Reprezentacija Italije osvojila je titulu šampiona Evrope na vrlo čudnom šampionatu održanom u 11 gradova od Glazgova do Bakua i od Kopenhagena do Sevilje.

​„Azuri“ su u završnoj predstavi usred Londona boljim izvođenjem penala savladali baš „nabrijani“ Gordi albion pa se na pobedničkom postolju umesto gledanja u zastavu Svetog Đorđa slušala izuzetno melodična italijanska himna.

​Bio je ovo turnir koji možda i nije trebalo da se održi. Pandemija kovida 19 (pametan čovek bi rekao „čovića 19“) učinila je da se desi presedan u istoriji EP-a – prvi put od 1960.godine i smotre u Francuskoj nadmetanje je odloženo na godinu dana. Umesto 13 gradova, sve je svedeno na 11, a bilo je zamena pa je tako Bilbao ustupio mesto Sevilji pošto nije mogao da garantuje prisustvu barem minimuma gledalaca na stadionu „San ameš“ usled nepovoljne epidemiološke situacije u srcu Baskije.

​Kao da sve to nije bila dovoljna opomena, već drugog dana prvenstva desila se umalo velika tragedija. Na stadionu „Parken“ u prestonici kraljevske Danske, u susretu sa Fincima uz aut liniju srušio se najbolji igrač „dinamitaša“ Kristijan Erisken. Doživeo je težak srčani udar, a lekari su jedva uspeli da ga vrate u život ok se o nastavku karijere još i ne govori. Ali, „show must go on“ pa se utakmica Danska – Finska morala nastaviti samo pola sata kasnije.

​Veliki zamor i šampionat kad mu vreme nije uticali su i na partije gotovo svih selekcija. Mora se reći da su na uzbudljivost i ujednačenost bili plod činjenice da su asovi najjačih učesnika bili premoreni pa nisu mogli da budu na maksimumu. A kada ne odlučuje samo kvalitet, onda ima i iznenađenja. Možda je ocena pisca ovih redova prestroga, ali od onoga što on pamti, a pamti od EP-a 1992.godine u Švedskoj ovo je za njega najslabiji kvalitet fudbala na jednom velikom takmičenju.

​Rekosmo već na startu teksta, Italija je obogatila trofejnu vitrinu svog fudbalskog saveza. Đanluiđi Donaruma bio je junak penal serije u londonskom finalu sa Gordim albionom i samo nekoliko minuta pre nego što će Big bend otkucati ponoć, pehar je definitivno otišao put Rima.

​Italija se na najlepši mogući način vratila na veliku scenu, samo tri godine nakon što su bolno kraj malih ekrana gledali Mondijal u Rusiji pošto ih je u baražu sasvim prosečna Švedska eliminisala. Put do oporavka „azura“ trajao je neočekivano kratku. U klupskom fudbalu dugo osporavani Roberto Manćini ostvario je najveći uspeh u karijeri.

​Rapidno je podmladio nekadašnji as Sampdorije i Lacija selekciju, a u državnom timu glavnu rolu vodili su Marko Verati, Federiko Kijeza, pomenuti Donaruma, nažalost u finišu EP-a povređeni Leonardo Spinacola, Nikolo Barela i Manuel Lokateli. Što je najvažnije, navijači italijanskog nacionalnog tima imaće priliku ove junoše da gleda na mnogaja ljeta u dresu sa najdražim grbom.

​Za razliku od ustaljenih stereotipa kako je italijanska „škvadra“ takva da tradicionalno igra tvrdo i na razultat, puleni Manćinija prikazali su fudbal lep za oko. Ovo je trenutak i da se autor teksta javno izvini svim poklonicima „azura“ pošto ih je konstantno i pre i tokom prvenstva potcenjivao. A i trijumf Italije kosmička je pravda za zemlju verovatno i najteže pogođenu od svih evropskih u prvom talasu opakog virusa korona.

​Englezi tuguju. Ponovo im je penal-serija presudila i ponovo na ruletu imaju traumatična iskustva. Ne da se Geretu Sautgejtu da uzme titulu prvaka Evropa na „Vembliju“. Pre ravno četvrt veka promašio je penal u polufinalu protiv Nemaca, a ovog puta načinio je izmene neposredno pred izvođenje udaraca sa bele tačke i njegovi aduti – Markus Rašford i Džejdon Sančo – promašili su.

​Gordi albion je igrao potpuno suprotno od Italijana, što će reći na rezultat. Sa izuzetkom četvrtfinala sa Ukrajinom, što je bio jedini meč koji su Sautgejtovi izabranici odigrali van Londona, Engleska nije oduševila igrom, ali joj se mora odati priznanje na disciplini i taktički dobroj postavci.

​Još ćemo pratiti partije Kajla Volkera, Deklejna Rajsa, Rahima Sterlinga, Mejsona Maunta, Luka Šoa, Harija Megvajera, Dominika Kalverta-Luina i još nekoliko ostvrskih aduta, a ovaj poraz u gradu na Temzi biće im bolno, ali dragoceno iskustvo u nastavku karijere. Realno, uz sve pohvale, nisu zaslužili da im čitava Evropa gleda u leđa.

​Pravi nacionalni heroji bili su Danci. Tim ophrvan problemima usled umalo smrtnog slučaja najkvalitetnijeg fudbalera uzdigao se do polufinala gde su ih sumnjivim penalom u produžecima Englezi jedva izbacili. Danci su pokazali urođenu skandinavsku želju za nadmetanjem i kao takmičarska ekipa odlično su prošli.

​Druga ekipa eliminisana u polufinalu bila je selekcija Španije. Sa klupe je Luis Enrike menjao stalno startnu postavu neprestano eksperimentišući. Rezultatski je to bila igra po tankoj žici, s obzirom da u prva dva kola u grupi nisu zabeležili bodove da bi se na kraju te faze takmičenja izvadili tako što su deklasirali Slovačku. Onda su u ludoj utakmici eliminisali Hrvata na produžetke, pa zatim boljim izvođenjem penala izbacili tvrde Švajcarce. Dalje od polufinala nisu mogli pošto su ih „azuri“ dočekali na „beloj tački“.

​Od ostalih učesnika prvi favorit je najviše razočarao. Francuska je sklopila tim bez slabe tačke. Prvak sveta i vicešampion Evrope imao je urnebesno jak sastav, ali je ta mašinerija sve vreme igrala nonšalantno. To im se osvetilo pošto su ispustili vođstvo od dva gola razlike protiv Švajcaraca u osmini finala koje su imali devet minuta pre kraja utakmice. Dobijenu utakmicu doveli su do jedanaesteraca gde je sve upropastio toliko hvaljeni Mbape. Premalo za „trikolore“!

​Još jedna velesila ukočena je u osmini finala. Nemačka Joakima Leva, koji se pre 15 godine dokopao klupe državnog tima i dosad je suvereno držao, nije mogla dalje. Isprečila joj se Engleska u još jednom velikom fudbalskom ratu. Svaka čast na uhodanom sistemu i ambijentu u kome radi selekcija „pancera“, ali mnogi misle da je i ranije trebalo da dođe do rokade na klupi s obzirom da su Nemci godinama već u velikom rezultatskom padu, pa i krizi igre.

​Belgija je godinama prva na rang-listi FIFA i sigurno da ima najkvalitetniju generaciju u istoriji. Osim toga, jak argument bila je i bronzana medalja sa SP-a u Rusiji 2018.godine, ali kada je ustrebalo, ponovo su počišćeni sa terena. Italija je održala taktičku lekciju u oba smera u četvrtfinalu i tako izgonila „crvene Đavole“ sa prvenstva.

​Kao i Nemci, u velikom padu su i Hrvati. Generacija koja je napravila senzaciju uzevši srebrnu medalju na planetarnom prvenstvu, bez konstantne igre priredila je oproštaj mnogim iskusnim igračima u osmini finala protiv Španije.

​Portugalija ima kvalitetan tim i konstantno je u vrhu, ali je okršaj sa Belgijom jednim potezom u korist selekcije iz Beneluksa rešio Torgen Azar. Sa druge strane, Holandija mora još da radi ne bi li vratila sjaj svom fudbalskom imenu. Izgleda da selektor Frank De Bur nije pravi čovek za lepšu priču „oranja“.

​Ostale ekipe manje-više su se kretale u okviru zacrtanih planova i shodno realnim dometima. Sa izuzetkom kolektivno veoma usklađene Češke, nekadašnja Istočna Evropa pokazala je da debelo zaostaje za korifejima evropskog reprezentativnog fudbala.

​Očekivalo se dosta od Poljaka, neki su se nadali uspehu Turaka, ali obe ekipe su se zaustavile u grupi. Viđen je debi Finske i Severne Makedonije. Obe ekipe odigrale su simpatično i nisu se obrukale. Rusija je, pak, pokazala da nema nikakvu igru i da očito solidan rezultat pre tri godine na domaćem bunjištu nije pokrenuo dobar talas na reprezentativnoj sceni najveće zemlje na svetu.

​Posebnu pohvalu zaslužuje državni tim Mađarske. U Budimpešti su viđeni spektakli i zbog činjenice da je Vlada Mađarske odobrila pun kapacitet na stadionu „Ferenc Puškaš“. U grupi sa Francuskom, Nemačkom i Italijom naslednici „lake konjice“ ne da se nisu obrukali nego su održali lekciju „pancerima“ usred Minhena, ali su na kraju tragično eliminisani golom Leona Gorecke u samom finišu meča.

​Viđena je velika borbenost, ali tanak fudbal. Da UEFA nije odobrila pravilo da umesto tri, selektori tokom utakmice mogu da zamene petoricu igrača, a u produžecima eventualno još jednog, ko zna u kakvom bi ritmu prvenstvo bilo odigrano. Prilika je ovo velika da se razmišlja i o kalendaru takmičenja, ne samo zato što je Eriksen bio doveden maltene do samog ruba života. Ovoliki broj klupskih i reprezentativnih utakmica naporan je i za gledanje, a kamoli za igranje.

​Sve to kratkoročno neće biti rešeno, pogotovu što nas već sledeće godine očekuje nesvakidašnji šampionat sveta u Kataru. Da bi se izbegle vele temperature u Zalivu, gledaćemo prvi put jedno veliko fudbalsko takmičenje usred klupske sezone, odnosno krajem novembra i početkom decembra. Ko preživi, pričaće. Ali, zovu novca FIFA i UEFA očito ne odolevaju i dalje.