Poštovanje i zahvalnost

Povratak Aleksandra Stanojevića na trenersku klupu Partizana početkom sezone 2020/21, veliki broj navijača crno-belih dečekao je skeptično i uz otvoreno negodovanje. Jedan od njih bio sam i ja. Svoje nezadovoljstvo nisam krio ni u privatnim diskusijama sa prijateljima, a ni na tviteru koji mi prevashodno služi kao platforma za diskusije i razmjenu mišljenja sa partizanovcima širom planete.

Stanojevića sam, priznajem, dočekao na nož i u afektu. Okolnosti pod kojima je otišao Savo Milošević, toksična i mučna atmosfera koja je u prethodnom periodu vladala u i oko Partizana na svim nivoima, u meni su stvorili enormnu količinu negativnih emocija - frustracije, razočarenja, bojazni, bijesa. Taj negativni naboj je trebao neki ventil i pronašao ga refleksno u novom treneru. Povratnik na klupu Partizana mi je po automatizmu bio krivac za sve negativno, a propast i sunovrat u sportskom, rezultatskom segmentu bili su samo pitanje vremena i razmjera.

Već par mjeseci kasnije shvatio sam koliko sam pretjerao u svemu tome i bio nepravedan prema Stanojeviću. Argumenti kojima sam se služio u brojnim debatama sa mnogim partizanovcima, koji su dolazak novog trenera doživjeli blagonaklono, ni danas ne smatram pogrešnim. „Stanoje“ se za devet godina od kraja prvog mandata u Humskoj 1 nije profilisao kao uspješan trener, bar ne u evropskim okvirima. Solidni i manje solidni rezultati u raznim kineskim klubovima, neuspješan pkušaj u Izraelu i bizarna mini epizoda u PAOK-u, nisu bile preporuka za klupu Partizana, prije svega ne u datom momentu i specifičnim okolnostima kojima je klub već godinama izložen. Nevezano za lične simpatije prema Savi Miloševiću i zu sve greške koje je ovaj redovno pravio, koncept i ideja kojom je Milošević počeo da projektuje dugoročni put kojim Partizan treba da ide, ne samo meni su se činile ispravnim i suvislim, jedinim mogućim ka sportskom i finansijskom oporavku i stabilizaciji Partizana. Bez iracionalne i sulude trke za šampionskom titulom protiv u svakom pogledu nedodirljivog gradskog rivala, ali uz sistemsku promociju modernog, progresivnog i atraktivnog fudbala, koji u evropskim nastupima izaziva pažnju i interesovanje većih i bogatijih klubova i koji klub dugoročno čini finanijski nezavisnim i samoodrživim. Možda Savo zaista nije mogao više od te jedne sezone, ali rezonski potez bi bio novi, bolji trener koji bi započeto nastavio i nadogradio na viši nivo. Aleksandar Stanojević je sve, samo ne trener takve ili slične koncepcije. To mislim i danas, bez negativne konotacije, bez vrednovanja.

Međutim, ja i mnogi drugi skeptici i kritičari u dobroj mjeri nismo (bili) potpuno pravedni i fer prema Stanojeviću. Njegov učinak u prvom mandatu kao trener Parnog valjka redovno se ili ignoriše ili podcjenjuje. Da, on 2010. jeste preuzeo nominalno jaku i kvalitetnu ekipu, ali svi znamo da je titula u tom trenutku bila praktično izgubljena i otpisana. Da, jeste Cleo svojim golovima bio ključni faktor za plasman u grupnu fazu Lige šampiona, ali svi znamo i da je Stanojević u tu kampanju krenuo sa oslabljenom ekipom i bez pojačanja. Dolazak Roberta Prosinečkog na klupu Crvene zvezde i euforiju koja je usljed toga nastala, uz istovremeno kadrovsko jačanje rivala, Stanojević je sa sve slabijim kadrom uspješno i suvereno neutralisao. Na kraju krajeva, iz Partizana je otišao uz solidnu bodovnu prednost sa pozicije lidera na tabeli, koju ni nesretni Avram Grant nije mogao da prokocka. Fer bi bilo i napomenuti da je Stanojević u prvom mandatu imao stoprocentni učinak na derbi utakmicama – četiri utakmice, četiri pobjede.

Sve ovo su činjenice, baš kao što je to i skroman učinak u Evropi, blamaža protiv Shamrocka, nejasna i čudna uloga trenera u untrašnjim previranjima u klubu koja ga je na kraju i koštala posla. Ako se kao argument permanentno povlači Shamrock, mora se spomenuti i Liga šampiona sa Radišom Ilićem.

Odlazak Aleksandra Stanojevića krajem 2011. godine, nevezano za gore pomenute okolnosti, doživio sam u tom momentu kao štetan i loš potez za klub. On je u tom periodu pokazao i dokazao da je trener takmičarskog duha, neko ko i sa kvalitenim i manje kvalitetnim ekipama može da ostvari mnogo. Nije tu bilo dugoročne strategije, no Partizan je tada bio klub koji je uglavnom i imao kratkoročne ciljeve. Nedostatak koncepta i plana na duže staze, nešto što će mnogo kasnije doći na naplatu, odgovornost je tadašnjeg klupskog rukovodstva, a ne trenera. Pošteno govoreći, Shamrock je jedini suštinski negativan rezultat koji je Stanojević ostavio iza sebe u prvom mandatu. Blamaža? Naravno. No, nije bila ni prva i posljednja u istoriji Partizana, a nije ni najveća. Fljamurtari je bio bruka biblijskih razmjera, a ni era Tumbakovićevih antologijskih raspada u Zagrebu, Pragu ili Beču nije bila podnošljivija. Petah Tikva takodje. Da ne nabrajamo dalje, znamo svi da Shamrock nije bio istorijski incident. Nasuprot tome stoje titule, trofeji, dominacija u derbiju, istorijski plasman u Ligu šampiona.

Prije godinu dana sam bio siguran da Partizanu ne treba takmičarski nastrojen trener koji će juriti kratkoročne rezultate, znajući da je klub izložen internoj i spoljnoj opstrukciji koja osvajanje prvenstva i borbu za plasman u Ligu šampiona čini nemogućom misijom, te da je potreban planski i konceptualni pristup po uzoru na sezonu 2019/20. „Stanoje“ to po mom mišljenju i dalje nije, ali s druge strane se postavljaju dva pitanja: Da li je prije godinu dana bilo ko drugi uopšte bio spreman da sjedne na klupu crno-belih? I, da li bi uprava kluba uopšte dozvolila uspostavljanje nekog dugoročnog sistema i koncepta? Danas sam siguran da je samo Stanojević bio dovoljno lud da preuzme Partizan u tom momentu, a odnos uprave prema Savi Miloševiću i njegovom pokušaju uspostavljanja sistema ukazuje samo to da su marionete na čelu kluba po svaku cijenu težile da to suzbiju i unište u korijenu.

Kao što mislim da im se Savo, u martu 2019. takođe jedini dovoljno lud da dođe u Partizan, u nekom momentu oteo kontroli i počeo ne samo da nervira njihovog šefa, tako mislim da su i Stanojevića podcijenili. Protekla sezona je bila baš po ukusu kvislinške uprave Partizana. Rezultatska stabilnost je donijela određenu dozu zadovoljstva među navijačima, ali trofeje je osvojio neko drugi. U novu sezonu ekipa je ušla bez suštinskih pojačanja, izuzmemo li činjenicu da je Stanojević dobio napadača, nešto što prethodne sezone nije nikako imao. Klub je finansijski u katastrofalnom stanju i pored dugoročnog duga od preko 30 miliona eura, evidentno je da se i mjesečne plate igračima isplaćuju neredovno. Pod ovim, krajnje sumornim okolnostima, Partizan je ušao u sezonu u kojoj se nameće finansijski imperativ plasmana u grupnu fazu novoosnovane UEFA Lige konferencija, dok navijači poslovično i bez realnog uporišta očekuju borbu za titulu u domaćoj ligi. Kao da sve ovo nije bilo dovoljno, bezazleno i već poznato skandiranje „običnih“ navijača Partizana na prvom ligaškom meču u Novom Sadu, upućeno predsjedniku Srbije, preko noći je postalo politikum i sredstvo za dodatne pritiske na klub. Posljedica su bili još glasnije skandiranje sa centralnih tribina stadiona JNA, pokušaji fizičkog, nasilnog suzbijanja istog od strane organizovanih grupa za južne tribine, nedvosmisleno po nalogu „odozgo“, fizičkih sukoba kao posljedice, a zatim ničim izazvane retorike 90ih godina sa iste te tribine, opet po zadatku i sa ciljem da se klubu naudi po svaku cijenu. Kako drugačije da se interpretira skandiranje imena i pojmova koji se godinama nisu čuli sa te iste tribine, a bez ikakvog konkretnog povoda. Zamalo da zaboravim da je i broj povreda ključnih i bitnih igrača iz utakmice u utakmicu sve veći i da postaje fatalan.

Da mi je neko pred početak takmičarske sezone rekao da će sve ovo obilježiti prve sedmice i utakmice, bio bih siguran da je rezultatski krah neminovan – ispadanje u prvoj rundi evropskih kvalifikacija i najmanje dva ili tri boda zaostatka za Crvenom zvezdom u domaćoj Linglong ligi, kao i prethodnih godina.

Realnost je trenutno potpuno drugačija: Partizan večeras igra revanš utakmicu posljednjeg kola kvalifikacija za grupnu fazu u Evropi i ima realnu šansu da se plasira dalje protiv tima iz Portugala. Prije toga je izbačen predstavnik Rusije, po prvi put u istoriji Partizana.

Nakon pet odigranih utakmica u domaćem prvenstvu Stanojevićev tim ima maksimalan bodovni učinak uz gol razliku od 18-1 i dva boda prednosti u odnosu na C. zvezdu. Tradicionalno teška gostovanja Vojvodini i Novom Pazaru rutinski su odrađena.

Ništa ovo još nema neku težinu, niti ima povoda za euforiju. Ovaj tračak optimizma i pozitivne atmosfere već večeras može da se rasprši u slučaju ispadanja u Evropi. Jedan remi u prvenstvu bi značio gubitak bodovnog viška. Međutim, kako god se završio večerašnji revanš, kako god se odvijalo stanje u Linglong ligi, već sada želim da izrazim zahvalnost i poštovanje treneru Partizana na svemu što je uradio od prošle godine do danas. Uz sve greške, nama neobjašnjive kadrovske poteze, izmjene i sl, objektivnost i logika nam nalažu da bacimo pogled na kadar kojim Stanojević raspolaže, a koji je krajnje skromnog kvaliteta i bez ikakvog balansa, da uzmemo u obzir i sve, već opisane, prateće okolnosti pod kojima ovaj trener i njegov tim rade, i da čovjek cijedi suhu drenovinu i izvlači apsolutni maksimum, ne samo iz ekipe, nego iz cijele ove bizarne i bolesne situacije u kojoj se Partizan nalazi. Igrači i stručni štab iza sebe imaju samo navijače sa istočne i zapadne tribine stadiona u Humskoj. Svi ostali, unutar i izvan kluba, ne samo da nisu podrška nego otvoreno rade protiv kluba, samim tim i protiv trenera i njegove ekipe.

Aleksandar Stanojević je već sada jasno pokazao da neće ni izdati, ni prodati, ni pustiti. Da će se boriti maksimalno i uprkos svemu i svima. U ovom trenutku je to jedino što je relevantno, njegove trenerske sposobnosti i nesposobnosti ne igraju nikakvu ulogu. Tu je jer niko drugi ne želi i neće, a želio bih da vidim bilo kog drugog trenera sa ovom ekipom i pod ovim uslovima. Zato je zaslužio moje poštovanje i zahvalnost, ali i izvinjenje na neobjektivnom stavu i nastupu po njegovom dolasku. Naglašavam još jednom: Ovo važi bezuslovno i nevezano za dalji tok sezone.

A, ko zna… Malo se Savo bio oteo kontroli i bio žrtvovan, a Marko Nikolić se prije par godina potpuno bio oteo kontroli. Stanojević i ekipa imaju sasvim realne izglede da u derbi 18. septembra uđu sa najmanje dva boda prednosti u odnosu na rivala. Derbi je derbi, možda iz njega izađu sa pet bodova viška. A, onda bi stvari tek postale zanimljive. Možda ga u tom slučaju Vučelić i Vazura otpuste. A, možda se opet neke stvari otmu kontroli i dobiju neku sopstvenu dinamiku.

Bilo kako bilo, ova ekipa i ovaj trener zaslužuju bezrezervnu podršku svih nas koji iskreno volimo Partizan. Samo nas i imaju.

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI