Grad zidaju crno bela gospoda,

Jedno bješe Obradović Željko,

Drugo bješe Saviću Zoran,

Treće bješe Ostojić Mijajlo,

Grad gradili tek nekolik dana,

Dovoljno da strah postane java,

Jer ne znaju ko dolazi nama,

A nagađa se ko je u priči,

Bacaju se milioni lažni,

Insajderi se baš prave važni,

Tada viče sa Avale vila:

„Ne muči se insajderu glupi,

Ne muči se i ne lupaj glavu,

Svedno nećeš biti ti u pravu!“

A vako je bilo do tog trena,

Prv’ nam dođe Panter od majčice,

Dozvan je da postane Mustafa,

Biće Turčin iako se krsti,

A kleli ga u nebo i zvezde,

Dok će sada sve da mu se jebe.

Potom dođe polovnjačina Zek,

Isprva skup a onda polupan,

Tovar blaga za njega je spreman,

Tovar cirka oko miliona,

Sa njim ćemo do najvećeg trona.

Onda dođe Avramović Andra,

Pre tog beše već kod njih stigao, 

No je pak sve usnule digao,

I opet je tovar blaga velik,

Jer momak njiov konjanik  beše,

No sad će mu ime drugo biti,

Da li Arda ili možda Aslan?

Videćemo kada bude megdan.

Kad bejaše svima odmor njima,

Dođe Kurucs iz enbiej tima,

Momak mladi a prezime čudno,

biće sa njim svak igranje ludo.

Tad podviknu Željko iz sveg glasa,

On doziva Rada neimara,

Kaže njemu da svako ga čuje,

„RADE, RADE“ halom odjekuje,

Rade bitku sam sa sobom nosi,

Dal Novica njim da se ponosi?

Nema kraja ovome pojanju,

dok se laže u svakom izdanju

kako hotel zaposedat dugo,

a igrača sve je došlo drugo.

Tvrđavu smo dizali baš dugo

od drveća i crnice zemlje,

srušiše je vandali njihovi,

no boje se pa kakvi god da smo

ovog puta i za njih je kasno.

Nova kuća biće vrlo nam jaka

nova biće najlepša ikada

nova biće itekako prava,

jer gradi je crno-bela glava

On neimar imena mu znana,

arhitekta novog Partizana,

beše starog a biće i ovog. 

Do tada da prestane ne sme,

pevaće se opet naše pesme.