Pre nego počnemo tekst za današnji “Veseli četvrtak” napomena za one rođene nakon raspada SFRJ i tehnološke revolucije.

U toj bivšoj državi u ponudi TV programa su bila samo dva kanala, u narodu poznatiji kao Prvi i Drugi program.

U poređenju sa današnjim sadržajima ogromnog broja kanala ova dva i dalje deluju kao nešto nedostižno za ovo što se danas naziva televizijama.

Jedini nedostatak po mom skromnom mišljenju je bilo nepostojanje direktnih prenosa fudbalskih utakmica.

Za razliku od košarke, rukometa, vaterpola i ostalih sportova čije prvenstvene utakmice su mogle da se pogledaju na malim ekranima utakmice domaćeg fudbalskog prvenstva skoro da je bilo nemoguće videti uživo. Osim ako u pitanju nije bilo finale Kup takmičenja, ali kao što rekoh, prvenstvena utakmica je bila retkost na ekranima.

Utorkom ili sredom bili bismo u prilici da pogledamo neku utakmicu tadašnjih KEŠ, Kupa UEFA ili Kupa pobednika kupova. U direktnom prenosu smo mogli da pogledamo i gostovanja naših ekipa u tim takmičenjima pod uslovom da je naša televizija skupila pare za preuzimanje signala strane televizije.

Ako bi imali sreće drugo poluvreme utakmica beogradskih klubova koje bi igrali kao domaćini krišom bi uživo puštala “Beogradska hronika” i to pod uslovom da se odigravanje utakmice poklopilo sa emitovanjem ove emisije.

Što se prvenstvenih utakmica tiče izveštaj sa istih smo mogli da pogledamo u “Sportskom pregledu”.

Derbi kola bi imao tu čast da se prikaže javnosti u vidu tridesetominutne reportaže.

Pa, kako smo onda bili upoznati sa dešavanjima na terenima širom Jugoslavije ako nije bilo interneta, teleteksta, televizijskih prenosa?

Lako, zahvaljujući napravi koja se zvala radio ili njegova mobilna verzija pod imenom tranzistor.

Tranzistor je radio na baterije od 1,5 V tako da je mogao da se prenosi sa mesta na mesto za razliku od radija koji je imao razna ograničenja. Potreba za izvorom napajanja od 220 V, kablom…

I tako posle objašnjenja stižemo na početak teksta.

Apsolutno sam siguran da nije bilo domaćinstva u bivšoj državi u kom muški deo nije požurivao žene da serviraju ručak kako bi bili spremni za špicu legendarne emisije Radio Beograda “Vreme sporta i razonode”.

"Ovo je program kao torta, red muzike, pa red sporta.

Nikad ne izlazi iz mode – Vreme sporta i razonode".

I čuveno “GOL! GOL! GOL! GOL!” pre početka emisije.

Emisija je zaista izgledala onako kako je opisana u stihovima Dejana Patakovića. Red muzike, pa red sporta, uključivanje reportera sa svih stadiona širom države. Petnaestak minuta nakon završetka utakmica Dejan Pataković je imao duhoviti komentar za svaki odigrani meč. Ovi komentari su bili naročito smešni mom ćaletu, ali on nije reper jer su mu mnogo godina kasnije i “Kursadžije” mamile osmeh na lice. Kao klinac u većini slučajeva nisam baš najbolje razumeo šta je Pataković želeo da kaže. Tako sam se jednom naljutio na njega jer je komentar na gostovanje Partizana u Tuzli koje smo dobili 3:0 zvučao ovako:

“Pre početka utakmice fudbaleri Slobode iz Tuzle su dobili nagradu za fer-plej. U duhu fer-pleja su pustili fudbalere Partizana da im postignu tri lagana gola”.

Ja to nisam mogao da razumem. Možda i zbog činjenice da tada nisam imao pojma šta je fer-plej. Pogodilo me je to što je rekao da nismo pobedili pošteno. Sećam se ovoga, jer je otac par sati, tačnije sve do početka Sportskog pregleda pokušavao da mi objasni da Pataković nije mislio ništa loše.

Objašnjavao mi je značenje reči fer-plej i čitave koncepcije toga što aforističar u toj emisjii radi.

Na kraju me je ubedio, ali sam posle pogledanog izveštaja iz Tuzle ipak morao da mu odbrusim:

“Vidiš da nije bio u pravu, ipak nas nisu pustili”.

Mislim da je to ujedno bio momenat kada je naradoski rečeno otac počeo da diže ruke od mene i veruje da za mene ima nekih šansi kada odrastem.

Malo sam preskočio i opisao kraj prenosa. Da se vratimo na početak.

Nakon već opisane legendarne špice sledila je najava fudbalskog kola iz studija i turneja po stadionima.

U prvom javljanju reporteri bi nam pružali servisne informacije:

Broj gledalaca, stanje terena, sastavi ekipa i podatak da li neki tim ima početnu inicijativu ili je još na snazi “početno ispitivanje snaga na sredini terena”.

Tako su nam tih nedeljnih popodneva sa Karaburme, Čaira, Stadiona pod Goricom, Poljuda, Maksimira, Gradskog stadiona u Osijeku, sa Kantride, Grbavice, Koševa, stadiona u Humskoj, Ljutice Bogdana…. dobrodošlicu želeli Jordan Ivanović, Mijailo Kostić, Marko Marković, Jovo Jovanović, Edo Peci, Bato Kokolj, Risto Kubura, meni najdraži Ivo Tomić kao i mnogi drugi kojima se izvinjavam, što nisu na spisku.

Svaki od gore pomenutih je imao svoj stil izveštavanja. Risto Kubura je imao neverovatne metafore koje su dobro organizovanu odbranu nekog tima poredile sa linijom odbrane Spartanaca ili iznenadne kontre poredile sa učinkom Miloša Obilića na Kosovu ravnom i slično.

Za razliku od njega Ivo Tomić je bio pesnički raspoložen, tako da je za svaku utakmicu imao prigodan stih u zavisnosti od dešavanja na terenu.

Slavonijo je l’ si čula, Osijek vodi 1:0!

Kakva varka Mlinarića Marka!

I meni ono njegovo najdraže upadanje u nečiji prenos.

Jeste, ukoliko bi recimo Edo Peci izveštavao o dešavanjima na Kantridi u pozadini bi se začula radost ljudi sa tribina, zatim glas voditelja iz studija koji bi rekao da se selimo na stadion gde se desilo nešto značajno.

Uglavnom, najviše sam voleo kada Partizan gostuje negde na potezu Slavonija – Zagreb i kada voditelj iz studija prozove kolegu Tomića, a ovaj izgovori najdraži stih:

“Beograde dobar dan, poveo je Partizan!”.

Kao što rekoh mislim da je ogroman broj stanovnika bivše države ove ljude iz male kutije smatrao svojim gostima na nedeljnom ručku, jer su se svuda slušali izveštaji sa fudbalskih terena. Koga nije zanimao fudbal kao takav pratio je prenose kako bi znao stanje tiketa Sportske prognoze u realnom vremenu.

Ukoliko bi se ljudi okupili na nekom druženju u prirodi obično bi pored roštilja stajao tranzistor sa kog je krčalo “Vreme sporta i razonode”. Kako sam imao sreću da od najranijeg detinjstva ispratim skoro svaku utakmicu Partizana u Beogradu ova emisija se slušala svake druge nedelje kod nas u domu, ali nije bilo retko da su ćale i stric koji je sa nama išao na mečeve u Humskoj nosili tranzistor koji su držali na uhu tokom cele utkamice slušajući prenose sa ostalih terena. Takvi ljudi u to vreme su imali posebnu čast, ali i odgovornost na tribini, jer se od njih očekivalo da blagovremeno obaveste ostatak populacije o dešavanjima.

Obično je glasno “HA-HA-HA” značilo da klub iz komšiluka gubi ili da je protivnik protiv njih izjednačio.

Od radijskih prenosa utakmica Partizana meni će zauvek u sećanju ostati utakmica Seltik – Partizan i legendarni Jordan Ivanović. Svi gore pomenuti komentatori koji su prenosili utakmice sa stadiona i terena koje sam imao priliku da vidim na TV ekranu u sportskim emisijama. Bez obzira na to zahvaljujući njihovim opisima su uspevao da vizualizujem akcije koje su prethodile golovima.

Za razliku od terena bivše SFRJ ovu utakmicu Partizan je igrao na za mene do tada nepoznatom Seltik Parku.

Međutim, Jordan koji tokom devedeset minuta nije zastao da udahne vazduh već je prenosio u jednom dahu je uspeo da mi dočara atmosferu, opiše stadion, dresove, igrače tako da sam imao utisak kada sklopim oči da vidim šta se dešava u dalekoj Škotskoj. Akciju kod poslednjeg gola sam zahvaljujući njemu “video” pre izveštaja u trećem Dnevniku.

Lagao bih kada bih rekao da kao klinac nisam zaplakao od sreće posle Ivanovićevih reči:
“BRAVO PARTIZAN LAVLJEG SRCA”.

Moj otac je 1976. bio sprečen da otputuje u Ljubljanu i uživo posvedoči golu Nenada Bjekovića, ali je sa društvom otišao na Karaburmu da isprati utakmicu OFK Beograda sa našim konkurentom za titulu iz Splita. Omladinski stadion je kako on kaže bio ispunjen do poslednjeg mesta, verovatno tada i nikada više. Od dvadeset i pet hiljada gledalaca barem petnaest je imalo tranzistor. Posle završetka utakmice igrači Hajduka su ostali na terenu i čekali da glas radio reportera iz Ljubljane javi da je utakmica završena nerešenim rezultatom. Na žalost Hajdukovaca glas iz male kutije je javio da je Nenad Bjeković postigao gol za pobedu i titulu Partizana. Siguran sam da je ćale plakao od sreće tog popodneva na Karaburmi, ali mi nikada to neće priznati.

Razvitkom tehnologije i televizije sada mogu da gledam fudbalske utakmice gde god poželim. Na televiziji, računaru, telefonu… na svemu što ima konekciju sa internetom. Ove heroje iz malih kutija nasledili su neki novi klinci napucani informacijama sa interneta i gomilom nepotrebnih podataka.

I ma koliko se trudili, a među tim mladim snagama ima zaista dobrih komentatora nikada neće biti dovoljno dobri.

Ni hiljadu “Dobrodošli na Enfil Roud, dom fudbalera Liverpula” neće nikada moći da zameni jedno

“Beograde dobar dan, poveo je Partizan”.

U čast svih junaka radijskih prenosa ovog četvrtka slušamo: