Zašto bih branio Dušana Mandića?

​Svi koji me malo bolje poznaju, dobro znaju šta mislim o nacionalizmu svake vrste. Svi koji su se sa mnom upustili u političke teme znaju koliko prezirem SPO i njegove izvorne ideje. Tri razmaknuta prsta podignuta u vis, kao jedno od suštinskih obeležja privatne prćije porodice Drašković, takođe, mi nisu bliska. Dižem ih samo kada tim za koji navijam u košarci da trojku.

​Ništa bolja situacija nije ni sa spojena tri prsta podignuta u vazduh. Uvek se setim starih fotografija ljotićevaca iz Drugog svetskog rata sa tim pozdravom. Neretko se sprdam na račun osoba koje i danas tako podižu prste uz sarkastični dodatak da se soli danas nožem, a ne zabijanjem prstiju u slanik.

​Vaterpolista Srbije Dušan Mandić posle dramatične utakmice polufinala OI u Tokiju protiv Španije dao je veoma kratku, ali emotivno nabijenu izjavu za RTS. Tokom većeg dela te izjave, a ona je trajala maksimalnom 30-tak sekundi, on je visoko držao podignuta tri spojena prsta. Dakle, pozdrav koji meni ni po čemu nije blizak.

​Ako se to uopšte može nazvati izjavom, reprezentativac Srbije je u tih nekoliko sekundi nepovezano rekao da “ima Boga”, da je njegova ekipa “protiv svih”, “protiv sudija” pobedila i da “Bog sve vidi”.

​O tome da li ima Boga ili ga nema, možemo raspredati vekovima, baš kao što to ljudski rod najozbiljnije čini. Nisam pretenciozan pa da razrešavam u ovom kratkom tekstu možda i najveću dilemu čovečanstva. Mandićeva izjava data u ovakvom tonu izazvala je burne reakcije na društvenim mrežama. 

​Odmah se javila veoma homogena i dogmatizovana skupina ljudi koja mu je pripisala da je “verski fanatik” i “fundamentalista”. Neki su išli na sarkazam, pa su govorili kako, eto, “Bog nema vremena da spašava Grčku u plamenu već čeka da se završi jedna bitna vaterpolo utakmica”. Treći su pričali kako je Mandić zabio nož u leđa onim srpskim sportistima uz koje sreća nije bila. Ako “Bog sve vidi”, kao što kaže Mandić, onda je pitanje što nekoliko dana ranije nije video Novaka Đokovića u polufinalu protiv Nemca Aleksandra Zvereva ili Ivanu Španović u finalu skoka u dalj. Oboje su dali sve od sebe, ali na kraju završili, na onoj najnezahvalnijoj, četvrtoj poziciji.

​Četvrti su, pak, meni najzanimljiviji. Imam utisak da su i psihoanalitičarima takvi tipovi ljudi, da ne kažem bolesnika najveći izazov u profesionalnoj karijeri. Ima ona psihobiografska metoda u psihologiji koja se smatra danasprevaziđenom, a kada se razmatraju psihobigrafije onih koji su njom izloženi, vidi se da se većinom radi o ljudima mentalno nezdravim, da ne upotrebimo neku težu reč.

​Ti ljudi egzistiraju na društvenim mrežama u debelom hladu trućanja na sve teme iz vascelog kosmosa, a neki od njih mlate dobre pare od učinka na zadatu temu. U njihovom shvatanju gde god se spomenu “Bog” i “Srbija”, tu je alarm za uzbunu. Tako beležimo da je narativ mladog Mandića od tome da su “svi protiv nas”, ali da “Bog sve vidi” pa zato “Bog čuva Srbe” ili, još efektnije, “čuva Bog Srbina svog” (ove dve poslednje parole su relikti srpskog nacionalizma iz njegove najjadnije i najkrvavije faze) zapravo školski primer mentalnog stanja jedne nacije.

​Za razliku od drugih balkanskih nacija, ovo pleme je takvo da maltene nema prava da navija za sportske reprezentacije pod njegovim obležjima i u njegovim bojama. Kada priziva Boga, Mandić nalazi put do zločinačke prošlosti odnosno do aveti najcrnjih zločinaca druge polovine XX veka poput generala Ratka Mladića. Iako verovatno nije ni progovorio u doba kada se desio genocid u Srebrenici 1995.godine, Mandić je u ne samo jednom tvitu optužen za negovanje kulta osuđenog ratnog zlikovca.

​Srbin unakažen od svih pobeđuje svakoga. Srbinu na zemlji svi sude, ali Božja pravda ga spasava poraza. Ispade da je to ideologija koja je minulih decenija toliko zahvatila srpski narod da su njegovi sportisti prožeti njom toliko duboko od prvog do poslednjeg. Egzaltirani Mandić posle velike sportske pobede samo je jedan od predstavnika tog naroda i tog fašističkog shvatanja sporta i njegove osnovne funkcije.

​Ali, da vidimo šta se desilo pre te izjave tj. zašto je junak ove kratke price dao baš takvu izjavu? Srpska reprezentacija odigrala je polufinale OI u Tokiju. Kakav god da je protivnik, i u kom god da je momentumu, to je veoma bitna utakmica. Španija je ekipa koja “delfinima” nipošto ne odgovara čemu nas uče rezultati sa prethodnih nekoliko velikih takmičenja. Na SP-u u Gvangdžuu 2019.godine – pobeda Španije u četvrtfinalu. Na EP-u u Budimpešti 2020.godine – pobeda “crvene furije” u četvrtfinalu. Na OI-u u Tokiju u prvom kolu – pobeda izabranika selektora Davida Martina. Ovome se može dodati i pobeda Španaca u četvrtfinalu Svetske lige.

​Sve su to bile veoma tesne pobede velikog rivala, od kojih neke i na penale, ali srpski državni tim je ušao u seriju nepovoljnih ishoda sa pirinejskom selekcijom u usponu. Pritom su Igre u Tokiju dugo najavljivane kao oproštajne za ovu veliku generaciju svetskog sporta uopšte.

​Sa takvim pritiskom Srbija je ušla u polufinale, uz neizbežni dodatak da je branila olimpijsku krunu iz Rio de Ženeira 2016.godine. Meč je bio izuzetno dinamičan, Srbija je povela, Španija očas posla preokrenula. U jednom trenutku je vodila sa tri pogotka razlike. U veoma neizvesnoj završnici sudija Aleksandresku, koji je sudio kao da su mu roditelji ukrstili gene generala Antoneskua i Nikolaea Čaušeskua,priznao je Špancima gol. Na osnovu snimka se videlo da lopta nije prešla celim obimom zamišljenu gol-liniju iza Branislava Mitrovića. Ali, rumunski arbitar je konsultovao VAR navodno ustanovio da je gola bilo.

​Ostalo je veoma malo vremena do kraja meča. U timtrenucima srpski navijači su strepeli i bili bi zadovoljni čak i nerešenim ishodom i odlaskom u penal-seriju. Ali, u naredna dva napada levoruki bombarderi, Mandić i Filip Filipović preokrenuli su ishod velike borbe i odveli momke selektora Dejana Savića u finale. Epilog priče je bio kao iz bajke – Srbija je odbranila zlatnu medalju, a Španci na kraju nisu imali snage ni za bronzanu medalju. 

​To je, ukratko, kontekst priče oko Mandićeve izjave. Kada je govorio o tome da su se njegovi drugovi u bazenu i on lično u jednom momentu našli “protiv sudija” i “protiv svih”, nije reč bila ni o kakvim “belosvetskim zaverama” i atavizmu velikog dela nacije prema, recimo, odlukama Haškog tribunala nego o konkretnoj odluci nepravednog Aleksandreskua. Dodajmo tome i činjenicu da je prethodnih nekoliko godina srpski skalp objektivno nešto najveće i najdragocenije u svetu reprezentativnog vaterpola i da se baš tako treba shvatiti Mandićeva sintagma da su njegovi saigrači i on igrali “protiv svih”.

​Kada se tome doda adrenalin, s obzirom da je izjava, još jednom napominjemo, data samo nekoliko minuta posle burnog dvoboja gde je penilo u bazenu, nema nikakve dileme da je spominjanje Boga duboka ljudska potreba, a ne nekakav zilotizam i beg u fundamentalizam ili retrogradnost.

​Mandićevu karijeru pratim od kada je još kao tinejdžer prispeo u Partizan iz Kotora kao veoma veliki talenat. Jaka fizička snaga, dobra pripremljenost i šut iz katapulta privukla su pažnju svakog objektivnog ljubitelja vaterpola. NJegova karijera već je posuta zlatnim grumenjem iako ima tek 27 godina. Igrao je za Partizan i italijanski Pro Reko, dva od tri ili četiri najveća vaterpolo kluba na svetu. Mnogo važnije od suvoparnih statističkih podataka za ovu priču je činjenica da se radi o lepo vaspitanom momku koji nikada nije napravio nijedan eksces, a pogotovu ne politički ili nacionalistički ispad. Uostalom, da nije takav, sigurno da ne bi bio integralni deo ove svakako besprekorne generacije “delfina”. U njoj takvih nema! Niti ih je bilo za ovih 12 godina.

​Zato ne vredi diskutovati sa onima koji napadaju Mandića kao “fašistu”, “genocidaša”, “verskog fanatika” ili koje sve oni kovanice koriste kao u pismenim vežbama na zadatu temu. Takvi ljudi tim škrabotinama više govore o sebi i svom čvrsto dogmatizovanom svetonazoru nego o samom Mandiću, o kome verovatno ništa živo ni ne znaju. Ne volim da to kažem, a pogotovu ne da završavam tekst na taj način, ali ovoga puta učiniću presedan jer moram. 

​Ko je Mandić, a ko ste, gospodo, vi da o njemu sudite i da bacate kamen na ovog stasitog Kotoranina?

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI