa ekipom iz Liježa imali jedan, a sa plavo-crnima iz Briža dva duela u grupi.

Standard je bio bolji i pobedio ekipu koju je tada trenirao Slaviša Jokanović sa 0:1 u Beogradu, golom Igora De Kamarga, koji je polako nagoveštavao solidnu golgeteresku karijeru na evropskim terenima. Šta tek reći za hrvatskog reprezentativca Ivana Perišića, koji je izrešetao mrežu Partizana, tada pod upravom Gorana Stevanovića. Perišićev Briž nije imao težak zadatak kada je pobedio 2:0 na stadionu “Žak Brajdel” i 2:4 u Humskoj ulici.

Konačno, i Šarloa je nanela bolan poraz Partizanu pre ravno 11 meseci. U trećem pretkolu Lige Evrope bilo je 1:1 u regularnom toku meča u Šarlroi, ali je u produžecima domaćin postigao još jedan pogodak i eliminisao Stanojevićeve momke. Zbog korone sezona je kasnije počela, pa se igrao samo jedan meč, ekonomičnosti radi.

Svi ovi tužni trenuci u Partizanovoj istoriji ne mogu da zasene čuvenu briselsku noć 24.avgusta 2010.godine. To je, ujedno i jedan od najvećih datuma u poslednjih 30 godina što se tiče naših nastupa u Evropi. Tada je srušena poslednja prepreka nap putu ka Ligi šampiona. Nakon 2:2 u Beogradu, a posle vođstva od 0:2 i blistave partije Brazilca Klea, opaki Anderleht je došao sebi i poravnao rezultat. Produžeci nisu dali pobednika, pa se pristupilo izvođenju penala. Partizan je bio sretnije ruke, odnosno noge i otišao u galaksiju pobednika.

Kada je reč o Flori, to je jedini tim sa kojim je Partizan imao takmičarske okršaje u prethodnom period o kome govorimo. Golgeterska mašinerija trenera Mileta Ješića, koja je oborila rekord po efikasnosti u šampionatu Jugoslavije, na startu kvalifikacija za Ligu šampiona 1999/2000 godine nije imala nikakvih problema sa simpatičnom ekipom iz Estonije. U Beogradu je bilo 6:0, a u Talinu 1:4. Bio je ovo i jedini okršaj “crno-belih” sa nekim reprezentom bivše sovjetske republike.

“Rajsko ostrvo”, kako mnogi slikaju Kipar, nije nimalo idilično mesto Partizanove fudbalske prošlosti. U dva navrata su naši momci pokušavali da sa Kipra donesu plasman u narednu rundu Lige šampiona, ali su oba puta doživeli bolno prizemljenje.

Prvi put učinio je to Jokanovićev tim protiv APOEL-a 2009.godine. Činilo se da je Partizan veliki favorit, ali je već prvi meč u Nikoziji predstavljao veoma neprijatno otrežnjenje za sve nas. Bilo je 2:0 za Kiprane, čiji dres je tada nosio Nenad Mirosavljević. Revanš u Beogradu počeo je kako se samo poželeti može. Majstor Moreira, kome je baš tog dana umrla mama, već na startu utakmice doveo je Partizan u vođstvo, ali bilo je to sve. Utakmica je završena tim rezultatom I APOEL je otiša u takozvani plej-of.

U borbi za istu fazu takmičenja tri godine kasnije, Partizan je naišao na AEL. I ovoga puta velika većina se nadala da ekipa Vladimira Vermezovića može da eliminiše kiparskog predstavnika. Ali, oba puta smo poraženi minimalnim rezultatom, uz kikseve, pre svih, Nikole Aksentijevića.

Sve ovo izneto u tekstu ne mora ništa da znači. Kako napisasmo i u samom naslovu – tradicije postoje da bi se rušile.

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI