WE COULD BE HEROES JUST FOR ONE .... Championship!

Kako je šampionat Evrope uveliko u toku današnje izdanje Veselog četvrtka biće posvećeno mom sećanju na prethodne smotre najboljih evropskih reprezentacija i igrače koji su ih obeležili.

Prvo sećanje na EP koje imam se ne odnosi baš na sam turnir već na utakmicu, tačnije poslednji minut utakmice kvalifikacija.

Verujem da ćete moći da „čujete“ sledeće redove:

„Nema više vremena za bilo šta.

Neeema vremena...četrdeset pet, trideset osam....

Vujović...... Vujović!!!

Evo šansa... GOL!!!!! GOL!!!! GOL!!!

Pa, ljudi je li to moguće? Ludnica, šta je ovo?

Šta će se ovo dogoditi?

3:2!

Pa, ljudi šta je ovo? Šta je ovo?

Radanović!

Radanović! Rada.... (iz pozadine se čuje glas koji potvrđuje da je strelac Ljubomir Radanović) Radanović!“.

Bio je ovo komentar legendarnog Mladena Delića na pobedonosni gol reprezentacije SFRJ protiv Bugarske koji je značio da smo se kvalifikovali na šampionat Evrope.

Ova utakmica je predstavljala moj prvi svestan kontakt sa reprezentacijom. Sigurno sam bio posađen ispred televizora i ranije, ali ovo je prvo što je ostalo u sećanju. Zauvek.

Sećam se da su otac i stric koji su sve utakmice gledali zajedno skakali po stanu od sreće i da su bili još srećniji kada je ustanovljeno da je strelac pobedonosnog gola prvotimac Partizana.

Radanović!? Pa, ko bi drugi? – konstatovali su istovremeno, kao da je savršeno normalno da stameni defanzivac postiže odlučujuće golove iz kontre u devedesetom minutu.

Pored prečke Predraga Mijatovića mnogo godina kasnije, ovo je jedan od momenata kojih se prvo setim kada se pomene nacionalni tim.

Na SOS kanalu u emisiji „Sećanja“ sam pogledao snimak ove utakmice sa Poljuda.

Ako, se dobro sećam u tom poslednjem kolu pored nas plasman na EP mogli su da izbore Bugarska i Vels.

Bugarska u slučaju pobede i Vels u slučaju nerešenog ishoda nas i Bugara u Splitu.

Bila je to u bukvalnom smislu te reči utakmica spuštenog garda, bez taktike, ičega smislenog. I jedni i drugi su znali da ih samo pobeda vodi na EP tako da se napadalo sa svih jedanaest igrača. Par minuta pre Radanovićevog gola četiri igrača bugarskog tima su se našli sami licem u lice sa golmanom Simovićem.

Kako nisu dali gol niko ne zna. Sledi politički nekorektna rečenica:

- Valjda zato što su se našli licem u lice i nisu mogli da zabodu nož u leđa.

I onda poslednji napad i gol za nas. Totalno ludilo svuda, na terenu, klupi, tribinama, publika koja utrčava na teren i slavi. Ista ta publika koja je par godina kasnije uletela na isti taj teren kako bi pokušala da linčuje igrače Partizana.

Što će negde postati tradicija, jer je mnogo, mnogo godina nakon pokušaja linča u Splitu pokušan linč golmana Partizana od strane navijača u Đenovi. Ko zna šta je u pitanju? Verovatno mediteranska klima nepovoljno utiče na navijače.

Ali, kako to nije tema današnjeg teksta vraćamo se na EP.

Uglavnom, to je bio pogodak koji je našu reprezentaciju odveo u Francusku na šampionat.

Kako sam bio klinac jedino čega se sećam u vezi ovog šampionata je činjenica da je „EP 1984“ Panini album bio prvi te vrste za koji sam skupljao sličice.

Nisam znao imena svih igrača naše reprezentacije, ali jedno ime se pre početka turnira izdvojilo.

Mišel Platini. Nisam imao pojma ko je čovek, ali sam znao da se prilikom menjaže za sličicu sa njegovim likom dobijalo barem pet, ako se dobro ispregovara možda i više sličica sa likovima običnih smrtnika.

Kao i svaki zaluđenik u album sam upisivao sve rezultate sa EP, tako da se sećam da smo zabeležili sva tri poraza u grupi. Posebno sraman je bio poraz od Danske 5:0. dok na je Belgija rutinski dobila 2:0.

Najveći otpor smo pružili na oproštaju u duelu protiv Francuske koja je kasnije i osvojila turnir.

Na tom duelu mi je konačno postalo jasno zašto je Platini u školskom dvorištu vredeo čitavo bogatsvo.

Lik nam je dao tri gola od kojih je gol iz slobodnjaka sa sedamanest metara nešto nestvarno.

Ta lakoća kojom je prebacio živi zid i plasirao loptu u dalji ugao se ne viđa često.

Na kraju turnira je bio najbolji strelac i najbolji igrač i prvi heroj šampionata Evrope kog pamtim.

1988. turnir je održan u Zapadnoj Nemačkoj.

Prvo EP koje sam odgledao od početka do kraja, svaki minut. Skup osam u tom momentu zaista najboljih reprezentacija na kontinentu. Generalno te godine je još bilo manje dražava u Evropi, jer se Sovjetski Savez, Čehoslovačka i SFRJ nisu raspali, tako da ovaj broj ekipa na završnom turniru ne treba da čudi mlađe čitaoce. Stariji od mene koji su poznavali dešavanja u evropskom fudbalu (ja sam bio fokusiran na domaće prvenstvo i nisam mnogo obraćao pažnju na strane lige) su se lomili između Zapdne Nemačke i Holandije kao favorita.

Sve u redu – rekoh ja posle početnog remija Nemaca i poraza Holanđana od Sovjeta.

Nemci su remizirali sa Italijanima, a Sovjeti su pobedili favorizavone Lale. Mi tada još dečurlija smo na terenu iza zgrade analizirali gol Sovjeta i složili smo se da bi svako od nas pre centrirao nego šutnuo na gol kao što je brat Rus (ili šta god da je bio) uradio. Kako kasnije niko od nas „analitičara“ nije postigao ništa kao fudbaler dovoljno govori da je ipak trebalo šutirati.

Posle tog poraza Holanđana u mojoj glavi su oni bili otpisani.

Međutim.....

Momak pod imenom Marko van Basten i kolege mu Rud Gulit i Rajkard nisu mislili tako.

Način na koji su igrali nakon prve utakmice je bio bajka. U grupi je pregažena Italija sa tri gola Marka van Bastena i rutinirana ekipa Republike Irske. U polufinalu su gubili od ekipe Zapadnih Nemaca koji su poveli golom Lotara Mateusa, ali su naravno u poslednjih pola sata odigrali kao mašina i okrenuli golovima Kumana i nećete verovati Marka Van Bastena.

I nakon čitavog turnira opet se sve vratilo na početak. U finalu su se opet sastali Sovjeti i Holanđani.

Ovaj put se pobeda Oranje nije dovodila u pitanje. I zaista pobedili su 2:0 golovima dvojice majstora.

Gulit je postigao prvi, a heroj ovog EP ujedno i najbolji strelac Marko Van Basten drugi gol.

Ali, kako je postigao drugi gol?

Neverovatan volej iz mrtvog ugla koji je samo on mogao da postigne.

Odgovorno tvrdim da je pored Dragana Mancea Marko najbolji centarfor koji je jurio loptu po travnatim površinama.

1992. godine prvenstvo je održano u Švedskoj. Naša reprezentacija se kvalifikovala i bila bi jedan od favorita da joj je dozvoljeno da učestvuje. U sklopu sankcija koje su uvedene našoj tadašnjoj državi pored svega ostalog je bila i zabrana učestvovanja na sportskim događajima. Umesto nas na šampionat je otišla drugoplasirana ekipa iz grupe, a to je bila reprezentacija Danske koja je kasnije i postala šampion Evrope.

Da li bismo mi osvojili taj šampionat veliko je pitanje. Ipak dobar deo igrača koji je učestvovao u kvalifikacijama su u međuvremenu postali državljani novonastalih državih nas prostoru bivše SFRJ i svakako ne bi putovali u Švedsku.

Da nije baš sve bilo sjajno svedoči i poraz u kvalifikacijama u Beogradu od Danaca.

I to lagan poraz. Ipak, ostaje žal što nije dozvoljeno da učestvujemo.

Kako je sve u vezi ovog turnira bilo jako čudno heroj 1992. neće biti neki fudbaler.

Heroj ovoga turnira je pilot Steva Popov koji je uprkos zabrani kontrole leta i opasnosti da na povratku ostane bez goriva, jer je do Stokholma došao zaobilaznim putem poleteo iz Stokholma i vratio avion u Beograd.

Pokojni Steva Popov je poleteo na sopstvenu odgovornost i vratio prepun avion putnika sa sve fudbalskom reprezentacijom.

Bio je u fazonu, ja polećem, a vi ako ćete da nas obarate, oborite ko vam jebe mater.

Polako dolazimo i 1996. godine. Po mom skromnom mišljenju najbolje prvenstvo Evrope koje sam gledao. Prvo EP na kom je učestvovalo šesnaest ekipa što je bilo posledica raspada gomile država na kontinentu nakon pada Berlinskog zida.

Kao što rekoh, prvo „prošireno“ prvenstvo, tačnije duplirano u odnosu na prethodna. Najzanimljiviji i verovatno najkvalitetniji šampionat Evrope ikada. Povećanje broja ekipa nije uticalo na pad kvaliteta, naprotiv.

Domaćin turnira su bili Englezi koji su ujedno bili i jedan od favorita za osvajanje.

Pored standardno dobrih reprezentacija Nemačke, Španije, Italije, Francuske i već pomenute Engleske na ovom šampionatu su učestvovale i Bugarska koja je pre dve godine na SP u Americi bila četvrta.

U to vreme neugodna Rumunija, pa Hrvatska sa Bobanom, Šukerom, Jarnijem i ostalim vrhunskim igračima. Zatim ekipa Portugala sa Rui Kostom, Figom, Koutom koja je u grupi počistila Hrvate koji su imali paklenu ekipu, što će dve godine kasnije i dokazati na SP u Francuskoj.

Holanđani su takođe imali vrhunsku ekipu sa Bergkampom, Sedorfom, Van der Sarom.....

Da ne nabrajam više, bukvalno je sve pucalo od kvaliteta.

Sve gore navedene ekipe su važile za favorite. Ekipe na koje niko nije ozbiljnije računao su bile Rusija, Turska, Švajcarska i reprezentacija Republike Češke.

Što se samih Čeha tiče čak ni oni nisu računali na sebe. Ima li boljeg dokaza za ovo od češkog igrača Šmicera koji je zakazao svadbu par dana nakon završetka grupne faze, jer se ni on nije nadao da će Česi proći grupu. Tako da je nakon što su osvojili drugo mesto u grupi ostavljajući iza sebe Italijane otputovao nazad za Češku, rekao sudbonosno „DA“ i vratio se nazad u Englesku i stavio na raspolaganje selektoru.

Medeni mesec iz snova.

Kako naša reprezentacija zbog sankcija nije učestvovala u kvalifikacijama na ovom prvenstvu sam navijao za Engleze koji su takođe imali paklenu ekipu. Širer i Šeringem u špicu, Mekmanaman, Gaskojn, Plat u sredini u poslednjoj liniji današnji selektor Sautgejt, Adams, Nevil i nesrećnim Simanom na golu.

Stvarno su igrali lepo i verujem da nikada nisu bili bliži tituli evropskih prvaka. Grupni deo su završili na prvom mestu u kojoj su pregazili Holanđane 4:1. U četvrtfinalu su posle penala pobedili Špance, a na isti način su od Nemaca poraženi u polufinalu. U poslednjoj seriji za Engleze penal je promašio Sautgejt dok je poslednji izvođač za Pancere bio Miler koji je pocepao mrežu i lansirao Nemce u još jedno finale.

Da je Engleska uspela da se domogne finala apsolutni heroj ovog prvenstva bio bi Pol Gaskojn.

Ako negde na YT ili bilo gde postoji mogućnost da pogledate ovaj duel preporučujem vam da odvojite malo više od dva sata i pogledate ovu utakmicu. Gaskojn je lik koji je ostao bez snage još u sedamdesetom minutu, ali je trčao rizikujući život svih 120 minuta u predinfarktnom stanju.

Bukvalno sam imao osećaj da će mu glava eksplodirati, ali je on trčao i ginuo svake sekunde.

Ako postoji definicija borbe za dres državnim grbom onda je to bilo ovih 120 minuta koje je problematični Gaskojn demonstrirao na ovom meču.

U vezi ove utakmice mi je ostao u sećanju i komentator Đurković (to je onaj crnogorski komentator koji je bio oduševljen Savićevićem) ko se seća. Naime, u nekom 110. minutu kontra za Engleze, lopta prolazi kroz šesnaesterac i gore opisani Gaskojn u stanju kakvom je bio se baca,kliza po travi, pruža nogu, međutim bukvalno centimetri su nedostajali i lopta prolazi pored vrha njegove kopačke i odlazi u gol-aut, a Pol umesto nje završava u mreži.

Bukvalno se čulo razočarenje prepunih tribina. Komentar Đurkovića na sve ovo je bio:

„Eh, da Gaskojn nosi broj obuće 47 kao ja ubacio bi loptu u mrežu“.

Tako da ne kukate na Ace Informacije i Andrijaševiće, nije nikada bilo sjajno po pitanju komentatora na ovim prostorima.

I tako je nakon već pomentih penala moj favorit ispao bez obzira što su u svojim redovima imali najboljeg strelca turnira Širera, koji nije postao heroj ovog EP.

Heroj nije postala ni ekipa Češke koja je na opšte iznenađenje stigla do finala. Za razliku od Grka koji su osam godina kasnije osvojili EP Česi su do finala stigli prelepom napadačkom igrom. Do tada nepoznati Patrik Berger, Poborski, Nedved, Kadlec, Kuka, Bejbl su postali ekipa o kojoj bruji cela planeta. Svi oni su nakon ovog EP nastavili karijere u najjačim evropskim klubovima. Gol Poborskog protiv Portugala u četvrtfinalu je verovatno bio najlepši gol turnira. Kao što rekoh igrali su prelepo. U grupi su ostavili Italijane iza sebe. Kasnije izbacili Portugal već pomenutim lob udarcem, Francuze su posle penala ostavili bez finala u kom su poveli protiv Nemačke.

Verovatno bi i osvojili turnir im se na tom putu nije isprečio lik koji je do tog finala bio još veći anonimus od čitave reprezentacije Češke. U 69. minutu finala pri rezultatu 1:0 za Čehe u igru je ušao Oliver Birof.

Kako nije bilo interneta, obratio sam jednom od drugara iz gomile ljudi sa kojom sam gledao utakmicu sa pitanjem ko je ovaj Švaba koji ulazi. Dok se on onako pripit prisetio da je u pitanju igrač, pazite sada, Udinezea, ovaj momak je izjednačio na 1:1.

U produžetku je postigao u to vreme aktuelni zlatni gol i Nemačkoj doneo titulu evropskog prvaka, a sebi ugovor sa Milanom. Veliki Oliver Birof. Za nekih trideset minuta je uspeo da postane heroj turnira.

Toliko za ovaj deo, sledeće nedelje i nastavka priče o herojima.

Za kraj u čast svih heroja numera za ovaj četvrtak:

 

KOMENTARIŠI

Trenutno nema komentara za ovu vest.

SLIČNE VESTI