Heroes part 2

Prvenstvo po prvenstvo dođosmo do 2000. i prvenstva čije domaćinstvo su delile Belgija i Holandija.

Ovo prvenstvo koje se odigralo pre dvadeset i jednu godinu je ujedno bilo poslednje na kom je reprezentacija države u kojoj živimo učestvovala. Tada smo nastupali pod imenom Jugoslavija.

Ovo je ujedno jedini šampionat gde nećemo pisati o herojima već anti-herojima turnira.

Da prvo pomenemo istinske heroje, a to je reprezentacija Francuske predvođena neverovatnim Zinedinom Zidanom koji je kao i dve godine ranije na SP plesao po terenu i vodio svoju neverovatnu ekipu do pehara. Do titule su stigli tadašnjim zlatnim golom u finalu protiv Italije koju je predvodio još jedan majstor fudbalske igre, Frančesko Toti. Jedni od heroja su tada mogli da postanu i reprezentativci Portugala koji su odigrali neverovatan turnir. U grupi su pobedili Engleze, Nemce i Rumune. U četvrtfinalu su lagano pobedili Turke dok su u polufinalu poraženi od Francuze u produžetku nakon primljenog zlatnog gola.

To bi bilo to što se tiče ljudi koji su bili u konkurenciji za laskavu titulu heroja.

Što se tiče titule anti-heroja pored čete Vujadina Boškova nije bilo drugih kandidata.

Jedini vredan pomena iz plave čete je Savo Milošević koji je postigao pet golova i uz Klajverta podelio titulu najboljeg strelca turnira.

Sve ostalo po pitanju nastupa naše reprezentacije je bilo katastrofalno.

Naravno da su fudbaleri ispraćeni na turnir sa velikim očekivanjima, naročito ako se uzme u obzir da smo u kvalifikacionoj grupi bili bolji od fantastičnih Hrvata. 

Iako smo prošli grupnu fazu čitav utisak sa EP je blago je reći užasan.

Prva utakmica i duel protiv Slovenije. U jednom momentu samo gubili 3:0. U trenutku kada smo imali ovaj zaostatak za 50% veći od „najopasnijeg rezultata“ na ovom turniru očajni Siniša Mihajlović (nije samo on bio očajan, svi su, izuzev Miloševića i Drulovića) je dobio crveni karton. I kada se očekivao potpuni slom naše ekipe desilo se nešto neverovatno. Za šest minuta smo izjednačili golovima malopre pomenutih Miloševića (2) i Ljubinka Drulovića. I to je bilo tih šest minuta vrednih pomena na turniru.

U sledećem kolu smo pobedili Norvešku, opet golom Miloševića. I ovu utakmicu smo završili sa igračem manje.

Ali, kako? 

Najbrže dobijeni crveni karton u istoriji EP. Mateja Kežman je u 82. minutu zamenio Predraga Mijatovića. Već u 83. minutu je bio u svlačionici u koju je verovatno stigao pre Peđe, jer je posle dvadeset sekundi provedenih na terenu startovao na nekog mučenog Norvežanina sa dve noge i dobio direktan crveni karton.

Poslednje kolo u grupi i duel protiv Španije. Opet završavamo utakmicu sa desetoricom, ovaj put Slaviša Jokanović izlazi ranije zbog dva žuta kartona. U jednoj potpuno ludačkoj utakmici sa puno preokreta u zaostavno vreme smo ušli sa prednošću 3:2. Ali, su naši igrači kao svaki anti-heroji koji drži do sebe primili dva gola za dva minuta i izgubili utakmicu 3:4. 

Ono što mene i danas dvadeset godina kasnije nervira jeste činjenica da je to bila utakmica poslednjeg kola u grupi koja se igrala u isto vreme kao i meč između Norveške i Slovenije. Na osnovu rezultata u drugoj utakmici da je ostalo 3:2 za nas koliko je bilo u 90. minutu Španci ne bi prošli grupu. Ne bi je prošli čak ni u slučaju nerešenog ishoda jer su u prvom kolu poraženi od Norveške, tako da sam sklon verovanju da su naši saznavši rezultat Norvežana stali i primili dva gola za isto toliko minuta.Ali, da ovaj potencijalni dogovor, da ne kažem sramota, brzo padne u zaborav, naši momci su se pobrinuli u meču četvrtfinala protiv Holandije. Brutalan poraz od 6:1. Jedini gol za nas pri rezultatu 6:0 je bio delo jedinog igrača koji je na turnir došao kako bi se borio za dres sa državnim grbom, Save Miloševića.

Ono što je interesantno je da smo na ovoj utakmici pet od šest golova primili tako što su Holanđani ubacili loptu u šesnaesterac preko Siniše Mihajlovića. Ne krivim njega, kao pojedinca, nego jednostavno navodim podatak koliko ništa nije funkcionisalo u našem timu. Ono što sam čak i ja video i provalio na koji način Narandžasti daju golove naš stručni štab nije video.

Uglavnom, sraman nastup naših anti-heroja za višedecenijski oproštaj od Evrope gol razlikom 8:13.

 

2004. godina i šampionat u Portugalu.

Domaćin je posle par dobrih izdanja na prethodnim turnirima važio za jednog od favorita.

Na samom otvaranju turnira ih je čekao duel protiv ekipe Grčke. Dobro se sećam ovog duela, jer se te godine u ponudi naših kladionica prvi put pojavila mogućnost klađenja na sve utakmice po grupama.

Tako da sam sastavio jedan ozbiljan tiket probranih utakmica sva tri kola grupne faze. Potencijalni dobitak je bio takav da je mogao da pokrije jedno solidno letovanje u zemlji ispostaviće se budućih šampiona Evrope. Prva utakmica na tom tiketu je bioovaj duel i naravno fiks kao kuća na domaći Portugal.Devedesetak minuta kasnije moj tiket je ležao pocepan u kanti za smeće dok su Grci slavili pobedu 2:1. Letovanje se i te godine finansiralo iz realnih izvora prihoda. Što se kladionice tiče ja sam se oprostio od para već posle prve utakmice za razliku od nekih, tačnije gomile ljudi koja se kladila na Portugal kao osvajače turnira. U finalu su se opet susrele ove dve ekipe i opet su Grci pobedili.

Do finala su stigli na potpuno različite načine. Portugal napadačkom igrom na gol više. Grci....

Pa, recimo da su stigli do finala na jedini mogući način na koji su mogli da stignu.

Selektor Grčke Oto Rehagel je bio svestan da ne poseduje ekipu sastavljenu od vrhunskih majstora fudbalske igre već ekipu ratnika. Čitava taktika se svodila na grčevitu odbranu gola. U napadu je najvažnije bilo dočepati se udarca iz kornera ili prostora na boku u visini šesnaesterca. Nakon ubačene lopte pred gol gotovo sigurno je bilo da će se tu naći Haristeas koji će je sprovesti u mrežu.

Tako je u četvrtfinalu pobeđena Francuska, iz kontre Angelos Basinas centrira na jednaest metara tamo loptu sačekuje njegov imenjak Haristeas i manirom Olivera Birofa zakucava u mrežu. Sličan scenario je viđen u finalu samo je ovaj put centršut došao iz kornera. Opet su dva Angelosa, dva grčka anđela učestvovala u akciju.

U polufinalu je glavu posle kornera podmentnuo Delas.

Bio bi greh izdvojiti bilo koga iz ove ekipe kao heroja. Možda bi selektor Oto Rehagel mogao da bude proglašen herojem, ali ipak... Ako su naši momci mogli da budu anti-heroji prethodnog prvenstva onda je kompletna ekipa Grčke zaslužila da bude heroj ovog šampionata. Verovatno najveće iznenađenje u istoriji fudbalske igre. Ali, niko ne može da kaže da nisu zaslužili da postanu šampioni Evrope.

Domaćini prvenstva 2008. godine su bile Austrija i Švajcarska.

Pred sam početak šampionata reprezentacija Nemačke je važila za najvećeg favorita.

Pored njih to je bila i ekipa Španije, ali kako je selektor Aragones na iznenađenje svih izostavio Raula sa spiska mnogi su baš zbog te činjenice prednost davali „našim nemačkim prijateljima“.

Na pitanje zašto nije poveo do tada neprikosnovenog Raula, Aragones je odgovarao kontrapitanjem koje je glasilo:“Vodili smo ga do sada i koliko smo prvenstava osvojili?“.

Ispostaviće se da je stari lisac bio u pravu. Tačnije, po mom skromnom mišljenju ogrešio se o Raula, jer bi i sa njim (ako je on uopšte bio problem) Španija osvojila ovaj turnir. Osvojila bi čak i da sam ja igrao u špicu. Bila bi najbolja zbog dvojca koji je obeležio ovo Evropsko prvenstvo. Dvojac koji je obeležio i Svetsko prvenstvo dve godine kasnije, kao što je obeležavao prvenstva u Španiji i Ligi šampiona tih godina. Jeste, mislim na dvojicu diskretnih heroja fudbalske igre Ćavija i Inijestu.

Slažem se da je Tores golom u finalu opravdao odluku Aragonesa da izostavi Raula. Slažem se i smatram da je Mesi jedan od najvećih majstora ove igre ikada, ali da se ništa od toga ne bi desilo da nije bilo ove dvojice majstora koji su vredno radili, svojim kratkim pasovima izluđivali rivale i kao po pravilu imali taj završni pas koji novinarski rečeno „spaja napadača sa golom“. Jedna od većih nepravdi je što su njih dvojica uvek bili na nivou već pomenutih diskretnih heroja, tako da ovom prilikom ispravljamo tu nepravdu. Apsolutni heroji EP 2008. je tandem Ćavi-Inijesta.

Što se prvenstva 2012. koje se ugostile Poljska i Ukrajina najkraći mogući opis kome pripada titula heroja može da glasi:

„Vidite pod EP 2008.“. Opet njih dvojica. Nema potrebe da objašnjavam.

Da, Španija je odbranila titulu najboljeg na kontinentu pregazivši Italiju u finalu 4:0.

I tako, prventstvo po prvenstvo stigosmo do 2016. i šampionata u Francuskoj.

Kako je ovaj šampionat najsvežiji u sećanju nema potrebe da zamaram nepotrebnom pričom. Apsolutni heroj ovog šampionata je kapiten Portugala koji je ujedno i aktuelni prvak Evrope.

Jeste Portugal na nekoliko prethodnih prvenstava igrao lepršavo i bio jako blizu plasmana u finale. Jeste imao vrhunske fudbalere, prave majstore ove igre u ekipi, često i po nekoliko takvih, ali uvek je nedostajalo nešto da ih izdigne na sam vrh. To nešto je Ronaldo kakvim je sebe napravio ludačkim radom i posvešćenošću. Taj Ronaldo je bio lider ove generacije Portugala. Nije bio najbolji strelac turnira, postigao je „samo“ tri pogotka. Ali, bez obzira što je pored sebe u ekipi imao Pepea, Kvarežmu, Nanija, Karavalja i ostale sve akcije su polazile od njega. Svako dodavanje koje nije išlo ka njemu je bilo nužno zlo izazvano činjenicom da je u tom momentu udvojen. I tako na svakoj utakmici turnira. To njemu nije predstavljalo teret, naprotiv. Bio je taj faktor i to nešto što je nedostajalo Portugalcima ranijih godina. Da se odmah razumemo, nisam nikakav obožavalac lika i dela Kristijana Ronalda. Čak me često nervira, ne znam zašto, ali me nervira. Ali, bez obzira na sve ne mogu da kažem da nije jedan od najboljih igrača od postanka sveta. Kao što ne mogu da kažem bilo šta protiv njega kao igrača, njegova statistika govori umesto njega. Tako da kada i više iz zajebancije tokom razgovora sa njegovim fanovima pokušavam da nađem razlog zašto mislim da je neko bolji od njega za ovo prvenstvo ne mogu da nađem nikoga ko bi mu bio ravan. Apsolutni heroj i najzaslužniji igrač za to što se i igrač kao Pepe okitio titulom najbojeg u Evropi.

Evropski šampionat 2021. uprkos činjenice da je takmičenje po grupama još u toku i novi prvak se ne nazire što se mene tiče apsolutni heroji ovog takmičenju su fudbaleri Danske.

Posle svega što im se desilo u prvoj utakmici sa saigračem Eriksenom i dva poraza od kojih poraz protiv Finske nije smeo da se desi. Tačnije, ne znam kom kretenu je palo na pamet da se utakmica nastavi posle svega što je Eriksen preživeo, a i njegovi saigrači zajedno sa njim. Naravno da su u nastavku izgubili od Finaca. U sledećoj utakmici su poveli, ali negde i očekivano izgubili od favorizovane Belgije.

I tako su poslednje kolo u grupi dočekali u beznadežnoj situaciji sa minimalnim šansama za prolaz dalje.

Ipak su skupili snagu i poslednji meč u grupi odigrali onako kako bi verovatno i odigrali sve tri utakmice.

Bukvalno su pregazili Ruse i zahvlajujući boljoj gol razlici od Finaca i Rusije prošli dalje.

Šta god da urade u nastavku turnira, a deluje da mnogo više od čevrtfinala čime bi potvrdili ovu laskavu titulu heroja koju sam im dodelio.

Sportski pozdrav uz još jednu herojsku numeru za ovaj četvrtak, My hero benda Foo fighters:


 

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI