Svaka priča ima svoj početak

Ovu priču o tada novom malom navijaču Partizana možete pročitati uz jutarnju kaficu i pre nego što poželite da pročitate neku ozbiljniju analizu.

Bilo je to 24.09.2004. godine, sada znate i kada mi je rodjendan. Punio sam 3 godine. U tom periodu nisam skidao Kežmanov dres sa brojem 14 i Pežo je bio jedini auto za koji sam znao pošto je bio na dresu. Naravno, dete ne može da se seća svih detalja, zato imamo roditelje koji nam ovakve priče pričaju iznova i iznova kada odrastemo.

 

Roditelji su me odveli do butika na stadionu da mi kupe loptu. Sećam se , bila je skroz bela sa svetim grbom na jednoj i Puma logoom na drugoj strani. Stajem na sred butika, onako iskreno srećan, podižem ruke uvis i krećem da pevam: „Nekad se zvala Ljutice Bogdana, a sad se zove Mateje Kežmana....“

Oduševljen prodavac u tom trenutku zove jednog čoveka čiju funkciju ne znam, iskren da budem ne sećam se ni kako se zove gospodin, ali možda čita ovaj tekst. Jeste da sam imao samo 3 godine, ali posle toga sećam se svakog detalja. Ulazimo u tunel i tada se prvi put, nesvesno, upoznajem sa izrazom „svetlo na kraju tunela“. Sezona posle veličanstvene u Ligi šampiona, naše plave, žute i bordo tribine su me okružile u tom trenutku. Stavljam svoju novu loptu na teren, mali Mateja Kežman sa brojem 14 na leđima kreće ka golu, šutira i postiže pogodak. Od tog trenutka, Jugoslovensko sportsko društvo Partizan dobija novog, mladog navijača koji je postao stalni član punih tribina ružnih navijača.

Svaka priča ima svoj početak, ali ova neće imati kraj.

Nadam se da ste uživali u ovoj kratkoj priči kojih sam siguran da ima još mnogo pošto smo mi jedna posebna reka navijača. Završio bih ovaj tekst kako priliči jednom navijaču Partizana.

Budite srećni, čitajte knjige, poštujte ženski rod i volite Partizan.

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI